Милован Бајагић: Којекуде браћо Срб(љ)и или о премијери филма о др Лазићу у Новом Саду

Човек који је спасао стотине и хиљаде живота, померио границе људске издржљивости и лекарске посвећености оперишући десетинама сати узастопце са ногом у гипсу. Човек о коме би друге, богатије и јединственије нације подигле златни споменик и уврстиле његово име у свакодневни говор. Али на тужном крају, маска пада, човек остаје, херој се заборавља…

Хероји се већином не стварају поступно, они се појављују из мрака као готове и дефинисане личности са окамењеним особинама. То већином важи за ратнике фронтовце а др Лаза се стварао поступно и уз светло. Оно страшно светло операционе сале, по којој су падале бомбе и под којим су очи искиданих ратника браниоца, жена, деце, стараца прво по отварању виделе лик анђела ратника у крвавој лекарској одежди.

А шта је херој без љубави према човеку. А тај див херој др Лаза је имао огромну љубав према човеку и свом српском роду. Зато га је и спашавао.

Тврдим, НЕ МОГУ а не НЕЋУ ствара јунаке а кад су др. Лазића питали зашто се не врати у Ниш својој породици и кући рекао је: НЕ МОГУ да оставим свој народ кад му је најтеже.

Оставштина овог савременог дива човечности су спасени животи, сећање на велико име и наслеђе великог примера…

Мој добар пријатељ и учесник у филму Шале (командант Српске Гарде Илиџа) ме обавестио о премијери. Шале је тек необичан човек – не воли кад пишем о њему али ако будем икада писао приповетку, књигу или сценарио о неком – писаћу о њему.

Том лудо храбром команданту, ратнику, јуришнику, кога је рат изнедрио у команданта, искасапљеног тела у многобројним рањавањима у јуришима, али племенитог и великог срца, увек спремног за шалу (отуд му и надимак) и необично скромног – др Лаза је спасао живот, крпио га много пута и коме је Шале поклонио свој крваво зарађени орден са којим је др. Лазић сахрањен. У нашим многобројним разговорима мој пријатељ ми је много причао о др Лази и увек га,апострофирао као најбољег од најбољих…

Ред испред биоскопа у Променади је био огроман. Дошли су људи из власти, опозиције, тзв лојалисти и блокадери, лекари, војна лица, многобројне сарајлије и људи из јуначке Републике Српске…Све поделе су ту нестале међу Србима које је макар на пар сати ујединио филм и документарна сага о др Лазићу. Тако сам бар очекивао…

Нови Сад, други град у Србији, Српска Атина која је постала поприште политичких немира и српске неслоге узроковане трагедијом , град који броји преко 300.000 становника великодушно се одазвао промоцији филма о хероју.

Дошло је нас 7 (словима: СЕДМОРО).

Шале са породицом, један Сарајлија, један млад и леп пар (момак и девојка – традиционалан, не ЕУ пар) и моја маленкост.

Филм је био потресан, ограниченог буџета, састављен од прича о Лази и сведочења његових пријатеља и пацијената. Реклама за филм је била лоша, али опет… Где су Срби који су рођени у БиХ, а избегли у Нови Сад, где су здравствени радници да виде филм о свом колеги – титану Хипократове заклетве, где су бивши војници и ратници који сад политичаре на обе стране, где су људи из градских управа, тзв блокадери и ћацији, студенти и лојалисти? Мук…

С времена на време током трајања филма погледао сам пар пута у Шалета. Плакали смо сви, али трудећи се да ником не ставимо то до знања. Шалету су очи биле пуне суза гледајући свог спаситеља и пријатеља Лазу. А ја – што због беса због празне сале, туге за муком др Лазе и његових пацијената а највише због Шалетове сузе…

Вратило се послератно време Будимира Давидовића…

Лаза и многи борци-браниоци су хероји, а то је њихова мана и проклетство у данашњем систему вредности овог дубоко американизованог друштва. Срђану Алексићу су дали пролаз тј. назвали га по њему у Новом Саду, снимили високобуџетни филм у Београду., За премијеру филма о др Лазићу ни мало јачу рекламу и празну салу.

СРАМОТА ЈЕ БЛАГА РЕЧ ЗА ОВО!

Но, Dum spiro spero – док дишем – надам се. А искрено се надам да ће овај текст макар код неког пробудити жељу да оде и погледа та, јер филм се приказује још неколико дана.

Опроштај – то је онај одговор на дечије снове и чуду по коме је оно што је поломљено поново постаје цело, а оно што је укаљано чисто. Докторе Лазићу опрости становницима Новог Сада што су те заборавили. Данашња путања од дупета до главе је доста замршена и пуна кривина и барикада. Српски народ је проклет и благословен.

Благословен да изнедри људе као др Лазића (мог горепоменутог пријатеља ратника и сличне) и проклет јер то што је изнедрио уништи и заборави. Велика је част и проклетство бити Србин. Част због те благословености, а проклет због склоности забораву и подељености и неслози.

А шта доказује да је јунак стварно велик?! Никад не очајавати већ се борити, као што је то др Лаза радио!

Којекуде браћо Срб(љ)и!