Милош Црњански: Сеобе, књига друга (1962)

Павле им није рођени брат, већ је посињен од стране Вука и он је одредио да га браћа слушају, па се тога држи и Тривун, који је најстарији. Ту су, у Темишвару, и њихове жене. Ђурина – Ана, Петрова – Варвара, Тривунова – Кумрија. Оне су саставни дио ове читаве приче.

Ратници неће у сељаке

Радња нас затиче у вријеме када је Аустрија заборавила Повељу о слободама (Extractus Punctorum Privilegialium) и Срби се буне у прољеће 1752. да неће да буду паори.

Средишња и једина динамична личност, Павле Исаковић(ч), рођен је на Михољдан 1715. године и у аустријску војску примљен 1735. Он је тај који је уписао браћу у списак за пут у Росију. Поред овог Ч умјесто Ћ, и Росија је увијек са О умјесто са У у Црњансковим Сеобама свих књига.

Прва књига друге књиге Сеоба, прати радњу која почиње доласком изасланика Бечког двора, Гарсулија.

Покатоличени Грк, представљен је као ситни дупеувлакач, вјесник нових времена у Аустријском царству. Уз Угарску, дакако. Дошао је да заведе реда међу Србима, те је распоредио Исаковиче по разним јединицама, неке и у пехоту. Што их је посебно увриједило. Сва браћа ушуте на Гарчулино (тако су Срби прозвали Гарсулија) предавање и пријетње, изузев Павла. Њега окују и почну да га спроводе на суд.

Побјегне од спроводника са дереглије, отпливавши до обале. Узме коња и успије се домоћи Будима. Тамо му се већ указује другачији свијет од оног који памти. Српска варош је осиромашила, а некада је од 80.000 војника аустријске војске половина било Срба.

Бијег у царствујушчу Вијену

Ту долази у кућу Георгија Ракослављевича, а затим у кућу такође Георгија, али Трандафиловича. Павле, наглашено представљен као романтични блесавко, који сања о слави и жели на коњу и потуцајући се по пустарама, сабљом себи прокрчити пут до Беча. Трандафил му се смије. Много реалнијим погледом на свијет, он извољева да га стави у кола са мајором Божичем и његовом женом Евдокијом, те кћерком Теклом.

Божич је образованији од њега, али је у основи крајњи кркан. Ту се, и поред његове жешће мрзовољности да прича о себи и свом послу који има у Вијени, замеће љубавно-романтични замајац у причи о Павлу Исаковичу.

Кћерка и мати се отворено почињу надметати за његову наклоност, при чему улогу кључног приступног шлагворта има његова изјава да се неће више женити. То постаје мјесто за расправу, те му се Текла нуди на једној паузи, а Евдокија покушава једном да му уђе у собу, али је закључан. Не наводи се да је тај хват за кваку баш била она, али…

На једном ноћењу, у друштву барона Ди Ронкалија, они играју друштвене игре, отимања јабуке испод браде, што је Исаковичу невиђено стидно. Евдокија га зове у одаје, што он не чини. Наредне ноћи долази му она сама. И ту падне блуд.

У Беч је ушао сретно.

Неко је викнуо нешто из стражаре, те му је стражар вратио фалсификоване папире, који су се могли разоткрити. Одваја се од Божића и свите, да би на миру могао погинути, а напето је било. Таман да до тог дође.

Одатле одлази у кућу свог рођака Копче, који, када чује да је он дезертер у бјегству, реагује горе него Ракослављевич. Говори му да се губи, а улогу Трандафиловича узима млади Копчин драгоман Агагијанијан. Јерменин.

Прелази у собу код оближње маторе лорфе, којој је речено да овај има полну болест. Занимљив је упад сјећања, који га као визија у том несну сталног беспосличења, таме и ишчекивања враћа у родну Црну Бару у Мачви. Додатно мотивишући лик и дајући шири оквир историјском роману.

Ту се присјећа своје матере Петре, како га води код својих у посјету. То све почиње визијом Аустро-угарске монархије ("царствујушча Вијена"), која га испитује у облику црног облака са мртвачком главом. Отац му се звао Никола, а баба Иконија, ђед Гаврило. За остале податке не може бити подробнији , јер је "брат Спасоје, несретник, даде за дукат, па се још хвалио како је добро продао, чађаву купусару." А у тој књизи је писало:

Десивоје, Калајан, Путник, Примислав; те жене: Теша, Вишња, Трњина, Дуња.

Дио са матером која га води у свој родни дом, те опис одбијања од сисе тако што му пријети бабом Гошом, а тетке га преко дана нуде орасима и хљебом, топао је и служи као копча ка србијанизацији Војвођана. Уједно, ово игра још јачу улогу у етнолошкој забиљешци једног историјског романа. И стога је изванредно. Још ми се свиђа његов опис прелаза скелом, када се скелеџија (о)брецне на Петру, да не плаши дијете, које се од воде много мање плаши од ње.

Једним надреалистичан (авангардан) дио у овом тому јесте што је у сну сањао Махалчанку, чији је муж гоњен као убица, а која се спанђа са Тривуном. А видјеће је доцније и у Темишвару, на јави.

Уопште, приликом приповједања Црњански стално одбацује неизвјесност, рјешавајући заморност и досаду погледом унапријед. Све вријеме бивамо повремено обавјештавани да ће то Павле испричати братенцима доцније, односно да ће отпутовати у Росију.

Ту је, на равни невјероватности горњих приказа, видио и своју позоришну љубавницу, која га је научила да жене некад хоће љубави и по дану. Та жена, коју је држао у кући у Темишвару, а која га је сексуално култивисала, појавила се у том Бечком куплерају, избачена на ходник и тучена од новог љубавника.

Поданик Јекатарине Велике

Павла су нашли на руском списку и он одлази у руско посолство, те тамо разговара са Волковом, који га грубо прекида, не желећи да слуша причу од Косова наовамо. Павле је у патриотско-вјерском заносу, тражи само да буду коњаници, а не и додатне чинове. Уопште, не допада му се пријем, осим што се од тад може слободно кретати, јер је добио руске документе.

Представљају га и Кајзерлингу, новом руском амбасадору у Бечу намјесто Бестушева. Њега чуди што се руски велепосланик зове Кајзерлинг, али је овај Балт прешао на православље. Даје му задатак да извиди какви су то Црногорци у карантину (због опасности од лепре), а који су дошли са владиком Василијем, који је тад у Русији.

Тамо види запуштене и гладне људе, обучене у којекајве Бечке крпе, пошто су им спалили њихове. Међу њима и жену "трепавица боје пепела" и она му се јако допадне.

Руси су задовољни његовим извјештајем, те га шаљу да још извиди гдје то Црногорци прелазе Саву у Митровици. Павле се чуди тој нечувености, али мора, како га је Кајзерлинг научио, рећи: слушају!

Назад у Темишвар

Прије него што је отишао, трагом његове бомбоњере, у квартир му је дошла госпожа Евдокија, те су се вољели. Она на њега насрће, а муж јој је у затвору, јер је причао којешта о царици (како би, или је хватао за дупе на маскембалу). Павле се охладио, није дошао Евдокији у кућу, али је договореног дана дошла њена кћер Текла. Једва је одбио, уз скандал са лудом и пијаном женом, која је Теклу замијенила за неку што јој је сломила лавор…

Одлази у Темишвар, враћајући се истим путем. У ергели налази да је управник отпуштен због смрти пастуха Јупитера, а кћерку му чека судбина, као што је већ завршила раније њихова бивша слушкиња. Код грофа Ди Ронкалија, трудна. Ћера ће на њено мјесто.

У Будиму је, некадашњем домаћину одбјегла жена, а у Темишвару се приповјест само око жена и врти. Изузев разговора са Енгелсхофеном, који је поново изразио своју љутњу због сељења у Росију. Он напомиње да ће их истовремено замијенити њемачким сељацима са Рајне и Лотарингије.

Ред политике, ред секса

Што се жена тиче, Милош Црњански је овдје као права латиноамеричка сапуница. Наставља о Варвариној необичној љубави спрам Павла, што изазива љубомору код Петра млађаног. Ђурђе се добро слаже са својом женом Аном, али Тривунова Кумра неће ни да чује за повратак мужу. Тривун је ону Махалчанку, Личанку из Дрниша, на превару довукао у кућу, не говориећи јој да јој је муж убијен. Матори Тривун се залуди, она зачела, а Кумра отишла.

Сазнавши то, Павле рече да за Тривуна више не ће да чује, а да није "касап јагањаца". Покупи се и оде у Руму да је нађе. Кумра се сређује, чува дјецу и живи код оца. Одбијајући да и помисли на враћање Тривуну, којем сваке године рађа по дијете. С њом иде код рођака по Митровици, прелази чамцима и на (турску страну ) Сервије, која је пуста и без војске. У Кумру се загледао неки млад официр, и уопште она њему, Павлу, говори да би јој било боље да је њега изабрала тј. срела, пошто су је удали. Много жена у овој приповјести то говори Павлу.

У Руми, официр, муж те Кумрине рођаке коју су посјећивали, долази да га упозори како може бити ухапшен, те он у жалосном растанку (у неколико наврата њену многобројну дјецу представљају као чопор) плаче Кумра и говори му да зна да се никада више неће видјети. Њен отац се љути што није рекао да му је Тривун кћерку осрамотио, али да ће гледати да је мужу пошаље.

Ноторни меланхолик који то о себи не зна

Павле у Бечу добија похвале од Кајзерлинга за извјештај, затичући га сад болесног, с ногама у лавору. Ту Павле мијења причу, тврдећи да жеља да се путује у Росију опада, да Аустрија дијели племство и земљу официрима који се опредијеле да остану, а и митрополија се приклања мишљењу да је боље бити ту, гдје је Србија преко воде. Да је најбитније народ сачувати.

Павле досади Волкову, другом секретару Кајзерлинговом, причајући како треба да се на сабљу упадне у тврђаву Шлозберг, у Грацу, не би ли се ослободили Срби, који ту леже само јер су се уписали у списак за пут у Росију. Волковљева тврдња да нема појма о фортификацији, доводи до свађе у којој Павле пита зна ли за Јована Текелију. Да је он зашао коњицом, пливајући по мраку кроз мочваре, Турцима за леђа и омогућио побједу Еугену Савојском. Данас за њега нико не зна.

Руској мисији у Токају напише да Павле неће имати успјеха, јер је "ноторни меланхолик, само то не зна". Црњански даје дијагнозу свим Србима "не знају да живе у садашњости, у нашем времену".

Торжествено. Рјечју која ме вазда подсјећа на Радована Караџића, јер сам је први пут у рату и на телевизији једном чуо да је он изговорио, а мати ми објаснила да је то ријеч руска, која значи узвишено, слабно; завршава се први том, друге књиге Сеоба, а Павле Исакович 08.09.1752. креће у Росију из Беча.

Торжествено

Црњански је овдје врло наглашено писао неку модернију верзију српског Рата и мира. Потпуно се наслања на биографију Симеона Пишчевића, и личности као Гарчула, Енгелсхофен и други, потпуно су аутентичне у повијести. Исаковичев пут, чак и Митровица, тачно су Пишчевићева путања – који је, додуше, одведен у Осијек, али је ослобођен на суду. Но, Симеонов пут у Беч је једнако био самоубилачки, као да је бјежао.

Синтакса је огавна и тек када се зарези престану примјећивати, да се несметаније читати и тек понекад се сами укључујемо у њихово праћење, јер смо ухватили ритам Црњансковог казивања. А, он, није увијек ни досљедан сам себи. Но, тај ритам је сасвим другачији при писању, да је и самом писцу другачији када чита. Интерпункција је овдје врло спора, ритмична у метричком смислу (лирике) као у електроенцефалограф Милоша Ц, а, већ сам рекао, њене успјеле тренутке читалачки ум примјећује сам.

За Русе је довољно добра и српска азбука

Да има доста аљкавости при писању, код Црњанског се види приликом управног говора ликова који нијесу Нијемци.

Тако код Црногораца убацује облик "нијесам"; али они настављају причати екавски. Такође, Руси, којима, симптоматично српски, не даје да се служе својом графијом, убацује Вуково "Ј", али остала слова изговарају онако како се у руском пише. "Хорошо" примјерице, изговара се "харашо". Кажем симптоматично српски, јер се то среће код низа наших писаца, који сматрају да су слова српског језика сасвим довољна кад се пише руски, док енглески, њемачки, француски морају обавезно бити писани онако како су навикли.

Дочим, и Црњански је један од тих. Врло се води рауна о томе да се што више разапне мрежа између њемачког (некад латинског) превода и оригинала. То се често наглашава, као на посљедњој страни 15. поглавља: (Исакович је хтео да каже фигура, али је рекао: Hinter). Тај поступак, у заградама, је веома чест. На стр 164. нпр. "То је код Божича, каже: хватање зрикаваца – Grillenfängerei."

Треба само замијенити њемачки енглеским, па да се добије један призор непреводивог даха културног полтронизма оних који говоре "кул, бед, трип", а при том нема говора да би то могли написати српским словима. Што ја крајње хејтујем.

Бели зец који чучи на златним јајима

Уз све ово иде наглашено мјешања шпила родољубиво-историјско-умјетничке црте романа, ка барокно наглашеном љубавновикендроманском приступу 18. вијеку. Тачно се осјећа претјеривање на овом пољу, са чим се многа теткица можда не би сложила. Ово је истовремено дјело које је својом половином уроњено у зашећерени раствор допадљивости госпожама из времена Милоша Црњанског. У шта је која обучена, како јој је коса удешена, како има Павле намирисане брке, перику, хусарску сабљу која куцка на чуђење других ходитеља по Бечкој калдрми.

Јако се истрајава на Павловој мисли о мртвој му жени, на коју личи Евдокија. У овим наносима чипки, издвојити вриједи као добро и свевремено, његово гађење "белим зецом који чучи на златним јајима", а који представља заход. Из њега смрди, а они то сматрају за напредак. Црњански се игра том фразом "бели зец…" те и Евдокија на питање шта би се десило да је сретну кад је излазила из његове собе, она му каже да би им рекла да је ишла, или да се враћа од тамо гдје је "онај бели зец…".

То се Павлу страшно згади, и аутоматски се охлади од Евдокије. Она да га успореди са "белим зецом"!!! Тај тренутак у роману је чвориште многих значења, у служби љубавног разабирања, те је као такав немјерљиве вриједности. Протоком времена, од данас када се "бели зец" каже "WC", па према будућности, она ће само расти. Мој је утисак, усљед тачности, чудности и правовремености ове епизоде, да мора бити да је доживљена.

Надаље, Црњански је изузетно попушио југословенство, што се види из његовог непрестаног мјешања Срба и Хрвата, од стране надређених Аустријанаца. "А да, зна он да су Хрвати бранили Беч", каже један као ниво захвале Павлу Исаковичу.

Он је имао југословенску визију по којој Срби треба будућем нараштају да дају име, вјеру, традицију, историју; а Хрвати женске гене љепоте и љупкости. ЈНА је то касније представила као званични заједнички језик – екавски писан латиницом, а то љупко и братско мјешање је резултирало данас осјећајем гађења и гњева, када је једне прилике Ђоковић Новаку предат пехар као – Хрвату.

Биће да се Црњанском затурио онај дио из Дневника о Чарнојевићу, у којем контемплира да ће се заборавити све. Па и то што су Хрвати први прешли границу Србије 1914. године, у Поћорековој офанзиви преко Дрине.