Милорад Рувидић и сакрална архитектура

Критички приказ текста Архитекта Милорад Рувидић: Градитељска дјелатност: Црквени објекти, Душица Живановић Пише: Валентина Балабан Душица Живановић кроз своју књигу „Архитекта Милорад Рувидић“ представља живот и дјело у наслову поменутог архитекте. Епицентар критичког приказа текста је пето поглавље књиге, градитељска дјелатност, односно црквени објекти. Његово сакрално пројектантско стваралаштво аутор дијели на два раздобља. Прво раздобље, […]

субота, септембар 10, 2011 / 08:52

Критички приказ текста Архитекта Милорад Рувидић: Градитељска дјелатност: Црквени објекти, Душица Живановић

Пише: Валентина Балабан

Душица Живановић кроз своју књигу „Архитекта Милорад Рувидић“ представља живот и дјело у наслову поменутог архитекте. Епицентар критичког приказа текста је пето поглавље књиге, градитељска дјелатност, односно црквени објекти. Његово сакрално пројектантско стваралаштво аутор дијели на два раздобља. Прво раздобље, у коме су сакрални објекти били ближи Ханзеновој школи; и друго, у коме доминира утицај моравске школе.

Међу првим Рувидићевим сакралним пројектима је црква у Белој Паланци. Тренутни изглед цркве након рестаурације не одговара изворном, Рувидићевом. Првобитно је била бојена наизмјеничним редовима окер и пурпурне боје, што је типична одлика Ханзеновог стила. Основа је у облику сажетог триконхалног ријешења, док је хоризонтална и вертикална подјела фасаде постигнута кордон вијенцима и полуколонетама.

Сљедећи пројекат М. Рувидића је манастир Дивљане. Манастирска црква има издужену триконхалну основу. Концептуално ријешена је као једнобродна грађевина са полуобличастим сводом. На фасадама се уочава поједностављена рашка пластика, док је неуобичајен изостанак куполе на пресјеку кракова крста.

Корак даље од Ханзенове школе представља црква у Мојсињу, која се по свом облику издваја од дотадашњих Рувидићевих сакралних објеката. Примјењивањем византијских стилских одлика, архитекта прави корак ка неовизантизму.

Осим цркава, Рувидић је пројектовао и звонаре. Звоници у Грабовцу и Остружници су идентични по свом облику и пропорцијама. Оба звоника прате архитектуру цркава и са њима чине јединствену цјелину. Овим објектима архитекта се све више приближава неовизантијском стилу, који ће обиљежити његову другу фазу сакралног стваралаштва.

Последњи остварени сакрални објекат М. Рувидића је црква манастира Тумане. Црква је пројектована у неоморавском стилу. У основи је триконхална и припада типу сажетог уписаног крста. Једини елемент Ханзенове школе су хоризонтални двобојни појасеви на фасади, који су уобичајени на његовим ранијим сакралним објектима.

Поред пројеката за цркве и звонаре архитекта Рувидић радио је и објекте у црквеном ентеријеру. Дјела у овој области црквене архитектуре су Споменик митрополиту Михајлу у Саборној цркви у Београду и унутрашњост Преображењске цркве у Панчеву. Унутрашњост цркве у Панчеву у потпуности прати концепт саме цркве и у духу је моравског стила са примјесама сецесије.

Архитекта Милорад Рувидић у области црквеног градитељства испољава тежњу за оживљавањем српских традиционалних облика, првенствено моравске школе са елементима Ханзеновог стила. Приказом његових реализованих пројеката за цркве и звонаре, као и описом Рувидићевих радова у унутрашњости црквених објеката, аутор Душица Живановић заокружује његову дјелатност у убласти сакралне архитектуре.



Оставите одговор