Милена Ивић: У каквом добу живимо ако је толико лако постати „забрањена умјетница“?

Музеј савремене умјетности РС је наградио рад умјетнице из наслова као најбољи у генерацији, да би га онда у индукованој психози предизборне кампање повукао. Фронтал.РС је већ објавио став кустоскиње Маше Чавић, а сада се огласила својеручно и награђена, па забрањена умјетница.

среда, 28 октобра, 2020 / 07:09

Драги људи,

Хвала вам на подршци, чак иако причу о повлачењу моје изложбе знате тек у фрагментима; хвала вам што стајете на страну слободе изражавања и што браните умјетност, која је, дакако, у опасности. У тренутку када ми је јављена информација о потпуној цензури мог стваралаштва, знала сам да нећу бити саучесница у системском нападу на умјетност.

Као што би Младен Стилиновић рекао: „Напад на моју умјетност напад је на социјализам и напредак“, ја кажем: „Напад на моју умјетност напад је на слободу и напредак.“ Будући да је моје име развучено у милион различитих контекста и верзија минулих догађаја, нашла сам за сходно да вам се лично обратим и раскринкам митове, сада када су се страсти дјелимично смириле.

„Сајт спесифик“ поставка резултат је дуготрајног промишљања простора у којем сам добила прилику излагати, јер је мој рад „Криминални миље“ одабран као најбољи на Завршној изложби АУБЛ претходне године од стране стручног жирија МСУРС.

Посматрајући наградну изложбу као проблемску, настојала сам изразити став о локацији у којој излажем: да је она мјесто одржавања моћи прије него мјесто њеног преиспитивања. Као одговор на праксе обнављања фетишизације умјетничких предмета стратегија изложбе почива на њиховој претјераној глорификацији – нагуравањем објеката у простор „вјечно освијетљеног“ излога Галерије.

„Позорница“ излога измиче конструкту радног времена прерушавајући се у саставни дио свакодневнице, од које је у стварности јасно физички издвојена узвишењем, традиционалним освјетљењем и стаклом.

Историјски идеал музејске дужности постигнут је: загарантованим успјехом постулата да се изложена дјела не додирују и очувају до у бесконачност. Симболичким изласком из „бијеле коцке“, а сугеришући публици да поставку могу сагледати само свана, отјеловљује се трансформација галеријског простора.

Трансформација галеријског простора трајала је читавих 18 сати.

Одлучујући се да не дјелујем одвојено од институције ако желим утицати на њезино мијењање (док притом не ниподаштавам индиректне интервенције) одговорно тврдим: ми смо њени стубови, ми омогућавамо њен опстанак, и као њен саставни дио, као „апарати истине“ ми је морамо константно преиспитивати. Дјеловање из позиције умјетности би ту требало имати специфичну позицију.

Концепт није до краја испоштован – унутрашњи простор Галерије требало је да буде потпуно празан. Своју сам идеју изложила око два мјесеца пред поставку и наишла на хвалоспјеве и одобрења, како од кустоскиње тако и од директорице Музеја.

МСУРС се, наиме, представља као широкогрудан према младим неафирмисаним умјетницима и умјетницама са наративом „да је све дозвољено“ и да постоји „обиље прилика“ које ми само треба да уберемо са стабла. Скептична према том, скоро сакралном, надасве пожртвованом самопрокламованом идентитету установе, који за посљедицу производи императив осјећаја слободе („Што се жалиш када ти је све дозвољено?“), ријешила сам цијелу ствар преиспитати.

Одушевљење овом идејом трајало је до посљедње седмице пред поставку изложбе, када сам, доведена пред свршен чин, наишла на дијапазон рестрикција: од тога да ми се не дозвољава жељени материјал (ригипс), којим бих преградила излог од остатка простора Галерије, вршења притиска да изложба буде у неком другом дијелу простора (што нема везе с концептом), до забране пражњења галеријског простора – дан пред изложбу – уз емоционалну уцјену да ту ради троје људи, и како ће то троје људи да зарађује плату сједећи у празном простору?

На аргументе да никада раније нисам видјела да стална поставка тако мале галерије остаје за вријеме актуелне изложбе и да је свим колегама и колегиницама који су ту излагали био на располагању читав простор, добила сам одговор да продаја не може бити обустављена, а да су прошлих година сви продавали радове, што ја не желим. Ово се испоставило као нетачно.

Битно је рећи да је због настојања да преградни материјал буде обично платно (иако сам нагласила да ми је круцијална чврста конструкција ради извођења инсталације) или нешто из складишта Музеја, повријеђено оглашавање о изложби па је догађај на Фејсбуку објављен тек три дана пред отварање, када су обавијештени и медији.

Постављање је било помјерено на дан пред изложбу и на дан отварања. Нагласила бих и контрадикторну одрјешитост да сама одрадим дизајн визуелног идентитета изложбе поред живућег дизајнера Музеја, а с друге стране строго одбијање средстава која сам нудила за „прескупо“ постављање ригипса, јер то Музеј мора исфинансирати.

Наглу одлуку да се стална поставка Галерије не уклони схватам као прву цензуру.

Друга се цензура десила сат времена пред отварање када ми је дојављено упозорење да је сегмент инсталације „Без назива“ потенцијална пријетња по пословање и одрживост МСУРС. Знајући да ће она свакако бити, па и на силу спроведена, јер ја нисам та која има апсолутну моћ над одлукама на нивоу институције нити је кустоскиња, модификација је добила моју сагласност. Тај је сегмент инсталације био изложен на прошлогодишњој завршној изложби као студентски рад, стога мислим да би с њим сви са којима сам сарађивала у овом пројекту требало да буду упознати, а штампан је и на летку изложбе без икаквих сугестија.

Овдје ваља појаснити идеју рада „Без назива“. То је платформа, универзална мапа ума, документ „шизофрених увида“. Настала је постављањем празног натрон папира изнад кревета гдје сам даноноћно биљежила дискурсе и из њих извлачила наративе који на одређеном нивоу комуницирају.

Рад обитава на граници свакодневног и умјетничког, при чему настоји демистификовати улогу умјетнице као генијалне (прешаран текст су грешке), сам умјетнички процес и аутономију умјетности. Промјена је саставни дио рада, он никад није завршен. Он је чвориште из којег израстају самодовољни радови што значи да су сви записи које садржи – тек потенцијалне почетне идеје неког будућег рада и не могу се читати као посебни, односно ван тог контекста.

Због свега наведеног сам у часу отварања изложбе одбила дати изјаву, свјесна да још увијек нисам стигла процесуирати сва дешавања и „неминовне“ модификације, и свјесна да је тиме мој умјетнички интегритет озбиљно нарушен.

Сљедећег дана изложба је уклоњена. Одређена религијска скупина (добила сам паушалне информације да се ради о Баштионику) изразила је негативне реакције на „крстове“ у поставци и, оптуживши ме за богохуљење, пријетила демолирањем излога у Божје име.

Очекивано, стала сам у одбрану своје прве самосталне изложбе и изрекла јасан став да ми се поставка не дира без обзира на све, но кустоскиња је била, а тек ја, немоћна пред императивом надређене. Услиједио је низ позива пуних емоционалних уцјена, јер сам млада и неискусна клинка коју ваља преплашити.

Тако ми је предочен страх од повреде имовине Музеја и потенцијална штета коју институција не би могла изнијети, страх од губљења одређених позиција, што би требало да буде моја одговорност (као да је ту имам неку моћ), и одлука да се не зове полиција, на шта сам се у невјерици неслано нашалила да се изнајме заштитари.

У понуди сам добила две могуће опције: да ми се обесмисли рад тако што ће бити премјештен унутар Галерије, назад у четири бијела зида гдје је „изложба и требало да буде“, или да се она потпуно уклони – и, гле чуда, ја бирам! Мапирајући атак на свој рад, притом не видјевши значај ни релевантност у мишљењима да је унутрашњост Галерије веома репрезентативна или да су сви претходно излагали ту, па зашто не бих и ја, одбила сам бити подређена и укроћена.

Није постојао избор осим тога да ли ћу остати досљедна својој идеји или не. Све остало је било на страни императива слагања.

На статусу Фејсбук профила МСУРС-а, ишчитава се потпуно супротно: на захтјев умјетнице (и кустоскиње) или аутоцензура. Како на захтјев умјетнице ако се умјетницу само „про форма“ нешто пита? Како на захтјев умјетнице ако је она смјештена на дно хијерархије у било каквом, готово насилном, доношењу одлука, на нивоу институције?

Али, ако се прича сведе на аутоцензуру, скандал је упола мањи, дакако, „умјетница је за то све сама крива, што се повукла, требало би да животом брани властити рад!“ Окривити „мале људе“, то је стратегија моћи.

Доминантан предмет расправе била је инсталација „Без назива“, односно један од њених бројних сегмената, који се, како сам већ објаснила, не могу читати засебно. Црвено платно у форми крста на којем су натписи „сисе“ и „пичка“, исјечено је из хаљине старе хорске униформе, која је за разлику од тог сегмента, самостојећи рад имена „Уснила је дубок санак“.

Идеја овог рада најближа је симболичком спајању дихотомије жена-као-сексуални-објект и жена-као-савршена-домаћица-супруга-мајка, два доминантна конструкта унутар регистра женске родне улоге, чија је функција одржавање лагодног живота мушког дијела популације, а који су настали или се хране унутар конструкта религије као такве.

Стављам фокус на хришћанство јер крећем из личног, с обзиром на искуство одрастања у православној породици гдје се градила амбивалентност унутар мог идентитета на граници између ова два пола женске родне улоге, од којих се за један „морам одлучити“.

Вршим интервенцију у кроју хаљине, који одговара традиционалном хришћанском кодексу облачења за жене: дуга хаљина дугих рукава и без деколтеа. Ослобађам је тканине у подручју репродуктивних органа материјализовањем негатива форме крста, а резултат је универзална униформа „проститутке“ и „поштене жене потчињене породици“.

Тешко ми је да увидим повезаност између изолације која ме задесила послије отварања изложбе усљед контакта са особом која је заражена вирусом корона и одлуке о затварању изложбе, а што је било наведено у саопштењу као један од разлога.

„Негативне конотације грађана“, како каже статус институције културе, измјестила бих у други план. Умјесто да пријави пријетње полицији, МСУРС је одлучио да савије кичму без поговора и склони изложбу од очију јавности, осјетљивих на женски репродуктивни орган из којег смо сви настали, а неосјетљивих на насиље.

Уосталом, шта год да је био садржај изложбе, крајње је лицемјерно да ме награде, па ме се касније одрекну.

Институција би као „мјесто отвореног дијалога и умјетничких слобода“ требало да гарантује заштиту права умјетника и рада, а не да се повлачи пред фашистичким цензорским концептима, правдајући их тиме да „људи не знају које су то слободе које умјетност има“.

Умјетност јесте политичка, али није политикантска.

С тим у вези, било би прече запитати се ко контролише умјетност и зашто? Ко одређује гдје је граница умјетничке слободе или шта се, гдје и како смије приказати? Зар умјетност не би требало да буде у позицији унутар које она може да преиспитује моћ, да поставља неугодна питања, да суочава са стварношћу, да открива оно што за империју не постоји?

Зашто МСУРС није стао иза своје одабране младе умјетнице која се тек пробија на сцену и у одбрану умјетности и умјетничког интегритета? Зар једна установа која претендује на водећу позицију у домену рецепције и репрезентације савремене умјетности региона треба да подилази општим укусима и ставовима?

Кад се „све је дозвољено“ трансформисало у цензуру сат времена пред отварање изложбе и њено уклањање сљедећег дана? До када ће се гушитељи наших напора самопроглашавати феминисткињама, херојима и хероинама свијета умјетности? У каквом добу живимо ако је толико лако постати „забрањена умјетница“?

Будући да и сам Устав Републике Српске гарантује слободу умјетничког изражавања, мислила сам да би било згодно присјетити се питања које изложба промишља, а које сада више него икад одговара протеклим дешавањима у поднебљу чији је врховни бог – насиље: „Шта да радимо са свом овом слободом?“



Коментариши