Mилан Ракуљ: Одговор сљедбенику цара Едипа

Извјесни новинар Ђорђе Крајишник у сарајевском Ослобођењу написао је текст који неодољиво подсјећа на почетне стихове пјесме "На западу ништа ново".

Занимање господина је јасно, само не знам шта је тачно по професији, па да ли да пјевам у оригиналу „критичар“, или ипак „новинар песника јавно вређа“. Моју поезију је назвао „збирком поп стихова, поезијом за свирање гитаре у парку, за рецитовање, за допадање дјевојкама, за увесељавање пријатеља на славама и рођенданима“ па пјевушим стога што ћу оставити отвореном могућност да је у праву. Међутим оно што знам да сигурно није тачно морао бих одмах да нагласим.

Мени и није замјерити на неинформисаности, тј. на томе што не знам који је факултет дотични завршио, али њему који се бави послом новинара сигурно јесте: „Иначе ријеч је о другој књизи пјесама овог аутора из Бања Луке, прву под називом ‘Глуви путник’ објавио је захваљујући чињеници да је рукопис награђен наградом Стражилово (стога и јесмо говорили о књижевним наградама)”.

Ђорђе да је мало подробније истражио закључио би да је књига “Глуви путник” објављена у марту 2010. године, а да сам за исту награду “Стражилово” добио у септембру те године. Дакле оно што је написао о књижевним наградама у мом случају не пије воду. Краjишниче, прва лична! Ваљда у жељи да обесправи моју поезију потом цитира исјечке “есеја” другог пјесника, Марка Ристића – идеолога српског надреализма. Не мањка ни са Харисом Имамовићем: “Пјесме наших пјесника су бакалинске, досадне и безличне, извјештачене, просте, и штанцају их по хиљаду на мјесец….” Има господин Харис много тога за рећи и ја бих се са њим у нечему и сложио, али какве везе има моја поезија са тим?

Ђорђе написао текст па ме блокирао на друштвеним мрежама. Мисли да ћу му, не би ли се правдао, показивати слике ожиљака, или дјевојака о којима сам писао, уплашио се да сам ипак неки лудак који има личност? Не трговац на мало, него случајно онај који је у поезију уложио све! Да ћу му можда показати изрезе на венама и колико сам крви извадио за сваку од тих „хиљаду што их штанцам мјесечно.“ Не плаши се славно име! То ја још мало патетике просипам пред твоје ноге да ти се још згадим. Критикује за “неукус, играње сексуалношћу, бол нагрижену опијумом и алкохолом, римован стих (чудила/лудила), коврџе…”

Друга грешка му је јер изгледа није примијетио да је пола збирке писано слободним стихом, као и рецимо то да је “Балада о коврџама” (на којој су ми честитали и професори са београдског универзитета) писана слободним стихом. Ђорђе је изгледа коврџав, па се гадио док је читао да није ни примијетио да пјесма има рефрен “дјевојака коврџавих неких”. Ђорђе, опет ти морам рећи – не бој се, нисам ни та врста.

Трећи пут гријеши у томе што није читао пјеснике међу које ме је по традицији и наслијеђу валидна критика сврстала: Душка Трифуновића, Ђуру Дамјановића, Бранислава Петровића, Александра Секулића, Мирослава Крсмановића, Милана Ненадића, Ђорђа Сладоја, Рајка Петрова Нога, Бору Капетановића, Мирослава Церу Михаиловића, Бранимира Кршића итд. Побогу Ђорђије, не знам ко су ти твоји савремени пјесници са којима си ме упоредио. Изгледа да ти они (са све међуратним надреалистима) нису били довољни да разумијеш боемску и стражиловску линију српске поезије. Доста контрадикторног у Ђорђијевом есеју – “поп поезија из парка” одједном неком времеплов машином побјеже у 19. вијек. “Ракуљ као да се са својом поезијом заледио 1847. године и ево данас су га одледили и нису му рекли да је ипак прошло готово два вијека. Да је кроз књижевност протутњало стотине цунамија који су је учинили непрепознатљивом.”

Ово ти је Ђорђије задња напомена пред искључење – четврта лична. Као новинар Ослобођења, требао би знати како је члан редакције тих новина из неке давне године „излетио“ пред већег књижевника од себе. Ријеч је о Елију Финцију. На једном књижевном семинару причао је слично као и ти “Некада је воз од Београда до Загреба путовао 20 сати, или 8 сати, а сада авион стигне за пола сата. Тако мора и књижевност да буде убрзана!” Иво Андрић му је на то одговорио “Да, али не заборавите да је некада жена девет месеци носила дијете у стомаку, као што и данас носи, дакле ништа није у суштинским стварима убрзано.”

Пету грешку и остале нема потребе да ти тражим. Ионако си изгубио на поене. Било ми је испод части и играти. Ако ниси препознао вриједност тога што си читао, боље да си помислио да је писано за 22. вијек и да томе ниси дорастао, него што си се бламирао и сврставао ме у 19и. Оптужити неког за неукус, значи дати бар својој оптужници укуснији наслов.

На крају када није видио нити најмању вриједност поезије о којој је писао, Ђорђије, што му само име подсјећа на оног Ђорђа из 19ог вијека обруши се на словенске душе. Засметао му стих „небо је наша главна територија, стога нам је и тешко на земљи“, па додао „сваки небески народ своме облаку тежи“. Не знам зашто би Ђорђију и иком запео за око тај како он каже „облак небеског народа“, да није постојала потреба да се мало засмије сарајевска чаршија. Даћу ти Ђорђије стих из те пјесме који си требао у Сарајеву да прочиташ “свађамо се и миримо као годишња доба и увијек наново остајемо наивни“ – чини ми се да ниси примјетио много тога што у књизи описује стање духа – овдје и сада.

Ипак књижевна критика данас јесте постала гомила похвала, па никад се не зна шта има добро у том твом тексту. Но, добри сигурнo нису постмодерни постулати који говоре каква емоција данас треба да буде „нов начин осјећања, нов универзум емоција“. Оно што је универзално, не познаје старење, тј. коњ не може оплодити евентуално магарицу и обрнуто. Ниједан постулат те не може научити како да пишеш, а увијек се наново труби мора ово, мора оно и рађају хибриди који брзо изумиру.

Писати се зна или не зна. Таленат иде улицом широком десет трака, а квазикритичари, који могу написати текст као што је овај Ђорђа Крајишника, виде само смјернице из своје џаде. Него, да Ђорђије чује још једно опште мјесто – онај који се истински вратио у мјесто гдје се родио јесте Цар Едип. “Препоручено писмо из Велике затрке” има свог наративног јунака којег си у свом есејчићу заборавио да поменеш, стога желим ти исту путању.