Милан Никчевић: Иако заборављен, СПО је државотворна странка Српске

Милан Никчевић је последњи романтик у политици. Док други траже странке као платформе које пружају прилику за пласман уз што мање отпора, он се пронашао у странци за коју многи не знају да постоји у Српској, а сама њена скраћеница изазива негативне асоцијације кроз имиџ Вука Драшковића. За оне који не знају, СПО је странка која се једина уз СДС именом помиње у "оснивачким актима" Републике Српске. Од тада је нестала са политичког радара, и последњи помен имамо у 2016. када је последњем одбору СПО у Српској, у Гацку, за мали број гласова измакао цензус за улазак у локалну скупштину.

Популарни Никча је по струци историчар, некадашњи секретар гусларског савеза РС, те пјесник, који је објавио двије збирке поезије. Његове пјесме су необичног стила, препуне мрачне слутње над судбином народа и Српске. Један је од оних који се тачно сјећају гдје су били у дану кад је пао Книн, и прогони га страх да се та судбина може поновити и нама. Иако је рођен тек пар година прије оснивања СПО, са њим смо говорили и о историји те странке у Српској, и о његовим разлозима да у њиховом програму види одговоарајућу политику за данашње вријеме, као и о политичком промишљању о времену садашњем.

Како је изгледала историја СПО у Српској, у каквим околностима дјелује на почетку?

Да је било среће на ова питања бих одговарао у име треће или већ четврте генерације СПО -а у Републици Српској овако, као појединац који је у покрет ушао после изгубљеног политичког рата прикључивши се преосталим групицама "шкрипара" које су наставиле борбу оставши вјерне идеји, говорим на основу њихових ријетких свједочанстава, изграђених и непромијењених ставова покрета из његовог програма али и јасних, већ историјских, чињеница. Ово и јесте један историјски осврт на коме сам Вам захвалан.

Тада, а говорим свакако о 1990. години, на почетку, врх покрета понавља стратегију ЈВуО, сматрајући да ће се главна и одсудна битка водити у Београду, говорећи да се и српство и Книн бране управо ту. Било је то у суштини тачно али је као и у Другом рату оставило простора комунистима да се инфилтрирају међу Србе. Тада, у Другом свјетском рату, омогућило им је да заведу прекодринске Србе начете усташким ножем а сада, односно деведесетих, да се преобуку у националне одоре и трагично и кључно утичу на правац нагло пробуђене националне политике.

"Ако гдје наша сестра Српска демократска странка посустане ту је Српски покрет обнове да јој помогне и пружи руку", говори предсједник покрета на митингу у Шипову 1990. године. Свима који су за СПО наређено је да гласају за СДС "јер српско бирачко тијело мора остати јединствено а избори у БиХ су прије свега национални". У Црној Гори подршка је дата Народној странци. Последице такве, искрене и братске, одлуке по сам покрет су биле несагледиве и катастрофалне.

Тако је СДС као покрет српског народа у своје редове усисао практично све, од комуниста до дијела народа који би се опредијелио за СПО. И није проблем што је усисао тај свјеснији дио народа да у њега у самом старту није ушла заостала титоистичка памет која је бранећи мртву идеологију и њене тековине, још једну борбу српског народа за голи опстанак учинила много тежом него што је требала бити. Она, на срећу, ипак није била доминантна, јер је српски народ својом борбом током рата показао завидну националну снагу.

Шта би било да поменуте одлуке о гласању за СДС није било и да је и СПО узео активно учешће у свему ономе што је касније наступило тешко је процијенити али се понешто може назријети. Помињана памет, чини се, била би потиснута а циљеви би били јаснији. Можда се Српска не би звала Републиком (јер је то вјероватно и једина Република у историји за коју су и монархисти радо главу давали) али смо увјерени, колико год то јеретички звучало, да неких грешака и издаје попут препуштања Сарајева на примјер не би било. Сарајево је, уосталом, другој страни као да му је очевина у Дејтону потписао Милошевић а не дежурни "издајник" и предсједник покрета о коме говоримо.

Како се касније растаче СПО у Српској, гдје се одржава?

У још једном преломном моменту по српски народ, у самом почетку, сасјечено је озбиљно организовање СПО – а у БиХ. Самим тим дошло је до његовог растакања. Ипак, неки одбори попут одбора у Невесињу и Шипову а то је, нажалост, широј јавности мало познато, наредбу о којој смо говорили, нису послушали, изашли су на изборе и однијели побједу! У Гацку је на примјер одбор ушао у коалицију са СДС – ом а одбори су опстајали и у многим другим општинама, Љубињу, Бијељини, Брчком… или Рудом у коме је одбор био врло јак, све до 2012. године. Међутим, у тектонским поремећајима изазваним, између осталог и ратом, СПО није успио, није могао или хтио да се снађе тако да се у наредним годинама један по један одбор гасио и растакао. хтио да се снађе тако да се у наредним годинама један по један одбор гасио и растакао. Људи и чланство раштркали су се по многим другим странкама, свим осим социјалистичкој. Велики број њих, ваљда тражећи алтернативу СДС-у, прелазио је и у странке љевице, као што је СНСД, а један дио њих се више никада страначки није ангажовао.

Оно што се мора рећи и дебело подвући јесте то да је уз СДС и СПО државотворна странка јер су на оној сједници 9. јануара били присутни и гласали ЗА и два посланика Српског покрета обнове!

Шта вас лично привлачи програму СПО?

Породичне, традиционалне, хришћанске вриједности, враћање на предкомунистичке темеље, откривање осамдесет година затрпане истине, подвлачење црте и суштинска обнова свега онога што смо били, борба да, бар у 21. вијеку, будемо богата, призната и срећна нација која ће повратити своје мјесто у Европи у којој ће задржати своје достојанство и бити у рангу са истом. Зар то нису, или би требале да јесу, циљеви сваког Србина? Е видите, од 1990. до данас то су циљеви за који се покрет бори и од којих се не одступа док им се неки други, кад не раде против њих, у најмању руку смију или их сматрају флоскулом. Таква глупост и затуцаност тих других (који су српски народ некако навикли да им буду први) искрено боли али и тјера на неодустајање.

Вук Драшковић је особа која је прилично омражена у српској јавности. Како ви прихватате тај терет који носи то име?

"Нож", и проговарање о усташкој ками и јамама напуњеним Србима, "Молитве" и проговарање о братоубилаштву и погубној комунистичкој политици, "Руски конзул" и проговарање о нашој рани Косову (кога је, јелте издао он а не Тито и српски комунисти,)

"Ноћ ђенерала" (Драже!), или "Краљ Александар" (онај који је на Куманову ослободио Косово а не на истом 1999. године капитулацију потписао), подизање три прста као националног поздрава, рехабилитовање Равне Горе и генерала Михаиловића, споменик и спомен комплекс на Равној Гори, асфалтиран пут до исте, изједначавање права два антифашистичка покрета 2004. године, промовисање "Прањана" (знате ли да и Српска има своје Прањане, налазе се на Озрену, у Бољанићу), учествовање у повратку моштију св. владике Николаја Велимировића, организовање повратака породице Карађорђевић у Отаџбину 5. октобра 1991. године (узгред, да је било среће, тада би се десио онај пети октобар који је дошао десет година после), буђење успаване националне свијести, борба за отварање досијеа, и за обнову Савезништава за које је био и Чича, антикомунистичке демонстарције 9. Марта 1991. године и тако даље, све то урадило је једно херцеговачко дијете из сиромашног гатачког села Сливаља. Зашто се Вук тако не посматра? Шта се то могло у једном обичном људском животу више урадити? Шта су сви ти који га критикују за српство више од овога урадили? Да ли је наведено за поштовање или за осуду?

Да ли је и даље јеретички причати да би, да је побиједила ЈВуО, Краљевина Југославија била оснивач и Европске уније и НАТО пакта? Може ли ко то порећи? Да би Краљ Петар Други био Краљ и Хрватима и Словенцима и свим другим? Да би ти исти имали, рецимо, Слободана Јовановића за министра спољних послова, генерала Михаиловића за министра одбране и тако редом. Данас да се устане Чича не би био далеко од прогона оних који говоре да су његове присталице. Можда њега и јесу али његове политике сигурно нису!

Видите ја искрено мислим да је тачна она реченица која каже да су комунисти некада били поријеклом Срби, а да су данас Срби поријеклом комунисти. Јесте ли сигурни да баш ту не лежи основни проблем данашњих Срба са Вуком и СПО-ом?

Како може бити издајник онај који није био на власти а национални херој и хероји они који су исту имали и за вријеме ње све погубили, и Крајину и Косово и везу са свијетом? Све је то један велики парадокс. Те десетине месија спаситеља и твораца "Велике Србије" који су и данас хероји и на власти, који из Хага, на примјер, излазе јер су страни шпијуни или тешко болесни а онда заврше у неким "фармама" које и јесу њихов ниво. Јади су што су на ниво "фарме" свели цијели српски народ… Од њих су само гори и опаснији лажни европејци, дјеца комунизма и титоизма, дјеца Јова Капе и Латинке Перовић, дјеца поражене тзв. меке линије Ивана Стамболића од стране оне тврде Слободана Милошевића ("Слободане српска п…о повео нас па нас издо"). Они су ти који нас воде у Европу и траже суочавање са прошлошћу, али само ако не иде испод 1948. године. Ко нас води кукала нам мајка, што би рекли моји Херцеговци, добро смо ми и живи.

И не износим ја ове ставове да бих било кога бранио, нарочито не Вука, не ради то, чини ми се, ни он сам, нити, очигледно, има такву потребу јер да је има закочио би мало за све ове деценије. Ја само покушавам да укажем на то да није све црно бијело и да слика створена у јавности о било чему па и о Вуку не мора нужно бити тачна.

Гледајте, 2012. године на изборима у Гацку на листи СПО – а је било више бораца ВРС прве категорије него и на једној другој страначкој листи а и тада је било више од десет листа! И шта ћемо сад?

Ко је издајник а ко је патриота оставимо новим покољењима да суде. Оно што својом чашћу могу да тврдим, и брига ме наравно ко се томе ставу и изразу смије, јесте то да сваки од хиљаде и хиљаде чланова покрета, а и данас нас има бар толико изгарају на одржавању ватре и борби за српске националне интересе! Постојимо, макар, дјецу комуниста да нервирамо, ако ништа друго. И да укажемо на пут а оно што је програм покрета у најмању руку је путоказ.

Једна, или једина листа против комуниста, тако је гласио ваш слоган на изборима. Многи ће рећи да је то аветање и да комуниста више нема. Гдје их ви видите?

У несагледивим последицама које је њихов систем иза себе оставио. У негативним појавама које су заробиле наше друштво а које су се почеле јављати у њихово вријеме. Тај систем "у друштву види само једну, своју владајућу класу", у том друштву "мисли само један човјек" упозоравала је народ српска омладина преко листа "Равногорац" 1944. године. Да ли данас у Републици Српској то живимо? Шта се промијенило? Када кажемо да нас уништише лажне дипломе, сјетимо се "Паје и Јарета", како завршавају основну школу. Тад је, господо, то почело. Гдје су настали сви ови тзв. тајкуни из деведесетих које више и не називамо правим именом – лопови, него у бившем систему? Ко је оно увео напредовање преко чланске карте владајуће странке? Ко је оно увео појам издајника за све оне који нису с њима?

Видим их, дакле, у преобликованој свијести народа који још није у стању да врати сопствено писмо, а не шта друго. Зар та титоистичка свијест није крива што нема двоглавог орла на Банском двору? Бићу груб. Ми смо или напола освијешћени или још унесвијешћени чим загледани у Кремљ не видимо проблем што је на истом још увијек петокрака, а не двоглави орао срушен 1936. године. Шта нам свима говори укидање грба и химне Републике Српске скоро без икаквог отпора? Можда то да смо сами себе суштински слагали да смо се вратили српству распадом државе, и да смо опет онакви какви смо били прије 1944. године? Прије ће бити да смо ми у ствари посрбљени комунисти а не Срби… Пустите ви оно глупаво размишљање које у оваквом размишљању види претурање кости предака у смислу чији је дјед био партизан чији четник и слично. Не, ми говоримо о последицама и њиховом лијечењу! И тако се, мада је то мучно, може али и треба у недоглед.

А "једна листа против комуниста" је слоган са којим је против накарадног система помињање 1990. године СПО борбу почео. Деценијским растакањем покрета о коме смо говорили, 2016. године, под својим именом као последњи остао је одбор СПО а у Гацку који је свој политички пут истим тим слоганом завршио и тако затворио 26 година дуг пут. Мени лично, част је, што сам са дивним људима учествовао у тој последњој борби.

И ето тако, овце се цијели живот боје да их не поједе вук а на крају их поједу чобани.

У двије књиге сте кроз своје пјесме дали виђење стања српског народа. Једна се односи на период другог рата, а друга на отаџбински рат. Шта су сличности, а шта разлике?

Јесам. Као и десетине других "исплакао сам" оно што ми душу разара да бих истој олакшао. Једна, прва, говори о "лучи намученој" која и после српског пораза није изгорела а друга под називом "После деведесетих" о последицама свега онога што нам се у истим дешавало. И сличности и разлике су у једном – неријешеном српском националном питању.

Да ли је Српска збјег накланог народа? И да ли он, као наклана овца, срља у своју пропаст, неспособан да разлучи шта је добро а шта лоше за њега?

Јесте. Он је граница у коју су се збјежали и скупили остаци закланог народа и она је, по моме суду, једина побједа у поразу с краја двадесетог вијека.

Ако је за четири дана нестало четристо година крајишке историје, зашто бити наиван и не мислити да се то и нама не може десити? То је оно што мене лично прогони. Као Србина и Херцеговца, као националисту и дијете Републике Српске, а управо тој генерацији припадам. Генерацији којој је Република Српска омогућила да се од малих ногу научи ићи у своју цркву и да без бојазни говори како се зове и презива. Ономе ко зна или осјећа историју ових простора не мора се објашњавати колико је то велико и колико је тога фалило у неким другим, могуће и свим, историјским периодима.

Зато ме и боли што се, наравно по мом суду, пуне двије и по деценије од рата морално, духовно и материјално не изграђујемо него, као намјерно, радимо све супротно. Управо у томе је моја највећа стрепња за будућност Српске, која је, могуће, прва творевина коју после вијекова и вијекова туђинских власти народ осјећа као своју. Или би тако требало да буде…

Мит који смо правили био је темељ, данас је провалија… један је од ваших стихова. На који мит мислите, и како избјећи провалију?

Распадом државе генерација којој се урушавало братство ухватила се јединства и у рат ушла под петокраком, а изашла под крстом. Говорим, дакле, о том миту јединства који је заиста био темељ Републике Српске јер се нисмо подијели првенствено из страха да нам се не понови Други свјетски рат, али и због динамике тадашњих догађаја. Тада нам је то, у широком смислу схваћено, јединство, било потребно (а нужно је, наравно увијек) али је тежња ка њему у циљу опстанка многе крупне проблеме гурнула под тепих и сакрила. Они данас, ако авети, искачу иза сваког ћошка. Зрело би било, ако смо кадри, са свима њима се у коштац ухватити и отворено их и озбиљно претумбати. Јер, задржавати наратив о јединству, а не рјешавати проблеме претвориће нас у љуштуру и флоскулу а то води право у провалију.

У Црној Гори је највише потенцирано да се треба манути идентитетских питања, и бавити се "од чега се живи политиком". На крају је власт оборена на чисто идентитетском питању. Често сте у Црној Гори, како видите те процесе? Хоће ли неко напокон на политичкој сцени заиграти на одбрану, не више ни националних интереса, колико националног достојанства?

За Црну Гору је сваки Србин нарочито Херцеговац одувијек везан, а мени лично у њеним данашњим границама је и завичај. Бар на овом простору нетачна је та теза да је најважније гледати "од чега се живи". Она је, у ствари, само изговор за пасивност. Ово што се у Црној Гори десило управо је то и показало. Био сам тамо и на многим протестима, оним разбијеним 2015. и оним после па и у неколике литије као и многи Херцеговци. Био сам јер сам у власти против које се протествовало видио наставак комунистичког режима и диктатуре добро знајући све мане оних који су против исте протествовали. Не мислим, наравно, ту на народ него на оне који су се наметнули као њихови представници. А суштински они се не би наметнули да их народ не подржава.

Најкраће могуће. У Црној Гори се десио закашњели "5. октобар" после кога ће се, то се свом својом душом надам десити "6. октобар", онај кога у Србији није било. Вјерујем да "шљиве" које су деценијама борећи се против режима тресли искрени опозиционари, а знам их на десетине, неће, као у Србији, незаслужено покупити неки други. Као што вјерујем да се мора ићи полако јер је наиван онај који мисли да се систем успостављан осамдесет година може преко ноћи демонтирати. Углавном, тамо је, коначно, на боље кренуло. Црна Гора је нама, као и много пута у историји, својеврсно огледало. Суштински исти процеси чекају нас и у Републици Српској. На њих морамо бити спремни. А да би овдје били спремни и да би они тамо у Црној Гори били успјешни, мора се сваки дан корак по корак "ситним националним радом" како је говорио Владимир Гаћиновић радити на враћању достојанства појединца. То је, одиста, кључно!

У неким пјесмама израз гуслање користите у негативном контексту. Како изгледа то "гуслање" и ко данас навише гусла на тај начин?

Наглим, формалним, "преломом у глави", поједностављено гледано све је постало "турбо фолк". Мука ми је од оних који плачу и наричу за Крајином, Косовом, Сарајевом, Мостаром, овим, оним… На то "гуслање" мислим. Нек нас се ману! И нек ти аутистични титоистички мозгови "те сиједе паметне главе" та лажна елита у Републици Српској не траже замјену за поразе који су и они скривили! Дође ми да се по старом обичају од "урокљивих" очију браним ватањем за мошње! Што више такви "галаме и гуслају о српству", нама је све горе а границе нам све несигурније. Вријеме је да мало заћутимо, пресаберемо се и припремимо за двадесет први вијек који ће бити напоран као и претходни.

А што се тиче самих гусала, епа и мита, на њима сам одрастао. То сматрам својом великом срећом у животу. Лично без наше народне поезије и гусла свој живот тешко да бих могао замислити јер " док је зима и сјеверац слушао сам десетерац, лијечио души ране и чекао да нам сване…"