Милан Кнежевић: Неправда нас мотивише

Морали смо, на неки начин, нашу патњу овејковјечити и отргнути од заборава.

Милан Кнежевић и Далибор Јосиповић су ауторски тим који је снимио седам документарних филмова: „Љуби брата“, „Сарајево логор(и) за Србе“, Досије Сребреница“, „Црна књига“, „Средња Босна-протјеривање Срба“, „Средња Босна-друга страна рата“, „Рашћани село којег нема“. Филмови се махом баве страдање српског народа у посљедњем рату, манипулацијама, сакривеним истинама, војним подвизима ВРС. Кнежевић за Фронтал каже како, за разлику од времена социјализма када су се злочини над Србима заташкавали, данас не смијемо више дозволити да се страхоте забораве.

– Као бивши логораш присуствовао сам на више сједница Савеза логораша Републике Српске на којима се често расправља о различитим проблемима ове популације. С обзиром на то да је ова организација сваким даном старија, много је колега који су обољели због свих страхота и голготе кроз које смо прошли. Морали смо, на неки начин, нашу патњу да овјековјечимо и отргнемо од заборава. Одлучили смо да јавности понудимо свједочења, да пишемо књиге, снимамо филмове…Пишимо, свједочимо, снимајмо!

Савез логораша повјерио ми је да водим пројекте снимања документарних филмова, а на пројектима ради и ратни војни инвалид Далибор Јосиповић. Заједно смо прошли један дио рата, радили заједно на телевизији и завршили Академију умјетности у Бањој Луци. Далибор режију, а ја камеру. До сада смо радили на седам документарних филмова.

Како налазите саговорнике и материјал за филмове?

Теме се, једноставно, саме од себе намећу. Сакупљање информација, докумената, потрага за саговорницима траје некад и по неколико мјесеци. И поред тога што се о неким темама говори у јавности, готово увијек има нешто ново или неочекивано, а битно.

Мукотрпно је доћи до саговорника, још теже молити људе да пред камером испричају своју личну трагедију. Различите су голготе у питању. Неки и не желе да говоре о мукама које су прошли. Некад успијемо, некад не.

Ко вам помаже, финансијски, или на било који други начин?

На првом мјесту је Савез логораша Републике Српске са свим својим регионалним удружењима од Херцеговине, Бирча до Крајине. Одличну сарадњу имамо са Републичким центром за истраживање ратних злочина чију архиву и услуге користимо. Помажу нам појединци, удружења произашла из Отаџбинског рата и сви који у том тренутку могу изаћи у сусрет.

Доста фото-видео документације добијемо и од саговорника. Добијемо различита документа личне природе (потврде о заробљавању, саслушању, фотографије, медицински налази и сл.). Што се тиче медијске подршке посебно бих се захвалио БН телевизији која увијек има простора за наше филмове.Ту је и Фронтал и неки други медији.

Хвала свима.

Који филм сматрате најбољим, тачније, који је постигао највеће резултате у смислу да се јавности пренесе порука коју носи?

Тешко питање, јер ни један филм није сниман да буде најбољи по било било чему.То нису арт или такмичарски или цјеловечерњи документарни филмови рађени за циљну групу гледалаца. Ови наши док. филмови су скупови људских патњи отргнутих од заборава. Нису снимани за вечерас, да подигну некој телевизији гледаност, нису снимани да одушеве публику на фестивалу, већ да остану записана свједочења и патња једног народа. Сматрам да ће имати праву вриједност у неком будућем времену.

Сваки од филмова имао је неке своје резултате.„Љуби брата“ имао је велики одјек, након којег се појавио страни филм о муџахединима. Из њиховог филма је видљиво да смо ми били иницијатори у ком смјеру да иде њихова прича. „Досије Сребреница” објавио је уз своју књигу Александар Дорин. Филм је преведен на стране језике и додатак је уз књигу која се продаје широм свијета. Након „Досијеа Сребреница“ појавио се и чувени норвешки филм о Сребреници, па сад на основу тога изведите закључак.„Црна књига” репризирана је 5-6 пута на БН телевизији, а на интернету прави је хит међу историчарима и форумашима. Углавном без неке велике промоције наши филмови су „као вода“ – нађу пукотину у зиду лажи.

Шта вас највише мотивише за рад?

Неправда и непријатељи нашег народа. Патња људи о којој неки хоће да се не говори.

Који је сљедећи пројекат?

Од прије неколико мјесеци почели смо да радимо филм о Нато бомбардовању Републике Српске. Посматрајући генезу, на који је начин до тога дошло, не можемо да заобиђемо неке документе који говоре да су за то постојали планови још од 1992. године. Кроз временски одмак може се сагледати цјелокупна ситуација.

Није само у питању било бомбардовање РС, већ и одређена припрема за сва каснија дешавања на простору Балкана. За сада не желимо да откривамо детаље из филма, а сви они који су заинтересовани за ову причу сачекаће да филм буде завршен. Он ће, свакако, као и претходни филмови, наћи пут до оних које то интересује.

Мало човјек кад сезамисли, види да су наш мали народ и војска дочекали крај рата нападнути од три војске, заједно са Нато пактом.