Милан Будимир: Сјећање на Мркоњићанина, шефа катедре за класичну филологију у Београду
Милан Будимир /1891-1975/, један од најзначајнијих српских класичних филолога, редовни професор Универзитета у Београду и шеф Катедре за класичну филологију рођен је 2. новембра 1891. године у данашњем Мркоњић Граду.
Школовао се у Сарајеву, а студирао је класичну филологију на Универзитету у Бечу, гдје је и докторирао 1920. године са тезом "О олујним демонима код индоевропских народа".
Као професор и шеф Катедре за класичну филологију радио је са прекидом за вријеме њемачке окупације земље током Другог свјетског рата, па све до пензионисања 1962. године.
Као студент, био је политички ангажован у националним круговима српских омладинаца и члан "Младе Босне".
У то вријеме објављивао је и чланке у загребачком "Србобрану" и београдском "Одјеку", уређивао је "Словенски југ" и "Ново дјело".
Милан Будимир био је ратни инвалид – од 1922. године био је потпуно слијеп.
Библиотека Савеза слијепих Србије носи његово име.
Као истраживач високог ранга изабран је 1948. године за дописног, а 1955. за редовног члана Српске академије наука и уметности.
Бавио се истраживањима у области класичне филологије у свим њеним гранама – историји класичних језика, посебно грчког, историји грчке и римске књижевности.
Такође, бавио се истраживањима старобалканских и словенских језика, историје религије, античког насљеђа у Срба, посебно у језику, књижевности и фолклору, као и истраживањима у области опште лингвистике.