Милан Благојевић
Милан Благојевић: Званична Србија гуши Српску
Одгледао сам до самог краја пренос посебне (Шеснаесте) сједнице Народне скупштине Републике Српске, одржане у ноћи (све до три ујутро) између 24. и 25. децембра 2024. године. Наслушао сам се свега и свачега, па тако и признања посланика да су гријешили својевремено.
Кажу гријешили су, када су, у периоду од 2002. до 2006. године, као и прије и послије тога, прихватали и примјењивали наметнуте одлуке тадашњих високих представника, упркос свој њиховој противправности и штетности по Републику Српску.
Поред ове, моју пажњу је привукла и чињеница из једног од закључака које је Народна скупштина усвојила на крају наведене сједнице. Ради се о закључку под тачком 5, у којем владајућа скупштинска већина каже:
"Народна скупштина Републике Српске захтијева да се пониште акти који су проистекли из неуставних радњи страног појединца, који по уставу није ни овлаштени предлагач закона нити законодавац".
Колико је само трагедије и промашености садржано у ових неколико цитираних ријечи. Усвајајући их, парламентарци Републике Српске праве се немушти, као да не знају да су сви ти ранији акти страног појединца, то јест високих представника, били беспоговорно прихватани и спровођени од Републике Српске. Тако је Република Српска већ прихватила ОХР-ове законе о Суду БиХ, Тужилаштву БиХ, Агенцији за истраге и заштиту (СИПА), о тзв. државној имовини и бројне друге ОХР-ове законе. Све то је Српска (у)чинила од 1997. године до данас, што путем своје Народне скупштине, што путем својих министара у Савјету министара БиХ, те посланика и делегата у Парламентарној скупштини БиХ.
Као илустрација, довољно је само навести Закон о усвајању ОХР-овог закона о привременој забрани располагања тзв. државном имовином БиХ, који је, под тим називом, 2007. године усвојила Парламентарна скупштина БиХ, а то значи и посланици и делегати из Републике Српске у Парламенту БиХ. Или, бројни ОХР-ови амандмани наметнути на Устав Републике Српске, које је затим беспоговорно усвајала Народна скупштина Републике Српске. Посљедњи случај збио се у октобру ове године, пред и током локалних избора. Па ти избори су проведени по изборним правилима које је у Изборни закон БиХ наметнуо Кристијан Шмит, а која правила су беспоговорно примјењивали, или су позивали друге на њихову примјену, како власт, тако и опозиција у Републици Српској.
А онда, иако су противправни, тако наметнуте акте високих представника намјерно неће да поништи не само Уставни суд БиХ, већ ни Уставни суд Републике Српске, јер се чак и тај за то надлежан суд Републике Српске у два наврата прогласио наводно ненадлежним да то учини.
Па кад је власт (са опизицијом) у Републици Српској својевремено прихватала самовољу ОХР-а, и када ни судови Републике Српске не хтједоше да пониште ту самовољу, коме се онда Народна скупштина обраћа претходно цитираним закључком. Никоме, што се толико јасно види из тог закључка. Наиме, у њему Народна скупштина намјерно испушта да наведе од кога то "захтијева да се пониште акти који су проистекли из неуставних радњи страног појединца".
Ако би то затражила од тзв. "Савјета за примјену мира" или његовог тзв. "Управног одбора" тиме би им признала њихов иначе непостојећи легалитет и легитимитет. А шта тек рећи када би Народна скупштина којим случајем затражила од Кристијана Шмита да то учини. Тек тиме би му признала да је високи представник. Не може то Народна скупштина да затражи ни од ЕУ или САД, јер оне немају надлежност за то.
Зато је Народној скупштини (њеној владајућој већини) било, размишљали су они, најсигурније да само напишу како они ето захтијевају, а од кога то захтијевају за њих није важно. И у томе ме сви они који су гласали за такав захтјев, у којем није речено од кога се тражи да поништи све наметнуте акте ОХР-а, подсјећају на ликове који не знају шта хоће, али зато "знају" да то хоће одмах.
Но, једно је извјесно, а то је чињеница да Народна скупштина Републике Српске, њена владајућа већина, не хтједе да се овај пут позове на закључак из Декларације свесрпског сабора, усвојене у Београду 8. јуна 2024. године, коју су након тога усвојиле и Народна скупштина Републике Српске и Народна скупштина Републике Србије. У закључку 19. Декларације стоји како:
"Свесрпски сабор констатује да би Република Србија, у складу са статусом потписника Дејтонског мировног споразума… требало да интернационализује проблем урушавања Дејтонског мировног споразума са захтјевом да се исти примјењује у облику у којем је и потписан од стране свих."
Чему служе ова Декларација и цитирани закључак, ако се сада неће примијенити, ако се сада на њих није позвала Народна скупштина Републике Српске у закључцима са своје Шеснаесте посебне сједнице од 25.12.2024. године. Дакле, Република Српска је управо сада требала затражити од Републике Србије да, сагласно закључку 19. Декларације свесрпског сабора од 8. јуна 2024. године, интернационализује проблем урушавања Дејтонског мировног споразума.
Међутим, Република Српска то не смије учинити, јер то не одговара онима од којих Српска зависи сво вријеме, а то је званична Србија. Она већ више од четврт вијека нијемо посматра како Српска економски осиромашује, за које вријеме та, званична Србија, а ни бројни приватни бизнисмени из Србије никада не изградише овдје индустријске фабрике, које би запошљавале бројне раднике и производиле реалне производе (који чине реалну економију, а не школе, домове здравља и слично), чинећи тиме (и само тиме) економски снажном Републику Српску.
Умјесто тога, овдје имамо запошљавање, ако се то може тако назвати, у приватним трговинским радњама, угоститељским објектима и убједљиво највише у јавном сектору, то јест у министарствима, разним управама и управним организацијама, агенцијама и фондовима Републике Српске, као и у њеним јавним предузећима – попут Електропривреде, Жељезница, Шума Српске. У тим јавним институцијама запослен је енорман број овдашњих људи, по партијској линији, што цијели систем чини неодрживим те је само питање времена када ће се, такав какав је, сам од себе урушити.
То показују и најновији подаци Привредне коморе Републике Српске, према којима је у периоду јануар-октобар 2024. године спољнотрговински дефицит Републике Српске био готово двије милијарде КМ, док је индустријска производња у том периоду смањена за 5,6% у поређењу са истим периодом 2023. године.
Поред ове економске пасивности, званична Србија је показала једнаку пасивност и према томе како су бројни високи представници систематски разарали Републику Српску, како су јој отимали њене уставне надлежности и имовину, што је овдашња власт прије или касније прихватала, а што су чиниле све српске политичке странке. Све то је довело до тога да је Република Српска временом, полако али сигурно, постајала празном љуштуром, којој је само преостало да престане да дише и тако нестане као да никада није ни постојала.
Званична Србија се све вријеме држала по страни, као да нисмо један српски народ и као да се не ради о Републици Српској, већ о тамо некој територији хиљадама километара удаљеној од ње над којом колонијално управља страни намјесник. Колико је ова констатација основана, свједоче само два примјера.
Тако је званична Србија у писаном поднеску из маја 2018. године, датог у поступку пред Међународним судом правде у предмету познатом као Архипелаг Чаго, нашла за сходно да изнесе свој став (тачка 38. поднеска званичне Србије у овом предмету) према којем су национално јединство и територијални интегритет државе Маурицијус у случају њеног архипелага Чаго били јасно прекршени од стране Британије као силе, при томе нагласивши како је јасно да су подјармљивање народа и доминација над њим противни међународном праву.
Да, у истом поднеску (тачка 29) званична Србија је истакла и то како: "Република Србија снажно подржава напоре да се колонијализам у свим његовим облицима и манифестацијама приведе што прије и безусловно крају, у складу са принципима међународног права".
Или, у августу 2024. године Генерална скупштина УН је, на приједлог званичне Србије, усвојила резолуцију о одрживом развоју која ће се спроводити од 2024. до 2033. године.
Дакле, званична Србија налази за сходно да иступа у интересу других, укључујући и далеку Републику Маурицијус, али не и у интересу БиХ и Републике Српске, како би спасила Републику Српску од илегалних насртаја високих представника на њу који ће, сасвим извјесно, без те реакције званичне Србије довести до нестанка Републике Српске.
СР Југославија је била чланица УН од 1.11.2000. године, а њеним распадом Република Србија је 2006. године примљена у чланство УН. Дакле, званичном Београду, на овај или онај начин, већ 24 године стоје на располагању два правна инструмента којима може, само ако жели, да правно заштити суверенитет БиХ, а тиме и Републику Српску. Ако то није хтио, а очигледно је да није, ни до јула прошле 2023. године, званични Београд је то морао учинити одмах послије 2. јула прошле године, јер је тада противправни колонијализам ОХР-а у БиХ кулминирао тиме што је Кристијан Шмит наметнуо у Кривични закон БиХ своје кривично дјело, према којем се имају осудити казном затвора од шест мјесеци до пет година лица која не поштују одлуке високог представника. Овакав вид кршења суверенитета државе чланице УН никада прије није забиљежен у свијету, од формирања УН-а.
Један од начина правне заштите је да, као што је Генералној скупштини УН предложила усвајање резолуције о одрживом развоју, званична Србија предложи и да Генерална скупштина УН својом резолуцијом затражи савјетодавно мишљење од Међународног суда правде о томе да ли је, а очигледно је да није, у складу са Повељом УН, да се над БиХ као државом чланицом УН управља од стране других држава и високог представника као да је БиХ територија под старатељством. Званична Србија има право, само ако хоће, да предложи Генералној скупштини УН усвајање резолуције којом би Генерална скупштина УН затражила савјетодавно мишљење од Међународног суда правде о том питању.
А Генерална скупштина УН, на основу члана 96. Повеље УН, може да у сваком тренутку својом резолуцијом затражи од Међународног суда правде савјетодавно мишљење о сваком правном питању, што значи и о питању правно недопустивог старатељског управљања над државом БиХ од стране високих представника. То је право Србије као правне наследнице СР Југославије утемељено на члану 5. Општег оквирног споразума за мир у БиХ. Тим чланом СР Југославија, односно Република Србија као њена насљедница, преузела је међународну уговорну обавезу да промовише Устав БиХ, а то значи и да промовише сувереност БиХ прописану тим уставом, који ни у једном свом члану, укључујући и преамбулу Устава БиХ, не дозвољава да високи представник и тзв. савјет за примену мира управљају над БиХ.
Други начин је везан за то да свака држава приликом пријема у чланство УН потписује посебно писмо којим формално изјављује да прихвата све обавезе прописане Повељом УН. Без предузимања ове радње, а тиме и преузимања свих обавеза из Повеље УН, ниједна држава не може бити чланица УН.
Малочас је речено како је потписивањем као уговорна страна Општег оквирног споразума за мир у БиХ СР Југославија, односно Република Србија као њена насљедница, преузела међународну уговорну обавезу да промовише Устав БиХ, а то значи и да промовише сувереност БиХ прописану тим уставом.
Та сувереност, како прописује члан 2. Повеље УН, значи забрану мијешања у унутрашње послове БиХ као државе од стране било кога – забране која једнако важи како за УН и све органе те организације, тако и за све друге државе и појединце. Поред тога, императивна је и норма из Повеље УН која забрањује да се над било којом државом чланицом УН, дакле и над БиХ, успостави протекторат (систем старатељства), јер је чланом 78. Повеље УН изричито забрањено успостављање таквог система над било којом државом чланицом УН.
Све те императивне одредбе Повеље УН, као највишег правног акта међународног права, прекршене су Бонским закључцима из децембра 1997. године. Њих су као уговор између себе закључиле државе (САД, Велика Британија, Француска, Њемачка, Русија, Кина и друге), а тим уговором су, без икаквог основа у Повељи УН, Дејтонском споразуму или било ком другом извору међународног права, високом представнику дале наводно "овлашћење", какво му није дато, нити је могло бити дато ни Дејтонским споразумом јер то забрањује Повеља УН, да он у БиХ може наметати своју вољу као право и смјењивати било ког појединца. Све то није ништа друго до споразум тих држава о њиховом старатељском управљању над БиХ и одређивању високог представника као власти (старатељског управника) која ће вршити управу у БиХ. Управо се на ту самовољу ослонио и Кристијан Шмит када је у јулу прошле године наметнуо своје кривично дјело неизвршења одлука високог представника.
Због тога, дакле, званична Србија може, али неће, да у испуњавању своје уговорне обавезе из члана 5. Дејтонског споразума покрене тужбом поступак пред Међународним судом правде против свих држава које су 1997. године усвојиле противправне Бонске закључке, а касније (фебруар 2008. године) и тзв. критеријуме 5+2 (критеријуме о томе до када ће БиХ третирати као свој протекторат), и да том тужбом, сагласно члану 53. Бечке конвенције о праву међународних уговора, тражи њихово поништење.
Право на такву тужбу никада не може застарити, јер се старатељство, у ствари колонијализам у БиХ не може конвалидирати тиме што један дио становништва у БиХ (онај предвођен прије свега бошњачким политичким Сарајевом, али, руку на срце, и онај хрватски када му то одговара) хоће да се Босном и Херцеговином управља као да је колонија, само да би тиме била уништена Република Српска. Поред тога, наведени колонијализам не може се правно конвалидирати ни тиме што су званичне институције у БиХ прихватале насиље ОХР-а, јер су то сваки пут чиниле под принудом, будући да је ОХР сваки пут када је наметао своје насиље писао да оно остаје на снази све док га у том облику, без икаквих измјена и допуна, не прихвате домаће институције.
Нажалост, упркос свему реченом званична Србија ево већ четврт вијека неће ништа од тога да учини, чиме одлучујуће доприноси гажењу суверенитета БиХ, али и свјесно и вољно гуши Републику Српску.