Милан Благојевић: Суђеник због издвојеног мишљења

За који дан морам поћи на мјесто на којем ће ми се као судији (пре)судити због нечега што је морбидност у друштву двадесет и првог вијека. И управо зато није ме нимало страх да то овако јавно кажем нити ме је стид због тога, јер је то само срамота оних који ме оптужују и суде ми.

четвртак, мај 9, 2019 / 15:51

Кажем то не због себе, већ због суштине проблема који се тиче сваког нашег судије, без чијег правилног рјешавања нема истинске судијске независности, а тиме ни независности судова. У више судских предмета ја сам, не могавши прихватити већинске одлуке осталих судија зато што су незаконите, био слободан да напишем (на десетинама страница) моја издвојена и образложена неслажућа мишљења.

Њих сам одмах затим доставио странкама у тим предметима, након чега сам оптужен од дисциплинског тужиоца ВСТВ БиХ да сам “јавно обзнанио повјерљиву информацију” и да сам тиме учинио дисциплински прекршај “одавања повјерљивих информација које произлазе из вршења дужности судије”. Кад сам добио овакву дисциплинску оптужницу, било ми је јасно како је она само један у низу знакова морбидности овдашњег правосуђа, јер сам оптужен иако ниједним нашим законом није прописана забрана судији да његово издвојено мишљење буде објављено, нити наши закони прописују да странка у поступку пред судом нема право да у свом предмету добије то мишљење.

Таквих ријечи у закону напросто нема, а да их којим случајем има, радило би се о озбиљном кршењу Устава Босне и Херцеговине јер тек он не прописује такве забране нити овлашћује законодавца да их пропише законом. Не говорим ово зато што је о мени ријеч, већ због тога што се у основи ради о оптуживању и (пре)суђењу као некада за деликт мишљења, упркос томе што сам све то учинио не да бих нарушавао ауторитет судске власти, него руковођен искључиво са два разлога који, сваки за себе, имају уставну, односно надзаконску снагу.

Један од њих тиче се права на правично суђење које има свака странка пред нашим судовима. Том праву инхерентно је не само да свака странка у свом предмету добије одлуку суда која је донесена једногласно већ и да, ако та одлука није једногласна, добије већинску одлуку, али и издвојено неслажуће мишљење судије који је остао у мањини, а који је дужан да у том случају образложи свој став. Разлог за то је у чињеници да је право на правично суђење уставно право, загарантовано Уставом БиХ, али и Европском конвенцијом о људским правима која се, на основу Устава БиХ, код нас непосредно примјењује и има јачу правну снагу од било ког домаћег закона.

Садржај синтагме “правично суђење” је готово аксиоматски, то јест такав да толико очигледно подразумијева да издвојено и образложено неслажуће мишљење судије за странку у њеном предмету не смије бити повјерљива информација, иако је оно супротно већинској одлуци. Па то право имају све странке у поступку пред Европским судом за људска права, као и у поступку апелационе јурисдикције пред Уставним судом БиХ, због чега свако друго поступање представља кршење права на правично суђење.

Но, поред права на правично суђење, овакви случајеви су и школски примјери онемогућавања примјене још једног уставног права. Ради се о уставном праву на слободу изражавања мисли, која је код нас сваком појединцу (а то значи и судији) загарантована Уставом БиХ и Европском конвенцијом о људским правима. Поред тога, Устав БиХ у члану 2. гарантује остваривање слободе изражавања мисли без дискриминације по било ком основу, па и по основу статуса, што значи да се било ком судији због тог његовог статуса не смије ускраћивати право да јавно изрази судијску мисао у сваком предмету у којем поступа. Зашто је наш уставотворац прописао ову слободу? Одговор на ово питање не лежи само у чињеници да то чине и сви други устави у цивилизованом свијету, већ га треба тражити (и пронаћи) у нечему што представља суштински разлог, који се у општој филозофији и филозофији права назива онтолошким и аксиолошким захтјевом за постојањем овакве слободе. Наиме, сваки човјек, па и судија, у својој бити је слободно биће, јер му само слобода омогућује да се оствари, а кроз остварење човјека омогућује се остварење и развој друштва у цјелини. Само таква друштва су истински слободна друштва у којима је ауторитет појединца признат, а не наметнут, јер почива на моћи која се заснива на знању, стручности и моралним врлинама, односно позитивним личним особинама. Антипод таквим друштвима су аутократске и ауторитарне организације, којима је једино својствено да фаворизују наметнуте ауторитете.

Наравно, слобода човјека, па и слобода мисли као њен интегрални дио, подразумијева и одговорност, али се одговорност не може тражити због тога што је мисао јавно изражена, већ због садржаја оног што је њоме изражено, уколико се тим садржајем умањује или ништи слобода другог. Само то, дакле, може бити основ ваљаном друштву, а нарочито оном организованом у савремену државу, да ограничи слободу изражавања мисли. Свако супротно понашање има за посљедицу ауторитарни режим, па и ауторитарни правосудни режим у којем судија није независан, већ своје мишљење у сваком појединачном предмету формира приклањајући се мишљењима моћних личности ауторитарног правосуђа, без обзира на то што су она супротна уставу и закону.

Кад се све то има у виду, онда се ниједном судији не смије забранити нити га дисциплински кажњавати зато што је написао и странкама доставио своје издвојено и образложено неслажуће мишљење у било ком предмету, јер судија тиме нити умањује нити ништи слободу било које странке у поступку. Умјесто тога, судија се, као и сваки други истински слободан човјек, само користи својим уставним правом да слободно изрази своју мисао, то јест да слободно и независно од било кога (па и независно од осталих судија) изрази и јавно саопшти своје правно мишљење, изнесе свој став и јавно каже свој глас у сваком судском предмету, које право обухвата не само слободу судије на изражавање мишљења већ и право странке да прими ту мисао у свом предмету.

То право судије подразумијева и могућност његове одговорности, али не зато што је издвојио и странкама доставио своје неслажуће мишљење, већ ако је у том мишљењу самовољно ишао за тим да умањи или поништи слободу другог, односно ако то мишљење представља самовољу у тумачењу и примјени права. То је сама суштина судијске независности, без које нема ни ауторитета суда као институције. Ово треба нагласити због тога што се не може рећи да се штити ауторитет суда ако странке у својим предметима могу знати само став већине судија, а не и став оних судија који су остали у мањини. Такав приступ је нихилистички не само према слободи изражавања мисли тих судија већ и према уставном праву странака, које такође произлази из слободе изражавања мисли, да слободно приме ту информацију, тим прије што се правом на јавно изношење мисли сваког судије не негира ауторитет суда, јер се издвојеним мишљењем не доводи у питање моћ суда да изврши већинску одлуку ако она постане правоснажна. Стога поступање које је супротно томе није заштита ауторитета суда, већ његово негирање. Тиме се онемогућава остварење истинског људског достојанства како судије, тако и странака у судским предметима, будући да свако ограничавање слободног изражавања, саопштавања и примања мишљења значи сужавање подручја људскости.

(Аутор је судија Окружног суда у Бањалуци)



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *