Милан Благојевић

Српски политиканти и султани у тогама

Пажња јавности у Републици Српској почетком фебруара 2020. године је с правом била усредсређена на одлуку Уставног суда БиХ везану за пољопривредно земљиште у Републици Српској.

И ја ћу о томе говорити у овом тексту, али тек након што укажем на нешто што је највећи дио те исте јавности у Републици Српској добрано заборавио.

А како и не би кад је од тада прошло скоро 20 година. Међутим, такве ствари не смију бити препуштене забораву, поготово због тога што се ради о једном у низу доказа неодговорности и незнања оних који су у важним тренуцима представљали Републику Српску. Баш као што су некада српски народ представљали ликови недорасли како времену, тако и послу који су у име тог народа обављали. Због тога им и одговара назив "српски политиканти", јер политиканти су особе које се баве политиком иако нису дорасли том послу.

Из обиља таквих примјера у прошлости за овај уводни дио издвојићу само два. Српски комунисти су по завршетку Другог свјетског рата забрањивали протјераним Србима да се врате у своје домове на Космет, иако су само за првих неколико мјесеци фашистичке окупације италијанске и албанске снаге спалиле близу 10.000 српских домова. Због тога не чуди што се број Срба протјераних са тог простора током Другог свјетског рата мјерио десетинама хиљада.

Упркос свој тој националној трагедији, српски комунисти су у Националном комитету ослобођења Југославије омогућили да се донесе одлука, број 343 од 6. марта 1945. године, о наводно привременој (у суштини трајној) забрани враћања тих Срба у њихова пријашња мјеста живљења на Космету.

Да трагедија буде поптуна, ту одлуку је у својству повјереника (у ствари министра) унутрашњих послова у Националном комитету ослобођења Југославије потписао Владо Зечевић. Он је био пријератни свештеник Српске православне цркве (од 1927. до 1941. службовао је као њен свештеник у Крупњу), да би 1942. године постао члан Комунистичке партије Југославије.

Ето, такви ликови су најприје положили темеље за промјену демографске структуре на штету Срба на Космету. Затим су српски комунисти који су дошли послије њих, усвајањем Устава СФРЈ из 1963, а затим и Устава из 1974. године, омогућили да Косово у суштинском погледу добије статус државе у држави. Тиме су од стране српских политиканата положени темељи за све оно што данас имамо на Космету.

Знам да ће многи сада поставити питање какве ово има везе са пољопривредним земљиштем и територијом Републике Српске? Наравно да има, тачније речено има и те како везе, само што се она не уочава тако лако. Наиме, ономе што сам претходно рекао, као и ономе што ћу сада рећи, једно је заједничко. То је појам "српски политиканти", јер, како ће у наставку бити показано, и у случају проблема везаног за пољорпивредно земљиште у Републици Српској тај проблем су направили српски политиканти прије двадесетак година, а сада би добар дио њих да се прикаже спасиоцима Републике Српске. Једноставно речено, ти наши ликови најприје направе проблем, не водећи прије двадесетак година уопште рачуна о интересима Републике Српске, а када ти њихови пропусти дођу данас на наплату, онда се ти исти ликови појављују као тобожњи спасиоци Републике Српске.

О чему се ради? Сада већ далеке 2001. године (29. јуна) у Бечу је потписан Споразум о питањима сукцесије Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ). Њега је у име БиХ потписао њен тадашњи министар спољних послова Златко Лагумџија. Али, да би га могао потписати морао је претходно добити (и добио је) сагласност тадашњег Савјета министара БиХ, у којем су се у то вријеме одлуке доносиле консензусом свих министара. У Савјету министара БиХ у периоду 2000 – 2002. година Републику Српску су представљали Драган Микеревић, као министар за европске интеграције, те Светозар Михајловић као министар цивилних послова и комуникација.

Важност наведеног консензуса огледа се у томе што је Савјет министара, прије него што ће Споразум бити потписан у Бечу, претходно разматрао нацрт Споразума о питањима сукцесије СФРЈ, чији текст није уопште био повољан по Републику Српску. Наиме, у члановима 1. и 2. Анекса А тог споразума одређено је да се непокретна државна имовина СФРЈ преноси на државе насљеднице СФРЈ, и то тако што непокретна имовина СФРЈ припада држави насљедници на чијој територији се налази. Већ ове ријечи нацрта Споразума о питањима сукцесије СФРЈ биле су сасвим довољан аларм за тадашње српске министре у Савјету министара БиХ да не дају своју саглсност Златку Лагумџији да потпише такав споразум, јер је он очигледно штетан по Републику Српску.

Стога су умјесто своје сагласности, српски министри (Драган Микеревић и Светозар Михајловић) требали затражити да се у случају БиХ у текст нацрта Споразума унесе да непокретна имовина СФРЈ (а то су, наглашавам, само зграде и земљиште које је у земљишним књигама укњижено као својина "СФРЈ") припада ентитетима у БиХ, и то оном ентитету на чијој територији се таква имовина налази. Нажалост, српски министри у Савјету министара то нису учинили, већ су супротно интересима Републике Српске дали сагласност Златку Лагумџији да потпише такав споразум. И Лагумџија је то потом и учинио

Након што је то учињено, Споразум је достављен Парламентарној скупштини БиХ како би дала сагласност за његову ратификацију. У тој фази посланици и делегати из Републике Српске су имали могућност да одбију дати своју сагласност на такав споразум, када то прије њих нису учинили српски министри у Савјету министара БиХ. Нажалост, ни српски представници у тадашњем Парламенту БиХ нису то учинили, иако су требали с обзиром на очигледну штетност Споразума по виталне националне интересе српског народа и Републике Српске. У то вријеме радило се о трећем сазиву Парламентарне скупштине БиХ (2000 – 2002. године).

У Представничком дому Парламента БиХ посланици српских политичких странака из Републике Српске, који су омогућили Парламенту БиХ давање сагласности на овај Споразум, били су:

Из Српске демократске странке:

Бањац Мирко, Јовановић Милош, Ковачевић Љубомир, Мијатовић Мирко, Спасојевић Зоран, Тошић Момир.

Из Партије демократског прогреса:

Жељко Билбија (којем је верификован посланички мандат 7.2.2001. године умјесто Бранка Докића), те Стокић Душан.

Српски народни савез (СНС Биљане Плавшић):

Лолић Бранислав.

Социјалистичка партија Републике Српске:

Глигорић Тихомир.

Коалиција Савез независних социјалдемократа (Милорада Додика) и Демократска социјалистичка партија – ДСП (Небојше Радмановића):

Мирјанић Жељко. Занимљиво је да је Мирјанић у то вријеме био универзитетски професор права (на Правном факултету у Бањалуци, гдје је данас декан тог факултета), који је по тој својој вокацији имао посебну одговорност код указивања на штетност Споразума за Републику Српску.

У Дому народа српски делегати су били:

Драгутин Илић (Социјалистичка партија Републике Српске);

Момчило Новаковић (Српска демократска странка);

Драгутин Родић (Демократски народни савез – Марка Павића);

Никола Шпирић (у то вријеме био је у Партији демократског прогреса);

Горан Турјачанин (СНСД – Милорада Додика).

Како видимо, све данас важне политичке странке (и позиционе и опозиционе) у Републици Српској биле су присутне и представљале су Републику Српску у Парламентарној скупштини БиХ, али је тај парламент ипак дао сагласност за ратификацију Споразума о питањима сукцесије СФРЈ. То није могло бити учињено без одговарајуће сагласности српских представника у оба дома Парламента БиХ, који су дали ту сагласност иако је Споразум штетан по Републику Српску. Стога су српски посланици и делегати, умјесто што су дали сагласност, требали тражити, и тиме условити своју сагласност за ратификацију, да, кад то већ нису учинили српски министри у Савјету министара БиХ, у случају БиХ у текст нацрта Споразума буде унесено да непокретна имовина СФРЈ (зграде и земљиште које је у земљишним књигама укњижено као својина "СФРЈ") припада ентитетима у БиХ, и то оном ентитету на чијој територији се таква имовина налази.

Нажалост ни српски посланици и делегати то нису учинили.

Пошто је Парламент БиХ дао сагласност за ратификацију Споразума, онда је Живко Радишић, као члан тадашњег Предсједништва БиХ (које доноси одлуку о ратификацији свих међународних уговора БиХ), имао уставно право да у том својству, сагласно члану 5. Устава БиХ, прогласи деструктивном по витални интерес Републике Српске одлуку о ратификовању Споразума о питањима сукцесије СФРЈ. Да је то учинио Живко Радишић, онда би било омогућено Народној скупштини Републике Српске да у коначном одлучи о овом питању и прогласи двотрећинском већином својих посланика да је наведени споразум штетан за њу, јер је он заиста такав. Нажалост, ни Живко Радишић то није учинио, па је тако 28. новембра 2001. године Предсједништво БиХ донијело Одлуку, број 1-02-01-417/01, којом је ратификовало Споразум о питањима сукцесије СФРЈ. Та одлука је објављена у "Службеном гласнику БиХ – додатак међународни уговори", број 10 од 31.12.2001. године.

Био је то кратки екскурс у хронологију (не)чињења које је претходило ономе о чему говорим у наставку. Дакле, почетком фебруара 2020. године Уставни суд БиХ у предмету број У 8/19 донио је одлуку у вези са Законом о пољопривредном земљишту Републике Српске, прогласивши одређени дио тог закона наводно неуставним.

У саопштењу са те сједнице Уставног суда речено је да је таква одлука донесена "јер се ради о искључивој надлежности БиХ у регулисању питања државне имовине”. Већ ове цитиране ријечи су довољне да би се увидјело шта је све могло послужити као основ да би суд одлучио да се, наводно, ради о "питању државне имовине”. У суштини, ти основи се налазе у једној од научно неутемељених теорија о појму државне територије, а затим у погрешној интерпретацији одредаба Устава БиХ о расподјели државних надлежности између БиХ и ентитета.

Када је ријеч о појму државне територије, у правној науци је постојало схватање, које је одговарало феудалној концепцији државне власти, да је територија државе својина врховног феудалца-владара (цара, краља, султана), коју он као своју даје у посјед и коришћење нижим феудалцима, али им је у сваком тренутку може и узети ако су непослушни према њему. Такво схватање је, примјера ради, имало своју примјену у Отоманском царству, у којем је султан сваки педаљ своје територије могао дати (и давао је) својим спахијама, а они су заузврат имали дужност да скупе војску са својих посједа сваки пут када их султан позове да пођу у рат.

Примијењено на наше вријеме, то поимање би значило да је БиХ један султан (односно да су судије Уставног суда БиХ својеврсни султани у тогама), а сви други су њени поданици, па би онда БиХ сваком од својих поданика (и ентитетима и физичким лицима) могла да даје и одузима земљиште, у зависности од тога да ли је, као некада турски султан, одређеног јутра устала на лијеву или десну ногу.

На срећу, то вријеме је далеко иза нас, а тиме и наведено схватање о појму државне територије. Умјесто њега, савременом свијету је својствено једино исправно и научно утемељено схватање у којем се не полази од концепта својине, већ од концепта суверенитета као власти над територијом. Концепт суверенитета значи да држава на основу тога има право да законима и другим прописима уређује друштвене односе на својој територији, да те прописе спроводи путем извршне власти, а примјењује путем управних органа, као и да путем своје судске власти рјешава конфликте до којих долази у извршавању прописа те реализацији права и обавеза који су у тим прописима одређени за поједине правне субјекте.

То је, дакле, суштина појма државне територије, односно односа државе према територији, која значи да је неопходно разликовати територију државе од права својине на земљишту. Јер, ово потоње право има огроман број различитих правних субјеката (физичких и правних лица) и у њега се држава не смије својевољно мијешати, што би иначе могла да чини када би се васпоставило схватање из отоманског периода о којем је било ријечи, па би онда свако од нас страховао да ли ће, након што омркне у свом дому, и осванути у дому за који може рећи да је његов.

Али, како рекох, такво вријеме је иза нас, па данас држава може само да буде власник одређеног дијела земљишта потребног, рецимо, да би на њему направила своју фабрику војне индустрије у којој производи топове, хаубице и остале производе потребне за њену одбрану. И то је, дакле, појам државне имовине бивше СФРЈ из првог дијела овог текста, то јест оно што сам нагласио рекавши да су непокретна имовина СФРЈ само зграде и земљиште које је као такво у земљишним књигама укњижено као својина "СФРЈ".

Тако поимајући ствари, даље морамо имати у виду да ли је ријеч о унитарној или сложено уређеној држави. То је важно, јер од одговора на ово питање зависи како ће бити уређени односи на државној територији. У унитарној држави постоји само једна државна организација, која својим законима уређује све друштвене односе на једној јединственој државној територији. Међутим, у сложено уређеним државама (конфедерацијама и федерацијама) не постоји једна, већ више државних организација, од којих је једна организација на нивоу савезне државе, а друга на нивоима конфедералних или федералних јединица.

Тако одређене организације онда уређују друштвене односе својим законима, у складу са расподјелом надлежности договореном савезним уставом. То значи да ће федералне јединице својим законима уређивати све друштвене односе на чије уређивање имају право према савезном уставу, и са важношћу за територију те федералне јединице. Како видимо, и федералне јединице имају своју територију, што је тако јасно и са Републиком Српском и ФБиХ. Појам територије Републике Српске је признат не само у Уставу БиХ него и у међународном праву, кроз Дејтонски мировни споразум. У члану 1. Анекса 1-А тог међународног уговора је прописано да "ни под којим условима неће оружане снаге било ког ентитета улазити или боравити на територији другог ентитета без пристанка владе тог другог ентитета”, што је затим прописано и у члану 5. Устава БиХ. Све је то посљедица чињенице да, са становишта унутрашњег суверенитета, сложене државе немају јединствен него подијељен суверенитет, који дијеле са својим федералним јединицама у погледу надлежности и територије.

Када се све наведено има у виду, несувисло је рећи да БиХ по основу територије има право да савезним законима уређује све друштвене односе, а да то исто право немају ентитети на својој територији. Стога је неосновано тврдити да по територијалном принципу БиХ наводно има искључиву надлежност у регулисању питања државне имовине.

Но, она то право нема не само из претходно изнијетих разлога него и због сљедећег. Наиме, с обзиром на то да се у овом случају радило о Закону о пољопривредном земљишту Републике Српске, то би, када би се прихватио наведени став Уставног суда БиХ, значило да је бивша СФРЈ била једна велика земљорадничка задруга, а њена територија једно огромно пољопривредно земљиште, па да онда БиХ као нова земљорадничка задруга треба својим законима да уређује то земљиште.

У стварности, нити је СФРЈ била земљорадничка задруга нити је њена територија могла бити пољопривредно земљиште. Умјесто тога, и територија СФРЈ је била само оно што је за тај појам речено у претходном дијелу овог текста, због чега БиХ као једна од држава правних насљедница није могла наслиједити од СФРЈ (нити је наслиједила) пољопривредно земљиште. Умјесто тога, БиХ сагласно Споразуму о питањима сукцесије из јуна 2001. године од СФРЈ може наслиједити само оне непокретности у БиХ (њиве, грађевинско земљиште, зграде) које су као такве (а не као територија) биле укњижене на СФРЈ.

Нагласак је на ријечима "СФРЈ”, јер то значи да право власништва треба да је било укњижено на СФРЈ, а не и под неодређеним појмовима "друштвена својина” или "општенародна имовина”, јер ти појмови ни у ком смислу нису еквиполентни појму "СФРЈ”. О томе представници Републике Српске морају водити рачуна када дође до имплементације члана 6. Споразума о питањима сукцесије. Наиме, тај члан овлашћује Парламент БиХ да савезним законом утврди државну имовину СФРЈ, али то, како је показано, могу бити само оне непокретности које су у одговарајућој евиденцији укњижене на име СФРЈ или њених претходница Федеративне Народне Републике Југославије (ФНРЈ) или Демократске Федеративне Југославије (ДФЈ). И ништа више од тога.

Све остало је имовина ентитета. Наглашавам то због тога што постоје Женевски принципи од 8. септембра 1995. године, који су саставни дио преамбуле Устава БиХ, а тиме су и дио тог устава. Тим принципима је уређено да ентитети (Република Српска и ФБиХ) настављају своје дотадашње постојање, а то значи да наставља своје постојање и територија коју је Република Српска унијела као своју територију у дејтонску БиХ. Ова чињеница је од кардиналне важности, јер значи сљедеће.

Наиме, Уставом БиХ (члан 3) је прописано да БиХ има само оне надлежности које су тим уставом изричито дате БиХ, а све остале државне надлежности и функције припадају Републици Српској на њеној територији. Како уређивање било којег питања везаног за пољопривредну област, а то значи и располагање пољопривредним земљиштем на територији Републике Српске, ниједним словом Устава БиХ није дато у надлежност БиХ нити су јој ту своју надлежност пренијели ентитети, јасно је да само Република Српска има искључиву уставну надлежност да уређује та питања својим законима и на својој територији.