Милан Благојевић

Милан Благојевић: Српски филм који никада неће бити снимљен

Читам један текст о томе како је у петак 19. јуна ове 2025. године објављено да су директор Аудио-визуелног центра Републике Српске и директор једне приватне продукцијске куће потписали уговор о суфинансирању играног филма који, каже се у том тексту, "тематизује страдање Срба у бањалучком насељу Дракулић у фебруару 1942. године".

То је, за оне који не знају, злочиначки подухват у којем су хрватске усташе само у току 7. фебруара 1942. године побиле преко 2.300 српских цивила, међу којима 551 дијете, у бањалучким насељима Дракулић, Шарговац и Мотике.

Нажалост, тек након више од 80 година, и пошто је вријеме непоправљиво на штету Срба већ учинило своје, Срби се досјетише да сниме филм о том злочину и свом страдању.

Међутим, има нешто о чему сасвим извјесно неће бити снимљен филм не само ни након наредних 80 година, већ никада, иако би и он, попут филма чије снимање се најављује, требао да тематизује страдање Срба и Републике Српске која је, за разлику од злочина у Дракулићу, страдала понајвише српском руком.

Бројни су примјери који су право обиље за писање филмског сценарија, а затим и снимање цјеловечерњег играног филма о томе.

Из тог мноштва издвојићу само један истинити случај, за који би на самом почетку тог филма могло, као у америчким филмовима, бити написано: "Based on a true events – Засновано на истинитим догађајима".

Рецимо, пресудну улогу у легитимизацији насиља ОХР-а (охаеризма) у дејтонској БиХ одиграле су српске судије. Оне су, зарад личних интереса, послушно прихватале и у својим пресудама слијепо проводиле насиље охаеризма, чију суштину је представљало то да један странац, супротно Уставу БиХ и Повељи УН, наметне своју вољу као устав и закон, а онда српске судије све то проведу у својим пресудама, умјесто да се супротставе том насиљу и тако онемогуће његову реализацију, што би била одбрана Устава БиХ и Републике Српске.

У тој поставци има и таквог понашања у форми тако погодној за филмски сценарио, у којем једна актерка, која је касније догурала и до судије једног од овдашњих највиших судова, улази у љубавну сагу са једним од овдје утицајних странаца, сагу која пролази кроз различите периоде уз завршни бродолом, што ће јој омогућити да од ефемерног лика у српској правосудној заједници догура до највиших правосудних висина. За то је, осим љубавне, цијена била и њена беспоговорна примјена у пресудама свега противправног што је на штету Републике Српске наметао ОХР.

Оваква, иначе истинита љубавна прича не би била само то, као што ни Шолоховљев роман "Тихи Дон" није само роман о љубави Аксиње Астахове и Григорија Мелехова, него би она, што је много важније, била у ствари филмска нарација о томе како смо својом глупошћу и похлепом непоправљиво разорили Републику Српску.