Милан Благојевић

Милан Благојевић: Режимско судовање

Прије више од седам година Уставни суд Републике Српске је у свом званичном документу, број У-332/13 од 30. октобра 2013. године, издао обавјештење, и данас доступно на његовој интернет страници, о неким појавама од интереса за остваривање уставности и законитости, навевши како "није потребно посебно наглашавати улогу и значај начела уставности и законитости, као и улогу Уставног суда РСу његовом остварењу и заштити".

среда, 30 јуна, 2021 / 13:27

Написао је тада Уставни суд и да се уставно уређење Републике Српске темељи на владавини права, како је прописано чланом 5. Устава Републике Српске. А владавина права, како је одмах затим преписао Уставни суд из основне литературе уставног права из које уче студенти основног студија права, "као појам шири од појма начела уставности и законитости, обавезно значи одсуство арбитрерне власти, те се, у том смислу, супротставља свакој самовољној и дискреционој власти, што свакако подразумијева уставност и законитост".

Овим је наглашено да владавина права, односно владање правом и помоћу права, а не силом и насиљем, нужно значи борбу против било чије арбитрерне, самовољне и дискреционе власти. Тиме се Уставни суд обавезао, боље рећи дао ријеч овдашњој јавности, да ће се, као носећа институција за заштиту владавине права, борити у сваком појединачном случају против арбитрерности у вршењу власти, ма од кога она долазила.

Међутим, овдје гдје почињемо ми, а престаје свака логика, нико више не држи до својих ријечи, па ни институција каква је Уставни суд. Све то необориво доказују два најсвјежија примјера која сам издвојио за овај пут.

Рјешењем број У-45/20 од 26. маја 2021. године Уставни суд Републике Српске је одлучио да не прихвата иницијативу за оцјену уставности више одлука које је у периоду од 2002. до 2005. године наметнуо високи представник у БиХ, а којима је као појединац мијењао релевантне одредбе Устава Републике Српске. Овакво чињенично стање, које је неспорно и за Уставни суд, указује на то да је предметном иницијативом било покренуто суштинско уставноправно питање, оно које се тиче поштовања уставног начела владавине права с почетка овог текста, на којој почива уставно уређење Републике Српске и за коју је Уставни суд седам година раније написао да она "значи одсуство арбитрерне власти, те се, у том смислу, супротставља свакој самовољној и дискреционој власти".

Шта је него арбитрарност и самовоља када појединац, који се зове високи представник, насиљем тиранина себи прибави моћ да нам намеће норме уставног карактера, што је супротно свим нормама међународног и унутрашњег права. Наиме, не постоји не само у Дејтонском споразуму, него ни у једном другом извору међународног и унутрашњег права норма која овлашћује високог представника да намеће уставне амандмане, законе и друге акте који чине правни поредак државе. Пошто нема такве норме, онда је све оно што је овдје учинио високи представник школски примјер арбитрерности и самовоље којима је високи представник отворено газио начело владавине права, чиме је у коначном газио Устав Републике Српске, а тиме и Републику Српску.

Код таквог стања ствари нико у цивилизованој држави није позванији од њеног уставног суда да стане украј тиранији, ма чија она била. Јер, чланом 115. став 1. тачка 1. Устава Републике Српске је прописано да њен Уставни суд "одлучује о сагласности закона, других прописа и општих аката са Уставом". Акценат у цитираној уставној норми је на томе да она даје правну могућност Уставном суду да одлучи о сагласности било ког акта са Уставом Републике Српске, без обзира на то ко је његов доносилац.

Јер, није Устав прописао да Уставни суд може одлучивати о уставности само оних аката које су донијеле институције Републике Српске нити се и посредним путем може извести такав закључак. Умјесто тога, цитирана уставна норма својим садржајем и еластичношћу излази у сусрет државној потреби да Устав Републике Српске, а то значи и његово начело владавине права, буду заштићени од стране Уставног суда не само када буду повријеђени актима институција Републике Српске, већ и када то учини било ко трећи. То је својеврсно природно стање ствари.

2021-05-26, уставни суд републике српске, амандмани, петрич, ешдаун, рјешење, иницијатива, одлука

Нажалост, умјесто да бране ове правне вриједности, што је њихова основна уставна задаћа, актуелне судије Уставног суда Републике Српске су се, да се не би замјериле политичком режиму охаеризма, досјетиле нечега што им никако не служи на част. Наиме, у рјешењу број У-45/20 од 26. маја 2021. године они су написали да Уставни суд "нема надлежности да одлучује о сагласности одлука високог представника за Босну и Херцеговину са Уставом Републике Српске".

Имајући у виду претходно изложену аргументацију, цитирана тврдња Уставног суда, на коју се своди сва суштина рјешења од 26. маја 2021. године, не само што је лишена сваког правног основа и смисла, већ као таква представља класичан примјер режимског судовања. Јер, уставна норма која прописује да Уставни суд "одлучује о сагласности закона, других прописа и општих аката са Уставом" не ограничава ни на који начин Уставни суд да прогласи неуставним било чији акт, ако се тим актом атакује на Устав Републике Српске.

Стога је несувисло рећи да Уставни суд Републике Српске није надлежан да одлучује о сагласности одлука високог представника са Уставом Републике Српске. Тиме су актуелне судије тог суда у ствари несувисло поручиле високом представнику да и даље слободно настави да својим актима кидише на Републику Српску и да у том кидисању може и да је урнише, а да они нису надлежни. Нема шта, право судовање у служби политичког режима охаеризма. То је исто као када би држава, оличена у свом највишем суду, рекла да је надлежна да се правно супротстави унутрашњој побуни и насиљу својих држављана како би били сачувани правни поредак и држава од уништења изнутра, али ако ту исту државу нападне странац, е онда држава није надлежна да се (од)брани од напада странца, без обзира на то што странац тиме хоће да државу најприје омаловажи, а потом и да је уништи.

     Осим што су послале поруку високом представнику да настави рушити Републику Српску, а да они као уставне судије неће стајати чак ни на њеном правном бранику "јер нису надлежни", актуелне судије Уставног суда Републике Српске су рјешењем од 26. маја 2021. године хтјеле рећи и да ће тај суд владавину права штитити ако је нападну институције Републике Српске својим актима. Међутим, није прошло ни мјесец дана, а актуелне судије Уставног суда Републике Српске су ретерирале и од тог обећања.

О томе свједочи други примјер издвојен за ову прилику. Наиме, 23. јуна 2021. године Уставни суд Републике Српске је у предмету број У-29/20 одбацио иницијативу за оцјењивање уставности и законитости 19 уредби са законском снагом, које је донијела предсједница Републике Српске у току 2020. године за вријеме ванредног стања усљед пандемије изазване корона вирусом.

Уставни суд је у саопштењу издатом тим поводом рекао да је "имао у виду да је Народна скупштина Републике Српске прогласила ванредно стање у складу са релевантним одредбама Устава, чиме је омогућена примјена одредби члана 81. Устава Републике Српске" те да те "одредбе дају право предсједнику Републике да врши одређене надлежности које припадају Народној скупштини тако што може доносити уредбе са законском снагом којим привремено уређује одређене друштвене односе".

Међутим, Уставни суд је очигледно пропустио да каже шта то пише у члану 81. Устава Републике Српске. А пише, казано једноставним народним ријечима, да Народна скупштина има право да прогласи ванредно стање, али да предсједник Републике Српске може доносити уредбе са законском снагом не када Народна скупштина као институција Републике Српске прогласи ванредно стање, већ само када такво стање прогласе институције БиХ.

Није се сјетио Уставни суд да у овом случају запази и укаже на потребу да се члан 81. Устава Републике Српске допуни тиме што ће бити прописано да предсједник Републике Српске може доносити уредбе са законском снагом не само када ванредно стање прогласе институције БиХ, већ и када то стање у складу са Уставом прогласи и Народна скупштина Републике Српске.

Е, управо због недостатка такве уставне одредбе предсједница Републике Српске, ако се држимо Устава и владавине права, није имала право да прошле године донесе ниједну од уредби са законском снагом које је иначе донијела, јер институције БиХ нису прогласиле ванредно стање сагласно важећем члану 81. Устава Републике Српске. Но, зато је ту Уставни суд Републике Српске да ову неуставност режима у Републици Српској покрије својом неуставном одлуком. И покрио је, и то на начин да му се, баш као у једној сцени култног филма "Маратонци трче почасни круг", слободно може рећи: "Ала га је оправио, свака му част."