Милан Благојевић

Милан Благојевић: Пренос надлежности прогласити кривичним дјелом

"Ко без одлуке или противно одлуци Народне скупштине Републике Српске пренесе или омогући да се пренесе нека уставна надлежност Републике Српске на било који други ниво власти у Босни и Херцеговини или изван ње, казниће се затвором од двије до дванаест година”.

Недавно сам захваљујући "Гласу Српске” у колумни под насловом "Заштита Републике Српске” имао прилику да јавности представим проширену верзију моје идеје о не само насушној потреби заштите уставних надлежности Републике Српске од праксе њиховог отимања већ и како то треба да буде учињено.

Вођен оном старом да је понављање мајка учења, и овај текст морам почети изношењем квинтесенцијалног дијела те идеје, тим прије јер је то важно за правилно разумијевање онога што желим рећи у овом тексту. Дакле, ја (већ годинама) предлажем да се уставне надлежности Републике Српске од њиховог отимања заштите нормама њеног Кривичног законика, и то тако што би било прописано кривично дјело чије биће гласи: "Ко без одлуке или противно одлуци Народне скупштине Републике Српске пренесе или омогући да се пренесе нека уставна надлежност Републике Српске на било који други ниво власти у Босни и Херцеговини или изван ње, казниће се затвором од двије до дванаест година”.

Кад је објављена ова колумна у "Гласу Српске”, у броју од 20.12.2019. године, истог дана путем телефона ме је позвао водитељ и уредник са једне бањалучке приватне телевизије. Из његовог казивања видим да је човјек прочитао колумну и да је задовољан њом, због чега ме је у телефонском разговору замолио да му на ту тему будем гост у емисији кроз пет дана. Рече ми и сатницу кад треба да дођем, што сам прихватио, и тако се заврши тај разговор. Прошла су три дана од тада када ми је, без икаквог подробнијег објашњења, тај исти човјек вибером написао да не треба да долазим и да та емисија неће ићи. Нисам звао нити било шта одговарао на све то, јер шта да човјек и каже.

Недуго након тога један добар и обавијештен човјек ми каза да се та идеја не прихвата у Републици Српској (рече ми и ко је не прихвата, али не бих овај пут о томе), зато што наводно имунитет посланика и делегата у Парламентарној скупштини БиХ то не дозвољава.

С обзиром на управо речено, осјећам потребу да овим текстом укажем на заблуде које постоје, а тичу се правно и морално неутемељених схватања о наводном апсолутном имунитету било којих парламентараца, па и оних на нивоу БиХ (са којег су, како искуство говори, у највећем броју случајева и вршена неуставна преношења надлежности Српске).

Почећу кратким историјским подсјећањем на то како је настао овај имунитет, јер није згорег да се и то зна. О томе уважени професор Ратко Марковић каже да је "имунитет неодговорности настао у јеку револуције 1789, када је у Народној скупштини дошло до сукоба између Луја XVI и Мирабоа”, који се као члан Скупштине супротставио краљу. Знајући да због тога може бити осуђен, Мирабо је на сједници Скупштине "предложио доношење закона о неодговорности народних посланика за вршење посланичке дужности”, што је Скупштина прихватила. Ето, на такав начин је настао посланички имунитет, ради заштите неправа, то јест оног супротстављања краљу што је, са становишта тада важећег правног поретка, било противправно.

А сада да се вратим на овдашњи проблем и неразумијевања. Када се износи наведено схватање, мисли се на одредбу из члана 4. Устава БиХ која гласи: "Делегати и чланови неће бити кривично или грађански одговорни за било који поступак извршен у оквиру њихових дужности у Парламентарној скупштини”.

Већина правника и других особа, па и оних које се противе мојој идеји, када прочитају наведену одредбу своју пажњу углавном усредсређује на ријечи "неће бити кривично одговорни…за било који поступак”, и на основу њих погрешно изводе суд да парламентарци у том својству у Парламентарној скупштини БиХ могу да раде шта хоће, а да не могу кривично одговарати. Такво (не)разумијевање и тумачење су погрешни, што потврђује и најобичнији тест којим ћу се послужити у наставку. По наведеном погрешном схватању парламентарци би онда могли да донесу и закон којим би било дозвољено убити одређене људе, или закон којим се прописује да је службеном лицу државног органа дозвољено да прими поклон, а да је поклонодавцу дозвољено да му понуди поклон, како би извршило нешто што службено лице иначе мора извршити у оквиру своје функције.

Такви закони били би противни не само здравом разуму већ и чињеници да је кривичним дјелом убиства прописана забрана за свакога да се убије човјек, као што је кривичним дјелима примања, односно давања мита забрањено службеном лицу да прими поклон или какву другу корист да би у оквиру своје функције извршило нешто што би иначе морало извршити. Ма колико ће примјери којима сам се послужио многима изгледати као ишчашени, они се у научном и стручном смислу морају замислити као могући, јер у праву, социологији и политикологији ништа није немогуће, а ми смо то овдје најбоље искусили. Дакле, у тој ситуацији парламентарци би донијели неки од наведених закона и, без обзира на то што је због једног од њих убијен неки човјек, њима би било довољно да кажу како они не могу одговарати за смрт тог човјека јер је прописано да "неће бити кривично одговорни за било који поступак у Парламентарној скупштини БиХ”.

Сви смо, вјерујем, спремни да прихватимо како је овакво позивање на неодговорност не само противправно него и неморално. Па кад је тако, онда се на исти начин мора прихватити и још једна истина, а то је да се цитирана одредба из члана 4. Устава БиХ не смије рестриктивно посматрати и тумачити, у смислу на који сам претходно указао да је поимају они који се противе мојој идеји кривичноправне заштите уставних надлежности Републике Српске.

Умјесто тога, ријечи "Делегати и чланови неће бити кривично или грађански одговорни за било који поступак” морају се увијек тумачити у вези са ријечима које одмах затим слиједе у истој уставној одредби, а то су ријечи "у оквиру њихових дужности у Парламентарној скупштини”, јер су те ријечи од пресудне важности. Зашто то кажем? Чиним то из простог разлога што из тих ријечи јасно произлази да и парламентарци не могу чинити шта им је воља, а да зато не одговарају, већ се у обављању свог парламентарног посла увијек морају кретати у оквиру својих дужности. Дакле, и њихова слобода мора имати и има границе, као што и слободе других људи имају правне границе.

Сад се поставља питање шта је то оквир дужности парламентарца. У одговору на то питање најприје треба рећи да свакој дужности, па и оној парламентарној, одговара одређено право, то јест да би се парламентарац позивао на то да има дужност, мора се видјети да ли то произлази из неког права. Е кад ствари поимамо на такав начин, једини одговор на ово питање када је ријеч о Парламентарној скупштини БиХ налази се такође у члану 4. Устава БиХ. У том члану прописана су овлашћења Парламентарне скупштине БиХ, која овлашћења су истовремено и граница права њених парламентараца, па се само у том погледу они могу позивати на оно што је изражено ријечима "у оквиру својих дужности”. Према Уставу БиХ, овлашћења савезног парламента су доношење закона потребних за извршавање надлежности Парламентарне скупштине по том уставу, као и друга питања потребна за извршавање дужности савезног парламента или оних дужности које су том парламенту споразумно додијелили ентитети.

Како видимо, у тим границама се мора кретати сваки од парламентараца у Парламентарној скупштини БиХ да би се могао позивати на имунитет неодговорности. То другим ријечима значи да се не може позивати на тај имунитет ниједан парламентарац ако у Парламентарној скупштини БиХ учини било шта што се не може подвести ни под његове дужности ни под дужности савезног парламента.

Ако је тако, а јесте јер је претходно речено истина против које се не може изборити разумном аргументацијом, онда то значи да делегати и посланици Парламентарне скупштине БиХ немају овлашћење, а тиме ни дужност да доносе било који пропис који није у надлежности БиХ, јер такво њихово понашање сваки пут неминовно води у неуставно развлашћивање Републике Српске од њених уставних надлежности.

Усљед тога парламентарац може и треба кривично да одговара ако обављајући тај посао гласа за акт који није у оквиру његове дужности, јер није ријеч о закону из надлежности Парламентарне скупштине БиХ, већ из надлежности Републике Српске, а нема претходне одлуке њене Народне скупштине којом преноси ту своју надлежност.

Но, да би и одговарао кривично, неопходно је да Република Српска пропише кривично дјело с почетка овог текста. Оно је њена насушна потреба, јер се само том инкриминацијом Република Српска на правно дозвољен начин може заштитити од даљег неуставног развлашћивања, а тиме и од уништавања сопствене есенције.

У коначном, све је то и у функцији заштите слова Дејтонског споразума, а тиме и Устава БиХ.