Милан Благојевић

Милан Благојевић: Писмо мом оцу Вукашину

Директор Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих Републике Српске Милорад Којић рече ових дана како је циљ сарајевске политике (не)процесуирања ратних злочина, да помру биолошким путем бошњачки злочинци послије чега отпада сваки смисао суђења.

петак, мај 7, 2021 / 17:36

Нико суштину те политике није схватио боље од мене, и као човјек и као судија, па ме јако боле силна претварања о наводној међусобној љубави. Да вам је само видјети то фолирање на бројним правосудним скуповима сујете и лажи, о овој и другим правосудним темама, на којима би сви ко фол да ово ријеше, а иза леђа све се чини да се ништа не учини. Јер, у супротном (про)пашће сарајевски политички наратив о Србима, на једној и истинским муслиманско-бошњачким злочинима на другој страни.

Пропала би тако лаж, односно била би разоткривена истина на коју ових дана указа Ђорђе Радановић, и хвала му за то, написавши да је муслимански генерал Сефер Халиловић, признајући сву илегалност војног организовања и наоружавања тадашње муслиманске "Патриотске лиге”, "Зелених беретки” и иних других паравојних и терористичких организација, признао и ово:

"Ми смо у рекордно кратком року у октобру и новембру 1991. године готово завршили посао организације регионалног штаба, формирање јединица, започели са обуком диверзантских и против-диверзантских јединица. До краја 1991. године рађа се илегална јака муслиманска војна формација”.

По мјери Алије

И све то наводно није припрема агресије на српски народ, који је управо од стране ових илегалних муслиманских војних формација требало да буде побијен и протјеран одавде ако не прихвата БиХ по мјери Алије Изетбеговића. То је, дакле, очигледна злочиначка политика која се активно спремала и није презала од било каквих злочина. Не поштују они ни тадашњи Савјет БиХ за рјешавање међунационалних проблема, у људском духу и духу толеранције, иако је тај савјет био уставна категорија и обавезна уставна институција.

Не, оваквима о којима малочас говорих, ништа није свето, а најмање људски живот. О томе полако, али сигурно на површину избијају и ове истине. Недавно је ни мање ни више до британска обавјештајна служба са одређених докумената скинула ознаку повјерљивости, доносећи један сасвим другачији поглед на дешавања у Сребреници, рушећи митове о том градићу, а тиме и неистине садржане о Сребреници у пресудама Трибунала у Хагу у којима, али баш ни у једној, нема форензички утврђеног имена и презимена Бошњака нити има форензичких доказа о узроку смрти броја од више од 8.000 колико нам се жели наметнути да је тамо наводно побијено.

Или, вјеровали или не, бивши обавјештајни официр Војске Југославије Јован Милановић својим свједочењем баца сасвим ново свјетло на Масакр на пијаци Маркале, откривајући да је та акција припремана у мјесту Александрија код Вашингтона. Ту је био направљен модел пијаце Маркале на ком се увјежбавало како извести ту акцију, а онда за свој тероризам окривити Србе. Све је то тако увјерљиво и снажно описао и објаснио "Глас Српске” у броју од 17. априла 2021. године на чему сам му неизмјерно захвалан као човјек.

Зато, када све ово рекох тиме само изражавам презир према бошњачким политичким и војним злочинцима и терористима који су показали сву своју спремност за извршење најтежих кривичних дјела. Оне друге, моје добре Муслимане и Бошњаке, ја искрено волим и поштујем и много их је који то веома добро знају.

Лично искуство и непосредна трагедија

А у вези са злочинцима имам личну и породичну трагедију од 14. новембра 1993. године. Све се догодило око 22 сата те ноћи када је на правди Бога, као цивил у свом сопственом стану у Грачаници, у тадашњој улици Тодора Панића 49, убијен мој отац Вукашин Благојевић. Био је душа од човјека, никоме ништа нажао није учинио, и то све знају бројне честите Грачанлије, које су ми то више пута признале. Хвала вам драги и честити људи.

Међутим, од тог новембра 1993. до данас ништа, али баш ништа ни полиција у Грачаници, ни цијели МУП Тузланског кантона не урадише да се открију учиниоци. А они су у војничким маскирним униформама најприје провалили у очев стан, те пред очима моје мајке Мирјане и сестре Милене испалили из пушке неколико метака у међуножје мог голоруког оца обученог у пиџаму. Потом су га, док је јаукао од болова, извукли као врећу, у хаустор испред стана. Мајка и сестра не смијући ни да писну, само су чуле очево јаукање од тешких болова, а онда 15-20 секунди послије тога чуле су јаку експлозију. И све се утишало. Струја која је нестала пола сата прије убиства, (без сумње је уређено да тако буде), дошла је 30 минута послије убиства. Тијело мога оца Вукашина било је раскомадано од експлозије и тако у комадима одвезено у српско православно гробље у Грачаници.

Нажалост, од тада полиција и тужилаштво никада нису ништа учинили. Усљед тога су помрли свједоци који су наишли лицем мјеста након експлозије, али се чекала њихова смрт, јер мртва уста ништа не говоре. А службене забиљешке и полицијски записници су намјерно траљаво написани, да се просто види да се ишло за формом, а никако за суштином. Куд ћете бољег доказа за то до да кримининалистички инспектор који је у то вријеме водио тај случај каже, вјеровали или не, да се он ничега не сјећа, као ни шеф Полицијске управе Грачаница који га је именовао на то мјесто.

Тек прије два дана

У два наврата морао сам ићи у Тузлу и молити кантоналну тужитељицу да ради свој посао. Први пут је то било 2004. године. Ништа ми није обећала, чак ми није дозволила ни да добијем фотографије комада тијела мог оца Вукашина, направљених током увиђаја 1993. године. Други пут сам код исте тужитељице отишао 2017. године, када ме почела упознавати са собом, заборавивши да смо се упознали већ 2004. године. Након тога она ме није саслушавала, иако је тужилац, већ ме саслушавало двоје полицијских инспектора. А тужитељица је све вријеме излазила, била одсутна, а онда се враћала.

Током једног од тих њених одсустава, питао сам оно двоје полицијских инспектора да ли знају ко ми је убио оца? Добио сам одговор: "Не знамо, ми смо овим предметом задужени тек прије два дана”. Дакле, ја сам био у истом тужилаштву код исте тужитељице 2004. године и од те 2004. до 2017. није ништа урађено. Буквално ништа, уз напомену да и кад сам 2004. године био у Тужилаштву у Тузли видио сам да ни од 1993. године до тада није ништа учињено на расвјетљавању овог тешког злочина.

Стога су умјесто свјетлости правде, само усахле свјетиљке честитих и добрих Грачанлија које су имале информације и могле много тога рећи о свему овоме. Но, управо она зла политика ћутања с почетка овог текста им то није дозволила нити дозвољава, као што мора да се ћути и о стварном муслиманском припремању за рат и извођењу тог рата овдје у БиХ против Срба. Вјерујем да сам овим текстом објаснио барем дио тог монструмства. А тебе, вољени мој оче Вукашине, молим да ми не замјериш што не могу да учиним више од овога.



Оставите одговор