Милан Благојевић

Милан Благојевић: Осврт на једну одлуку Уставног суда БиХ

Иако је донесена 26. маја ове године, тек је прије два-три дана на порталу Уставног суда БиХ објављена одлука тог суда, број У-2/22, о Декларацији Народне скупштине Републике Српске о уставним принципима те закључцима Народне скупштине о враћању уставних надлежности Републици Српској које је она, споразумно са Федерацијом БиХ, прије неколико година пренијела на ниво БиХ, и то у областима одбране, безбједности, индиректног опорезивања те Високог судског и тужилачког савјета БиХ.

четвртак, јул 28, 2022 / 07:18

Уставни суд БиХ је наведену одлуку донио прегласавањем међу судијама, шест напрема три, јер је судија Миодраг Симовић дао изјаву о неслагању, без изношења разлога у чему се и зашто се није сложио са већинском одлуком, док су судије Мато Тадић и Златко Кнежевић имали издвојена неслажућа мишљења, сматрајући, правно утемељено, да поменута декларација и закључци нису правни него политички акти, због чега Уставни суд БиХ према Уставу нема надлежност за оцјену уставности таквих аката, будући да је Уставом БиХ прописана надлежност Уставног суда БиХ само за оцјену усклађености ентитетских устава и закона са Уставом БиХ.

Међутим, сасвим по страни, барем за домаћу јавност, остао је суштински дио из већинске одлуке шесторо судија Уставног суда БиХ. Суштина тог најесенцијалнијег дијела тиче се питања које од кардиналне важности за истинску владавину права у БиХ. Те владавине нема ако се од судова уводе забране правним субјектима, па макар то био и највиши суд какав је Уставни.

Ово је неопходно нагласити будући да се прописивање субјективних права или обавеза, ма о којим правним субјектима је ријеч /то могу бити не само физичка лица него и федералне јединице у сложено уређеним државама/, може вршити само уставом и законима, а никако одлукама судова. У супротном, судови преузимају улогу уставотворца, односно законодавца, чиме се флагрантно и грубо крши један од врховних уставних принципа, а то је принцип подјеле власти на законодавну, извршну и судску.

Нажалост, Уставни суд БиХ је учинио управо то /гласовима шесторо својих судија/ одлуком број У-2/22 од 26. маја ове године.

За разумијевање те повреде кључни су ставови 88 и 90 наведене одлуке. Међутим, да би се потпуно и што лакше схватила правна неутемељеност тврдњи које је Уставни суд БиХ изнио у тим ставовима, неопходно је претходно подсјетити на то да Устав БиХ, као ниједан други устав на свијету, прописује право ентитета да међусобним споразумом /уговором/ пренесу неку своју уставну надлежност на ниво БиХ. Али, прописујући то право Републици Српској и Федерацији БиХ, Устав БиХ ниједном својом одредбом, ни на директан ни на индиректан начин, не забрањује ентитетима да се након тога повуку из тог споразума и да поново успоставе као своју раније пренијету надлежност, нити се такво поступање ентитета може сматрати нападом на уставни поредак БиХ.

Јер, у том случају БиХ и даље наставља своје постојање, само што одређене уставне надлежности више неће вршити БиХ него ентитет коме оне и припадају према слову Устава БиХ /на примјер одбрана, индиректни порези, правосуђе/.

Дакле, Устав БиХ је у овоме веома јасан, јер нема ниједну правну норму која би ентитетима забрањивала да се, заједнички или једнострано, повуку из ранијег споразума о преносу своје уставне надлежности и да је затим ентитет/и/ даље врше.

Међутим, управо зато што Устав БиХ не прописује такву забрану, ту је Уставни суд БиХ који својом одлуком број У-2/22 од 26. маја прописује своју правну норму у ставовима 88 и 90 наведене одлуке. И онда Уставни суд БиХ суди не према нормама Устава БиХ него према својој сопственој норми, коју би шесторо судија тог суда да наметне свима, иако је управо такво понашање супротно владавини права из члана I/2 Устава БиХ. Тај члан садржи, речено језиком науке уставног права, начело конституционализације власти. То начело, казано једноставним језиком, није ништа друго до правна норма која захтијева од сваког носиоца јавне власти да ту власт врши у границама које су за њега одређене уставом, што у овом случају значи да Уставни суд БиХ своју власт може вршити само тумачењем и примјеном оних забрана које су прописане Уставом БиХ, а не да тај суд прави своје норме, односно забране и да суди по њима.

Нажалост, Уставни суд је, не по први пут, судио по својој вољи, а не према нормама Устава БиХ.

Како је то овај пут учинила већина од шест судија тог суда овај пут у ставовима 88 и 90 њихове одлуке од 26. маја 2022. године? У ставу 88 се каже: "Уставни суд подсјећа да одредбама Устава БиХ није регулисана могућност враћања преузетих додатних надлежности на основу повлачења сагласности једног од ентитета или на основу поновне сагласности ентитета. Међутим, код чињенице да су те надлежности преузете од ентитета… Уставни суд …не налази било шта што указује да би такав реверзибилан пренос био противан Уставу БиХ…".

Како видимо, Уставни суд у цитираном тексту признаје истину да Устав БиХ не забрањује да ентитети поврате своју раније пренесену уставну надлежност. Другим ријечима, Уставни суд БиХ у ставу 88 своје одлуке потврђује да се руководио логиком, инхерентном принципу владавине права, да се обавезе или забране морају прописати уставом, односно законом те да Устав БиХ не садржи забрану враћања ентитету његове уставне надлежности, због чега у коначном исправно закључује када каже да "…не налази било шта што указује да би такав реверзибилан пренос био противан Уставу БиХ".

Али након овог исправног закључивања и исправног тумачења Устава БиХ не слиједи нужна конклузија, каква би била за очекивати, да поменутим актима Народне скупштине Републике Српске није дошло до повреде Устава БиХ. Умјесто тога, шесторо судија Уставног суда БиХ у игру уводе своју норму, тако што у ставу 90 своје одлуке кажу, позивајући се не на слово Устава БиХ него на своју ранију одлуку, број У-2/11 од 27. маја 2011. године: "У складу с тим, Уставни суд наглашава да за надлежности које су већ пренесене на државу БиХ не може постојати надлежност ентитета за њихово поновно успостављање, па самим тим ни за њихово регулисање. За то су искључиво надлежне институције БиХ, односно у конкретном случају Парламентарна скупштина БиХ".

Цитирани дио је само једна тврдња суда, за коју је сваки суд, па и Уставни дужан да одмах затим напише аргументацију о томе којом одредбом Устава БиХ је прописано да "…за надлежности које су већ пренесене на државу БиХ не може постојати надлежност ентитета за њихово поновно успостављање, па самим тим ни за њихово регулисање…". Другим ријечима, суд /оних шесторо судија/ био је дужан да образложи којим чланом Устава БиХ је тако нешто прописано, јер само на такав начин суд врши своју власт у границама које су за њега прописане Уставом БиХ. Наравно, таква аргументација од Уставног суда БиХ је изостала, што не треба да чуди ако имамо у виду да Устав БиХ ниједном, али дословно ниједном својом одредбом, не забрањује ентитетима да се повуче из раније закљученог споразума о преносу своје уставне надлежности и да је поново успостави, нити Устав БиХ иједном својом одредбом прописује да је у том случају ентитету потребна сагласност било које од заједничких институција са нивоа БиХ.

Зато се може закључити да је Уставни суд БиХ и овај пут прибјегао констурисању својих норми, супротно Уставу БиХ, и одлучивању по сопственим нормама, чиме су, нажалост, повријеђени уставно начело владавине права и Устав БиХ у цјелини.



Оставите одговор