Милан Благојевић

Милан Благојевић: Обмане Бранка Докића

Написа Бранко Докић у чланку "Неосновано етикетирање" од 2. септембра 2021. године текст о себи, у коме се жели приказати досљедним, неосновано ми импутирајући да сам се наводно компромитовао и да сам дрско обмануо јавност у колумни "Недосљедност Бранка Докића".

петак, 10 септембра, 2021 / 11:40

У њој сам навео више примјера Докићеве недосљедности док је од 1996. до 2006. године вршио власт на нивоу БиХ и у Републици Српској.

Господине Докићу, све што сам о вашој политичкој суштини написао у наведеном тексту је утемељено, а ево и зашто. Ви кажете да, док сте били посланик у Парламенту БиХ, нисте гласали ни за један закон наметнут од стране високог представника.

Да сте пажљиво читали, уочили бисте да ја нисам у мом тексту написао да сте гласали или да нисте гласали за тзв. законе високог представника, већ сам питао зашто нисте дали оставку на посланичку функцију и рекли не том наметању и насиљу ОХР-а. Као што о томе не рекосте ништа, не казасте ама баш ништа ни о још једној важној чињеници, на коју сам такође указао у мојој колумни. Наиме, 5. јуна 1999. године тадашњи високи представник наметнуо је тзв. закон о химни БиХ.

Тако наметнута химна БиХ први пут је службено изведена на седмој сједници Представничког дома Парламента БиХ 15. јула 1999. године. У то вријеме Бранко Докић је посланик управо у том парламентарном дому и по природи те функције требао је да присуствује тој сједници. Ако је тако, а јесте, јер то г. Докић не оспори у свом тексту, онда је питање за њега зашто је присуствовао том премијерном интонирању наметнуте химне, јер то није закон за који је гласао Бранко, већ закон који му је на криминалан начин, злоупотребом овлашћења, наметнуо високи представник.

Указујем вам на ово г. Докићу зато што сте вашим присуством том интонирању неуставне химне дали легитимитет насиљу високог представника.

Зашто о томе ништа не казасте у вашем писанију, па макар и то да вам је пукла гума на службеном ауту док сте се возили од Бањалуке до Сарајева и да зато нисте били присутни интонирању химне. Многи ће, а не само ви, рећи да то није важна ствар. Међутим јесте, то је и те како важна ствар, јер ако сте ви од оног јула 1999. године па до краја вашег посланичког мандата 2000. године и само једном стајали у Парламенту БиХ док је интонирана неуставна охаеризована химна БиХ, ви сте и на тај начин гласали за наметнути закон високог представника о химни БиХ, чиме сте му дали легитимитет и показали своју недосљедност. Јер, Бранко, и тада је у Бонским закључцима из децембра 1997. године писало да одлука није закон, то јест да не може ОХР под фирмом одлуке наметати закон.

Али не урадисте ви то никада док сте били посланик. Стога су вам бадава сва ваша писанија, укључујући и књигу «Држава апсурда», на које се позвасте у вашем чланку. Јер, када је нападнута држава Република Српска, а њу високи представник напада константно, па и док сте ви вршили власт, онда најмање што сваки српски носилац власти треба да уради је да одступи са функције и тиме пружи отпор криминалу охаеризма. Да сте то тада учинили, и да су то учинили и остали српски представници, те да сте били досљедни у томе, не би охаеризам могао ништа да учини од онога што је иначе учинио.

Систем би био паралисан, и треба да буде паралисан, јер је то једини начин да се тиранству стане ногом за врат те одбране владавина права и Република Српска. Међутим, не урадисте ви то никада г. Докићу, већ сте наставили примати високу посланичку плату и остале њене принадлежности, уз понеки ваш чланак и књигу, од којих на политичком терену Република Српска није имала ама баш никакве користи. Нити ће имати.

Ви сте г. Докићу били министар (саобраћаја и веза) у Влади Републике Српске изабраној 12. јануара 2001. године, а премијер је био г. Младен Иванић. За вријеме мандата те Владе, а то значи и вашег министровања, ви сте веома добро знали да тадашњи високи представник (Педи Ешдаун) врши притисак на Владу да се Република Српска одрекне своје уставне надлежности коју, према Уставу БиХ, има када је ријеч о свим порезима, што укључује и порез на додату вриједност.

Е ту сте ви, г. Докићу, на штету Републике Српске погурали ствар, заједно са г. Иванићем, јер се за мандата ваше Владе (од 2001. до 2003. године) Република Српска одрекла дијела свог фискалног суверенитета, одрекавши се свог уставног права да уређује и прикупља порез на додату вриједност на својој територији, па да од њега само даје 1/3 за буџет БиХ, како пише у Уставу БиХ. Ништа од тога не би могло бити учињено без сагласности г. Иванића и те његове Владе, након чега се г. Иванић, ваш партијски шеф у ПДП-у, још и јавно хвалио (на некој од тзв. политичких академија СДА) да је његова заслуга то што је ПДВ са Републике Српске пренијет на ниво БиХ.

Господине Докићу, зашто тада као министар не гласасте против такве погубне политике Владе Републике Српске и не поднесосте оставку, као једини дјелотворан вид отпора тој погубној политици Владе, нити сте напустили ПДП. Не, господине Докићу, ви сте и тада наставили ваше министровање и примање министарске плате те чланство у ПДП-у, а о овим промашајима те ваше Владе, господина Иванића и ПДП-а, нисте чак ни чланак написали, а камоли књигу која би се, рецимо, звала "Иванићева Влада апсурда".

И кад сте одатле прешли за министра у Савјету министара БиХ исто сте наставили. Кажете ми да наметнути закони високог представника не иду на Савјет министара, већ директно на Парламент БиХ.

Па, господине Докићу, зашто због тога нисте поднијели оставку на ваше министарско мјесто. Јер чему служи Савјет министара БиХ, ако ће умјесто њега законе у парламентарну процедуру упућивати високи представник. Зашто ни због тога не напустисте ваше министарско мјесто и не остависте министарску плату, када високи представник противправно узурпира оно што је искључива надлежност Савјета министара?

Не учинисте ви то господине Докићу, као што не дадосте оставку ни када је у јуну 2003. године, када сте ви увелико савезни министар, Парламент БиХ усвојио Педијев тзв. кривични закон БиХ. Или, зашто господине Докићу не поднесосте оставку на мјесто министра када је исти тај Педи у марту 2005. године наметнуо тзв. закон о привременој забрани располагања државном имовином БиХ, конструишући на протипвраван начин појам «државна имовина БиХ», којег нема у Уставу БиХ. Не, ни тада ви г. Докићу то не учинисте. А и како бисте када је 26. децембра 2004. године, дакле прилично прије Ешдауна, Савјет министара БиХ чији сте ви били министар (комуникација и транспорта) усвојио Одлуку о оснивању Комисије за државну имовину БиХ. Дакле, најприје сте ви на овај начин положили темеље, да би Педи Ешдаун на њима противправно конструисао појам «државна имовина БиХ».

И тада је био ред г. Докићу да не учествујете у тој работи. Ако сте случајно гласали против или ако због пуцања гуме на вашем службеном возилу не стигосте ни на ту сједницу, био је ред да у било ком од тих случајева одмах поднесете министарску оставку. И ви и ваш партијски шеф г. Иванић, који је тада био министар иностраних послова и замјеник предсједавајућег Савјета министара БиХ.

Толико, дакле, о вашој недосљедности господине Докићу. Ништа од овога што сам написао није само прича о једном Бранку, јер сам једнако исту причу могао с пуним правом и из истих разлога да напишем и о Милораду Додику, Средоју Новићу, Петру Ђокићу, Драгану Чавићу, Мирку Шаровићу, Младену Босићу, Марку Павићу (извињавам се онима које овдје на споменух, много их је па не могу свих да се сјетим), односно о свој српској власти и опозицији у Републици Српској, јер су и сви они радили оно што је радио г. Докић.

Хоћу рећи, да ово није било казивање само о Бранку Докићу, већ о овдашњим и ововременим Србима, нашој колективној сервилности и одсуству карактера, спремнима да ради краткотрајног остварења пролазне индивидуалности будемо намагарчени, прихватајући да нам високи представник, дакле појединац, противправно намеће законе у 20. и 21. вијеку, да нас држи на узици и вода час тамо, час овамо. И да нам, захваљајући нашој сервилности, разара начело владавине права и Републику Српску, за коју је своје животе несебично дало њених 30.000 људи.

Да закључим, Бранко ваше понашање ме, метафорично казано, подсјећа на човјека који улази у јавну кућу, гледа проституисање у њој и само гласа против одређеног сексуалног чина када га предузме неко ко није члан те куће (уз евентуално написану колумну или књигу о апсурду тог сексуалног чина), након чега ипак узме као своју плату дио од новца стеченог на тај начин.

А онда опет долази у ту кућу проституисања, иако и правно и морално никако не треба бити ту, већ одмах изаћи одатле и све то напустити.