Милан Благојевић

Милан Благојевић: Недосљедност Бранка Докића

Прије пар мјесеци господин Милорад Додик је на једном стручном скупу у Београду изнио своје запажање о девијантним појавама у понашању младих и њиховом односу према Републици Српској. Суштина размишљања господина Додика своди се на потпуно исправно запажање да су младима, укључујући и оне који су чланови његовог СНСД-а, својствени борба и настојање за сопственим самоостварењем, при чему код њих нема жеље да се боре и за очување статуса Републике Српске.

уторак, 31 августа, 2021 / 08:58

Без имало намјере да подилазим господину Додику, морам рећи да је његово размишљање на мјесту, а оно ми је пало на памет с разлогом.

Наиме, написа нам крајем августа 2021. године Бранко Докић колумну под називом "Одлука није закон", објављену у нашим Независним новинама, а коју је, по нечијој команди, одмах наредног дана пренио и портал БН телевизије. Рече нам Бранко у колумни како му је циљ до "њоме укаже само на неке елементе који недвосмислено указују на то да високи представник нема право да намеће законе». У елаборацији овог иначе исправног става, господин Докић је правилно цитирао оно што је записано у ставу XI2. Бонских закључака из децембра 1997. године, које је усвојио онај фантомски савјет за примјену мира у БиХ.

Истина, неће господин Докић нипошто рећи нити је рекао у својој колумни да је то фантомски савјет, већ то кажем ја, а чиним то зато што постојање такве појаве није прописано ниједним извором права (ни међународног нити унутрашњег права). На ово указујем по ко зна који пут, јер када међународно право, а ни унутрашње право у БиХ, не прописују постојање нечега, онда то што је правно непостојеће не може имати никакве правне надлежности, па ни надлежност да другоме каже да може нешто да чини.

Али, супротно праву тај фантомски савјет је сада већ далеке 1997. године усвојио Бонске закључке. С њима у вези господин Докић у својој колумни написа, па још на одговарајућим мјестима и болдира, текст сљедећег садржаја:

"Дакле, према бонским овлаштењима, високи представник може да доноси обавезујуће одлуке по сљедећим питањима:

а) вријеме, мјесто и предсједавање састанцима заједничких институција,

б) привремене мјере које ступају на снагу кад стране нису у стању да дођу до споразума, које ће важити док Предсједништво или Савјет министара не усвоје одлуку у вези са датим питањем у складу са Мировним споразумом,

в) друге мјере којима се обезбјеђује спровођење Мировног споразума у цијелој БиХ и њеним ентитетима, као и несметан рад заједничких институција. Такве мјере могу укључивати дјеловање против лица која су на јавним функцијама или званичника који не присуствују састанцима без ваљаног разлога, или који крше законске обавезе преузете Мировним споразумом у вези са условима његовог спровођења."

Ово су, дакле, изворна бонска овлаштења. Она високом представнику омогућују да заказује састанке и доноси привремене мјере када стране нису у стању да дођу до споразума. Наречене мјере односе се искључиво на Предсједништво и на Савјет министара, не на Парламентарну скупштину. Према томе, бонска овлаштења не дају право високом представнику да намеће законе нити да доноси било какве одлуке које су у надлежности парламента.»

Све је у претходном тексту правилно цитирао господин Докић, јер тако заиста пише у ставу XI2. Бонских закључака из децембра 1997. године. И правилни су закључци које, 24 године касније, изводи господин Докић, казавши нам да се одлуке и мјере, као термини који су једино записани у Бонским закључцима, односе само на Предсједништво БиХ и на Савјет министара БиХ, а не и на Парламентарну скупштину БиХ. Стога правилно Бранко Докић изводи коначни закључак да тзв. бонска овлашћења не дају право високом представнику да намеће законе нити да доноси било какве одлуке које су у надлежности парламента.

Па у чему је онда проблем, питаће се сада читалац, и у чему се огледа недосљедност Бранка Докића из наслова овог мог текста? Да би се дао одговор на ова питања, морамо познавати биографију Бранка Докића, доступну на википедији. Према том извору, Бранко Докић је рођен 1949. године и у најбољим животним годинама вршио је власт у БиХ, у континуитету од 1996. до 2006. године. Од 1996. до 2000. године он је, у два мандата, био посланик у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ. Потом је од 2001. до 2003. године био министар саобраћаја и веза у Влади Републике Српске, а онда је од 2003. до 2006. године био министар комуникација и транспорта у Савјету министара БиХ.

Како видимо, господин Докић је обављао значајне функције власти не у било које вријеме, већ у вријеме најјачих злоупотреба овлашћења високих представика у БиХ. Подсјећања ради, 25. јуна 1999. године тадашњи високи представник наметнуо је тзв. закон о химни БиХ, при чему се у одлуци о његовом наметању неосновано позвао на став XI2. Бонских закључака, рекавши да му тај став наводно даје право да то учини, иако не даје, како је и Бранко Докић признао, са закашњењем од најмање 22 године, рачунајући од наметања тог тзв. закона. Кажем од најмање 22 године, зато што је тако наметнута химна БиХ први пут службено изведена на 7. сједници Представничког дома Парламента БиХ 15. јула 1999. године. У то вријеме Бранко Докић је посланик управо у том парламентарном дому и по природи те функције имао је обавезу да ради свој посао, тј. да присуствује тој сједници. Ако је тако, а јесте, онда је питање за господина Докића зашто је присуствовао том премијерном интонирању наметнуте химне, јер је и тада у Бонским закључцима из 1997. године све писало исто као и данас, те је и тада важио исти закључак који нам 22 године касније јавно изводи Бранко Докић, да одлука није закон.

Од 2003. до 2006. године Бранко Докић је био министар у Савјету министара БиХ. У јануару те 2003. године тадашњи високи представник Педи Ешдаун је злоупотребом овлашћења наметнуо тзв. кривични закон БиХ, наредивши да га Парламент БиХ мора усвојити у Ешдауновом тексту, без икаквих измјена и допуна. Међутим, Парламент БиХ, као и други парламенти у парламентарном систему, у правилу тај посао ради на основу приједлога закона који претходно усвоји Савјет министара БиХ. А тај савјет, у којем је и господин Докић министар, је усвојио такав приједлог, тј. усвојио је неправо Педија Ешдауна, након чега је у јуну 2003. године Парламент БиХ усвојио Педијев тзв. кривични закон БиХ.

Господине Докићу, па и тада је једнако важило све оно што пишете тек сада, да одлука није закон и да ОХР не може наметати законе у БиХ. Из тога посљедично произлази да Савјет министара БиХ ни тада није имао уставно право да предложи, нити је Парламент БиХ имао уставно право да усвоји Педијев приватни закон. Зашто тада господине Докићу нисте били досљедни па рекли да ОХР нема то право, као што нема, и онда с образом престали бити министар и престали примати хиљадама марака мјерену министарску плату?

Ви сада можете рећи да оне 1999. године, када је у Парламенту БиХ први пут интонирана наметнута химна БиХ, нисте били присутни, јер вам је пукла гума на аутомобилу којим сте се возили од Бањалуке до Сарајева, па зато нисте били присутни свему томе. Или, једнако таквим или неким другим разлогом можете "оправдати" ваше министарско неприсуство некој од сједница Савјета министара на којима сте, као наводно свој, прихватали охаеризовани приједлог наметног закона, те га упућивали Парламенту БиХ на усвајање.

Међутим, није у свему томе битно ваше евентуално одсуство са неке од тих сједница. Важнија од тога је чињеница да сте ви у континуитету од 1996. до 2006. вршили највише државне функције и за то вријеме се никада, али баш никада, нисте успротивили криминалу охаеризма и далу оставкву на ваше посланичке и министарске функције. Сво то вријеме сте не само ћутали господине Докићу, већ сте послушно судјеловали у безакоњу високих представника, спроводећи га као посланик и министар, за које вријеме сте примали високе плате и редовно вам је уплаћиван пензијски стаж, захваљујући чему, између осталог, сада уживате у високој пензији.

Од те ваше пензије и функција са којих нипошто не хтједосте одступити док сте их обављали, тј. кад је вама требало, једино је важније да ова ваша недосљедност није само то, него је и образац понашања вас, али и свих оних што данас представљају српску власт и опозицију у Републици Српској. Сви су они, и након што сте ви лично 2006. године престали да министрујете, наставили са таквим понашањем. Илустрације ради, навешћу само један од бројних примјера таквог њиховог понашања.

Прије готово 14 година, у октобру 2007. године, у вријеме када у Парламенту БиХ своје посланике и делегате имају све кључне партије из данашње српске власти и опозиције у Републици Српској, тадашњи високи представник Мирослав Лајчак је на криминалан начин наметнуо свој тзв. закон о измјенама и допунама Закона о Савјету министара БиХ. Њиме је Лајчак између осталог укинуо дотадашњу одредбу тог закона (члан 16. став 3) која је гласила (болд у тексту је мој):

"Савјет министара може одржати сједницу и одлучивати ако сједницама присуствује више од половине чланова Савјета министара, од којих, водећи рачуна о члану 9. став 3. Устава БиХ, најмање по два из сваког конститутивног народа". Дакле, Савјет министара није могао одржати сједницу ако јој нису присуствовала његова два српска члана, што је било у складу са Уставом БиХ прописаним начелом конститутивности српског народа у институцијама на нивоу БиХ, а све како би се спријечило да остали министри мајоризују српске представнике.

Међутим, Лајчак је у октобру 2007. године својом криминалном одлуком (з)брисао из закона управо те болдиране ријечи, а онда додао да и кад министар из реда конститутивног народа не присуствује сједници Савјета може да га у пуном капацитету мијења његов његов замјеник из реда другог народа и да гласа умјесто њега, те да се и такав глас рачуна у већинску одлуку. Само је, какве ли хипокризије, Лајчак додао да се у том случају такав глас не сматра као глас конститутивног народа.

Па шта вриједе ове потоње Лајчакове ријечи, када је прије тога наредио да, на примјер, Бошњак који је замјеник министра из реда српског народа, може да гласа умјесто одсутног српског министра и да се тај бошњачки глас рачуна приликом добијања већине. Из тога произлази да је Бошњак гласао умјесто Србина, што је очигледно кршење одредаба Устава БиХ о остваривању конститутивности народа на нивоу институција БиХ.

Видите, господине Докићу, и кад је окончано ваше министровање у Савјету министара БиХ 2006. године, након тога је настављено са праксом коју сте ви прије тога утабали, беспоговорним претварањем одлука високих представника у само формални приједлог закона, који је Савјет министара упућивао Парламенту БиХ на усвајање, а који у суштини нису били ништа друго до текстови аката које је претходно наметнуо високи представник. И у случају наведеног закона, Парламент БиХ, а то значи и посланици и делегати из данашње српске власти и опозције, је у марту 2008. године усвојио не свој него приватни закон Мирослава Лајчака о измјени Закона о Савјета министара БиХ, те је тако остало од тада па све до данас.

Нико се од њих, тих српских представника, не одлучи да каже Лајчаку не и да поднесе оставку на своју функцију те престане примати енормно високе плате. Не, господине Докићу, нико од њих не даде оставку, баш као ни ви у ваше вријеме. На исти начин функционише и правосуђе у Републици Српској, као и српски правосудни кадрови у Тужилаштву БиХ , Суду БиХ, Правобранилаштву БиХ, Омбудсмену БиХ.

Наиме, иако сви они веома добро знају да високи представник нема право да намеће законе у БиХ, и да они досљедно томе као тужиоци и судије не би требали да примјењују то насиље охаеризма, сви они то стављају у страну и примјењују тзв. законе високих представника, само да би задржали своје позиције, високе плате (по неколико хиљада марака) и да би им био уплаћиван пензијски стаж. Баш као што је и вама уплаћиван господине Докићу.

Био је ово само један од бројних примјера сервилног и противправног понашања истих оних српских странака и кадрова, које су и данас, баш као и те 2007. и 2008. године, власт и опозиција у Републици Српској и на нивоу БиХ.

Иако сам навео само њега у мору других, био је ово сасвим довољан огледни примјер за младе с почетка овог текста. Јер, и он, заједно са оним што написах, довољно говори младима, на вашим примјерима, за шта они требају наставити да се боре. То, дакле, није борба за владавину права и БиХ и Републику Српску засноване на тој вриједности, већ само борба за своје личне интересе и настојање за сопственим самоостварењем. По сваку цијену, па и кад се та цијена зове Република Српска.

На крају, не могу господине Докићу а да не подсјетим и вас и себе на нешто што је о себи својевремно изговорио Милован Ђилас. Видите, Ђилас у својој књизи Његош, пјесник, владар и владика, издатој 1988. године, пише о себи да је он, као један од кључних руководилаца југословенске комунистичке партије, "био позван својим положајем у области идеја и власти да изврши неодржива теоријска образлагања црногорске нације", након чега признаје да "ни тада нијесам мислио да Црногорци нијесу Срби – варијетет српске народности".

Ако то пренесемо на предмет овог мог текста, може се уочити колико идентичности има између признања Ђиласа и онога о чему ја овдје писах. Наиме, и ви сте господине Докићу у ваше вријеме били један од кључних српских руководилаца (кадар вашег ПДП-а), те сте као министар били позвани да (п)одржите неодржива образлагања о наводном праву високог представника да нам намеће законе, а да Парламент БиХ онда доноси не своје законе, како је прописано Уставом БиХ, већ законе о усвајању тзв. закона охаеризма, без икаквих њихових измјена и допуна, при чему је Савјет министара БиХ само формално подносио те назови приједлоге закона.

Након свега тога, ви нам господине Докићу својим текстом Одлука није закон казасте у суштини исто што и Ђилас, тј. да ни ви у вријеме вашег министровања нисте мислили да је одлука закон, баш као што и Ђилас за себе каза да у вријеме своје владавине и насилног расрбљивања Црне Горе "ни тада нијесам мислио да Црногорци нијесу Срби – варијетет српске народности".

Међутим, као што српски народ нема никакве користи од тог Ђиласовог накнадног признања, јер је Ђилас српску Црну Гору насилно расрбио, тако ни Република Српска нема ништа од тога што господин Докић тек сада каже да одлука није закон, јер је прије тога, док је био посланик и министар и док је Република Српска била разарана од стране високог представника, о свему томе ћутао те примао посланичку и министарску плату.

Није ово било казивање само о Бранку Докићу, већ и о нама овдашњим и ововременим Србима, нашој колективној сервилности и одсуству карактера, спремним да ради краткотрајног остварења пролазне индивидуалности будемо намагарчени, прихватајући да нам високи представник, дакле појединац, намеће законе у 20. и 21. вијеку и да нас тако, попут најобичније марве, држи на узици те разара начело владавине права и Републику Српску.

Стога смо ми ововремени и овдашњи тешка срамота која ће као таква остати забиљежена у историји. Ништа друго нисмо ни заслужили да буде писано о нама у будућности. Баш као што ни наши преци, рецимо они из времена Брозове владавине о којима сам дао само исјечак помињући Ђиласа, нису ништа боље заслужили.