Милан Благојевић: Не бојим се санкција ОХР, а за цивилизацијске и правне вриједности које браним, спреман сам дати и живот

"Све је то услов без којег се не могу замислити демократија и владавина права, а њих нема ако умјесто грађана и парламента уставотворну и законодавну функцију узурпира појединац, ма како се он звао", рекао је Благојевић, који је недавно у једном предмету одбио да примијени закон који је наметнуо високи представник у БиХ.

Зашто сте одбили да примијените Закон о привременој забрани располагања државном имовином?

У свим државама европског континенталног система права, којем и ми припадамо, дужност је судије да у сваком појединачном предмету суди искључиво на основу Устава и закона.

У том систему, којем припада Европска унија и ми, уставе и законе не може да доноси било који појединац, већ искључиво уставне институције у виду парламената државе и федералних јединица у сложено уређеним државама, односно грађани на референдуму, тамо гдје је таква могућност прописана уставом, као што је случај Швајцарске.

Све то је услов без којег се не могу замислити демократија и владавина права, а њих нема ако умјесто грађана и парламената уставотворну и законодавну функцију узурпира појединац, ма како се он звао. Е, управо о томе се ради овдје код нас, када је ријеч о бројним актима које су високи представници наметали у БиХ, иако им за то није дата надлежност не само Дејтонским мировним споразумом, него и ниједним другим извором међународног права, нити им је такво право дато од стране Савјета безбједности УН-а.

То су, дакле, разлози због којих сам као судија одбио и увијек ћу одбити да примијеним акте високих представника на чије доношење немају право, од којих је један и акт на који се односи ваше питање. Као судија судим и судићу искључиво на основу Устава, закона и ратификованих међународних споразума које усвоје надлежне домаће институције у БиХ.

Очекујете ли санкције због те своје одлуке с обзиром на то да је високи представник у БиХ већ рекао да "господин Благојевић мора сносити санкције"?

Очекујем, али их се не бојим. За вриједности на које сам указао у одговору на претходно питање, а које представљају саму суштину правне цивилизације, ја сам спреман и свој живот да жртвујем, а камоли судијску функцију и плату.

Моје судијско поштење и образ не бих жртвовао ни за шта на свијету, нити бих дозволио да те вриједности, до којих искрено држим већ 20 година, колико радим као судија, устукну пред било ким.

Ако се не варам, Ви сте први судија који је одбио примјену наметнутог закона. Због чега је то тако и да ли је то што немамо више таквих одлука посљедица страха или нечега другог?

БЛАГОЈЕВИЋ: Да, нажалост, ја сам први судија у БиХ који је одбио да примијени противправне наметнуте акте високог представника. О разлозима зашто је то тако може се говорити надуго и нашироко. У најкраћем, охаеризам, као посебна тоталитарна и ауторитарна идеологија и технологија владања коју су високи представници и њихови тимови развили овдје код нас, посијала је сјеме зла, којим је инфицирана критична маса овдашњег становништва.

Страх који се увукао у овдашње људе, али и њихова склоност ка конформизму које развијају и учвршћују овакви тоталитарни и ауторитарни системи, неизоставни су дио тог охаеризованог сјемена зла и јесу објашњење због чега нам је све овако, па и да људи очигледно неправо високих представника прихватају као право.

Очекујете ли да Ваше колеге у правосуђу ипак у одређеном тренутку крену Вашим стопама и шта је потребно да дође до тога, односно на који начин се они могу охрабрити да одбију примјењивање закона који су наметнути и који су усвојени мимо уставне и законске процедуре?

Искрено говорећи, не очекујем. Можда најбоље објашњење оваквог одговора, поред већ реченог, садржи један разговор који сам недавно, након моје пресуде, водио са једном особом која је носилац правосудне функције код нас. Када је та особа прочитала моју пресуду којом сам одбио да примијеним наметнути закон високог представника, сложила се у потпуности са мојом аргументацијом о томе.

Али, када сам је упитао да ли би и она тако пресудила да је којим случајем она умјесто мене добила такав предмет у рад, добио сам једноставан и искрен одговор који гласи: "Не бих, јер би ме подерали због тога." Е, управо на такав начин размишља и понаша се, не само овај носилац судијске функције, већ и сви остали, и у том свеприсутном страху лежи сва суштина владања високог представника у БиХ, од завршетка рата па све до данас.

Један сте од ријетких судија које директно критикују појаве у правосуђу. Можете ли нам рећи каква је тренутно ситуација у правосуђу и да ли су грађани с правом огорчени на правосуђе?

Ситуација је очајна и грађани су с пуним правом огорчени на овдашње правосуђе. Ево вам само неколико примјера који то потврђују. Рецимо, на реферату управног спора на којем ја радим као судија у Окружном суду у Бањалуци странке у правилу чекају по годину да им се ријеши предмет. И то се, да очај буде већи, може сматрати још и добрим, јер у судовима какви су, рецимо, Основни суд у Бањалуци или Општински суд у Сарајеву грађани чекају годинама да њихов предмет уопште буде узет у рад.

Има ту субјективних разлога, али као кључни разлог доминира нешто пред чим носиоци власти у ВСТС БиХ упорно забијају главу у пијесак. Наиме, толику количину предмета којом су оптерећени судови не може ефикасно ријешити постојећи број судија. И умјесто да се та болест тако дијагностицира и да се за ту дијагнозу као једини лијек препоручи повећање броја судија, ВСТС БиХ то неће да каже нашој јавности нити жели да, у сарадњи са законодавном и извршном влашћу, предузме кораке у том правцу, без чега наше правосуђе није, нити може бити ефикасно.

Или, тзв. реформом правосуђа у БиХ из 2003. године наметнути су нам Закон о кривичном поступку и Закон о парничном поступку, којима је истина протјерана из судница, а без ње нема нити може бити законитог и праведног суђења. Да трагедија буде већа, огроман број судија и тужилаца неће да призна ту болест нашег законодавства и правосуђа, јер им она омогућује да, ослањајући се на такве изопачене законе, не раде суштински дио свог посла, већ да све то препусте странкама.

А тамо гдје држава омогући да странке доминирају над истином, за коју су оне заинтересоване само онолико колико им је то у интересу, док судије попут лутака све то посматрају у судници, на томе се не могу градити ни добра држава ни добро правосуђе. Напротив, тиме се они разграђују, а грађанима једино преостаје да буду огорчени.

Ко је крив за то што имамо такво стање, судије, политичари или неко трећи?

Мислим да сам добрим дијелом већ одговорио на то ваше питање. Наиме, све је овдје, како у економском тако и у интелектуалном смислу, (про)пало у летаргију и медиокритетство. Због тога су за овакво лоше стање одговорни сви, и судије, и политичари, али и странци, који су почетком овог вијека управљали и одлучивали у ком правцу ће ићи наше правосуђе.

Они су, удружени са својим домаћим сателитима, ведрили и облачили свиме, па тако и тиме ко ће бити, а ко неће бити судија или тужилац и какви ће нам у садржајном погледу бити наши закони. И на крају смо добили један веома лош систем, чије слабости су очигледне свакоме.

(Питао: Урош Вукић)