Милан Благојевић: Лицемјерје Петра Ђокића

Ако ми не вјерујете или ако су вам ове ријечи прејаке, онда погледајте у очи чињеницама које су само неколико примјера из иначе много шире лепезе лицемјерног понашања Петра Ђокића.

Гостујући прије неки дан на сарајевској телевизији "Фејс", Ђокић је, како су пренијели медији, изјавио: "Морамо бити спремни да се суочимо са истином о геноциду! Имамо и пресуде међународних судова, признања, покајања." Гостујући прије тога на РТРС, у емисији "Телеринг", Ђокић је у децембру ове године у суштини изјавио то исто, рекавши: "Ја могу прихватити да је легитимно захтијевати доношење таквог закона, а зар га нисмо могли у некој процедури ми донијети сами… А да ли треба негирати геноцид који се десио или не, не треба га негирати."

Право је Петра Ђокића да о свему мисли шта жели и да то јавно говори, али није људски, лицемјерно је, медијима говорити једно, а у институцијама власти Републике Српске о истом питању говорити и одлучивати сасвим друго.

Наиме, у јулу ове године Петар Ђокић и политичка партија на чијем је челу најприје су се залагали за то да Република Српска донесе свој закон о непримјењивању тзв. "закона Валентина Инцка о забрани негирања геноцида". И не само да су се залагали за то, већ су и изгласали Закон о непримјењивању тог Инцковог криминала. Такав закон Народна скупштина Републике Српске усвојила је на приједлог Владе Републике Српске, у којој Петар Ђокић има функцију министра енергетике и рударства. Другим ријечима, Ђокић је најприје као министар гласао за такав приједлог, а то значи гласао је за то да се људи на територији Републике Српске неће кривично прогонити нити слати у затвор ако кажу да у Сребреници није било геноцида.

Када се све то узме у обзир, није морално да нам послије свега Ђокић, кад оде у Сарајево, о истом питању прича другу причу. Ђокић би, изгледа, да он умјесто Инцка донесе закон, па да по његовим идејама преточеним у закон људе шаље затвор ако кажу да у Сребреници није било геноцида.

Петре, није то људски од тебе, јер између онога што хоће Инцко својим недавним тзв. законом и овога чиме би ти да нас индоктринишеш, пласирајући нам идеју, коју вјероватно ниси осмислио ти, већ је само преносиш од оних који су је сковали и који стоје у твојој позадини, да "морамо бити спремни да се суочимо са истином о геноциду!", нема никакве супстанцијалне разлике. И једно и друго је једнако погубно за све нас и Републику Српску. Кажем то зато што је човјеку свеједно да ли ће у затвор због свог казивања о Сребреници отићи по Инцковом или твом закону, као што ће и Републици Српској бити свеједно да ли ју је геноцидном назвао Инцков или Ђокићев закон, будући да између онога што је криминално наметнуо Инцко и онога што би да нам наметнеш ти, и снаге чији си ти алтер его, нема суштинске разлике.

Осим тога, како можеш, Петре, говорити то што говориш у Сарајеву, или боље речено за политичко Сарајево, када Статут и Програмски циљеви Социјалистичке партије Републике Српске говоре друго у вези са слободом, која је послије живота најважнија људска вриједност. У Статуту твоје партије је прописано (члан 9) да су њени циљеви и задаци "подстицање и развијање стваралаштва", те "изградња друштва на основним вриједностима и социјалистичким идејама слободе", док је чланом 10. истог статута прописано да ће програмске циљеве и задатке твоја партија остваривати "борбом за слободу, једнакост и заштиту свих грађана од било каквих принуда".

У Програмским принципима твоје странке од 8. јула 2018. године, доступним у ПДФ верзији на њеном интернет порталу, записали сте (стр. 3. те ПДФ верзије) да је ваш циљ да "омогућите квалитетно образовање и знање". Тај циљ затим разрађујете у Програмским принципима тако што на стр. 47. кажете да су циљеви Социјалистичке партије у систему образовања "унапређење доступности, праведности и равноправности у образовању", те да "сви грађани Српске морају да имају равноправан приступ образовању и знању", док сте на стр. 49. Програмских принципа записали да "паралелно са образовањем и наука и истраживање у Републици Српској морају да ухвате корак са савременим тенденцијама напретка у свијету".

Петре, нема ништа од свега тога, ни развоја стваралаштва, ни приступа знању, ни напретка науке и научног истраживања, ако би у дјело било спроведено ово што ти заговараш, желећи да нам умјесто Инцковог наметнеш твој закон. Видиш, слобода за коју се тако декларативно залажете ти и социјалисти у Статуту и Програмским принципима твоје партије је темељно стање сваког човјека које му омогућује избор између спознатих могућности понашања. А да би човјек, ма које вјере и нације био, могао да спозна те могућности, не смију му се постављати препреке у њиховом истраживању и откривању, нити му пријетити кривичним дјелом и затвором ако открије и докаже да службена истина није истина. То је сама (квинт)есенција сваке науке, па без тога, без тако појмљене науке и истраживања, Република Српска неће моћи ухватити корак са савременим тенденцијама напретка у свијету, за шта се декларативно залажете у својим Програмским циљевима.

Јер, поновићу сада нешто о чему сам већ писао, свугдје у цивилизованом свијету једно од основних људских права је право на слободу мисли и слободу изражавања мисли, односно слобода говора. То право може да подлијеже ограничењима само у интересу националне безбједности, па зато држава има право да, на примјер, пропише као кривично дјело када неко пријети употребом физичке силе. Та пријетња јесте изражавање мисли, али она не може уживати право на слободу, јер се њоме доводи до насиља од којег се друштво и држава морају бранити. Или, никоме није дозвољено и не треба бити дозвољено да изражава мисли којима изазива или распирује националну, расну или вјерску мржњу, раздор или нетрпељивост.

Хтједох овиме рећи, на примјеру наше суморне стварности, да нико нема право да, позивајући се на слободу изражавања мисли, вријеђа породице жртава протеклог рата, без обзира на то којој нацији и вјери припадале те жртве и њихове породице, јер се тиме изазива национална и вјерска мржња. То су, дакле, ограничења која свака држава има право да постави у односу на слободу изражавања мисли. Али таква ограничења већ постоје у нашем кривичном законодавству, па зато не требају ни Инцко, а ни Петар да нам измишљају и намећу топлу воду. Јер, већ имамо ту воду у виду кривичног дјела изазивања националне, расне и вјерске мржње, раздора и нетрпељивости, затим кривичног дјела напада на уставни поредак, које се између осталог чини и вербалним путем – пријетњом употребе физичке силе, односно кривичног дјела угрожавање сигурности неког лица које се чини озбиљном пријетњом, дакле вербалним путем, то јест изражавањем мисли.

Осим ових примјера, држава нема право да људима забрањује да слободно изражавају мисли, па и да тим мислима критикују судске одлуке. Код нас се већ одомаћило потпуно погрешно схватање, у којем се каже "судске одлуке се морају поштовати". Умјесто овог ишчашеног схватања, треба знати да се судске одлуке, кад постану правноснажне, једино морају извршити, па и употребом принуде, према оним лицима на које се односе. И ништа више од тога.

То другим ријечима значи да се људима не смије забрањивати да мисле о пресудама и да те мисли јавно изразе, те да у својим мислима подвргну критици неистине и друге дефекте садржане у пресудама, ма који суд да их је донио. Е управо то је Инцко својом самовољом забранио да се чини. И та забрана је, у суштини, прописана само за Србе, а сада би Петар Ђокић то Инцково насиље над слободом да само препакује у свој закон. То би, практично, значило да ће бошњачка дјеца у школама и бошњачки студенти на факултетима имати право да им се саопштавају мисли из пресуда Трибунала у Хагу које конвенирају искључиво бошњачкој популацији, а да бошњачки интелектуалци и професори пишу књиге и држе предавања такође у истом правцу, док је српским интелектуалцима и професорима забрањено да не само српској дјеци и студентима, већ и цјелокупној јавности напишу књиге и држе предавања којима би им научном аргументацијом и доказима објаснили и указали на неистине садржане у пресудама одређених судова.

Петре, када се тако поступа, а ти си спреман на то, онда тиме само показујеш своје лицемјерје, радећи једно у институцијама Републике Српске, како би остао на министарској позицији, а онда чинећи сасвим супротно од тога када одеш у Сарајево. Зато је боље да ти најприје напустиш министарску фотељу и фотељу шефа странке, јер ћеш у противном урнисати и фотељу и странку. Па онда настави причати до миле воље то што причаш у Сарајеву.

Није људски, Петре, причати и радити као министар једно, затим отићи у Сарајево и причати сасвим друго, а онда се вратити у Републику Српску и мирно наставити твоје министровање као да се ништа није догодило. А догодило се да грђе тешко може бити, не само за Социјалистичку партију Републике Српске, која у свом Статуту и Програмским циљевима пише једно, а њен шеф ради сасвим друго, већ је све то флагрантно исказивање спремности за атак на слободу говора, слободу научне мисли и истраживања, а у коначном и спремност за атак на Републику Српску. Неки би све то назвали аутошовинизмом. И не би погријешили.