Милан Благојевић

Милан Благојевић: Искуства Нагорно Карабаха

Много је сличности између будућности нас Срба и онога што се недавно десило у Нагорно-Карабаху да бисмо тако олако прелазили преко тога. Чињеница је, на коју се често заборавља, да је прије једног вијека, у процесу распада царске Русије и успостављања комунистичке власти, Једанаеста совјетска армија напала и окупирала Јерменију, Азербејџан и Грузију.

четвртак, 19 августа, 2021 / 07:16

Оне су кратко прије тога прогласиле своју независност након распада царске Русије, којој су иначе до тог распада припадале.

Потом су бољшевици од тих дијелова створили три совјетске републике, али се поставило питање коме ће припасти Карабах, подручје које је доминантно (94%) било насељено Јерменима. У историји је остало забиљежено да је посебна комисија (на челу са Стаљином), формирана ради рјешавања тог питања, 4. јула 1921. године гласала да се Карабах додијели Јерменији. Али само дан касније промијенили су одлуку те дефинитивно одлучили да се Карабах припоји Совјетској Социјалистичкој Републици Азербејџан.

И тако је остало све до распада СССР, послије чега ће доћи до сукоба и рата између Јерменије и Азербејџана. Најприје је то био сукоб од 1988. до 1994. године, послије којег је створен Нагорно-Карабах, чак и од Јерменије непризната република. Тако је било све донедавно, до прије неколико дана, а онда је услиједила војна офанзива Азербејџана, потпомогнутог Турском и ратницима поражене Исламске државе које је Ердоган из Турске послао да се боре на страни Азербејџана.

Русија је све то посматрала мирно, што не чуди ако имамо у виду да је јерменски премијер Никола Пашињан прије двије године "дошао на власт у Јерменији и то на антируској платформи", што је био "моменат кључан за јерменски пораз у Нагорно-Карабаху", како недавно с правом написа Динко Османчевић.

Тек када је вода дошла до грла, Јерменија је, видјевши да јој од Запада нема помоћи упркос антируској платформи њеног премијера, почела да дозива Русију у помоћ. Али већ је било касно јер је Азербејџан изашао као побједник из овог посљедњег рата. Послије њега од Нагорно-Карабаха остао је само главни град Степанакерт и околина, са за Јермене веома неизвјесном судбином чак и тога што им је преостало.

Рекох малоприје да је на крилима антируске платформе, коју је подржало јерменско гласачко тијело, Никола Пашињан постао премијер Јерменије. Према Уставу Јерменије њена Влада има веома значајна уставна овлашћења. Чланом 146. Устава Влада је (а не предсједник Јерменије) одређена као највиша извршна власт у земљи, која усваја свој програм и на основу њега креира и примјењује унутрашњу и спољну политику државе. Према члану 152. Устава Јерменије њен премијер одређује опште смјернице владине политике, усмјерава активности Владе, руководи Савјетом безбједности Јерменије, а свему томе треба додати и чињеницу из члана 155. јерменског Устава, према којем су оружане снаге ове државе подређене Влади која одлучује о њиховом ангажовању. Али сва та овлашћења, као и вестернизована премијерска платформа показали су се бескорисним у овом рату, како премијеру, тако и Јерменији у цјелини.

Све наведене спознаје су од и те какве важности за Републику Српску и српски народ. Наиме, Република Српска већ дуги низ година промовише политику према којој је улазак у чланство Европске уније једно од стратешких опредјељења Босне и Херцеговине, а тиме и Републике Српске. Говори се с тим у вези да се тим чланством обезбјеђује мјесто у стабилној економској и политичкој заједници уједињених европских народа, што уједно представља и потврду успјешности досљедне примјене демократских стандарда и провођења реформи.

Све то језички звучи прилично добро, али је стварност сасвим другачија, баш као и у случају Јерменије. Треба то истаћи, јер на наведени начин ми затварамо очи или, ако хоћете, попут ноја забадамо главу у пијесак пред не само ноторним, него и крајње опасним чињеницама. Иако сам више пута на то указивао, морам то поновити и овај пут. Ако оставимо по страни ратни период и посматрамо само протеклих четврт вијека од потписивања Дејтонског мировног споразума, запазићемо да никада, али баш никада, Европска унија и цијели Запад нису рекли да је за њих Република Српска неупитна категорија. Другим ријечима, никада до сада нисмо чули од тог Запада да се постојање Републике Српске не смије доводити у питање. Баш као што та иста ЕУ и Запад никада нису признали Нагорно-Карабах нити су ишта учинили да се заустави тамошње недавно крвопролиће, током којег је убијено на хиљаде људи, а десетине хиљада људи је заувијек протјерано са својих огњишта и остало без својих домова.

И не само што од ЕУ и Запада нисмо чули да се Српска не смије доводити у питање, већ смо ми и својеврсни савременици бројних противправних радњи тог истог Запада којима је у протеклих 25 година дословно покрао Републику Српску, отевши јој преко свог овдашњег високог представника бројне уставне надлежности, које јој припадају према Уставу БиХ.

Захваљујући промашеној политици Запада у земљама попут Либије, Сирије, Туниса, Ирака, Афганистана, Пакистана, ми сада овдје имамо на хиљаде азиланата. Фрапантан је званични податак, који прочитах неки дан, да је само у овој 2020. години 14.000 лица из наведених држава изразило жељу да добију азил у БиХ. Прије три мјесеца путовао сам у Велику Кладушу и Цазин и непосредно видио на стотине тих миграната поред пута. Нисам видио ниједну жену нити иједну старију особу или дијете међу њима. Све су то младићи или мушкарци не старији од 30 година, које сам у групама и колонама сретао возећи се најприје до Цазина, а затим и до Велике Кладуше.

Наведене чињенице довољно говоре да ми већ сада имамо критичну масу тих војно способних мушкараца. Тачније речено, њих неколико хиљада, од којих се у датом тренутку може формирати неколико лаких пјешадијских бригада, баш као што је Турска недавно такве борце слала да се на страни Азербејџана боре у рату против Нагорно-Карабаха и Јерменије. Пред таквом масом, као и војно-техничком помоћи (довољно је само поменути турске беспилотне бомбардере "бајрактар") јерменски народ и Јерменија били су беспомоћни.

Исте те опасности вребају и овдје, висе као Дамоклов мач над Републиком Српском. Јер, ЕУ није задовољна оним што је до сада отето Српској од њених уставних надлежности путем бројних високих представника. ЕУ хоће још, па све то увија у дух европских стандарда, који се не могу ухватити ни за главу ни за реп. Неки дан је Јохан Затлер, амбасадор ЕУ у БиХ, настојао да нас обмане рекавши како наводно ниједна држава која је постала чланицом ЕУ није могла избјећи уставне реформе, што би требало значити да и ми то то треба да учинимо, а у пракси то подразумијева једино даље развлашћивање Републике Српске. Међутим, ако погледамо државе попут Аустрије, Белгије, Италије, Њемачке, Шпаније, ни у једној од њих њихове федералне јединице, односно региони и покрајине, нису због чланства у ЕУ развлашћивани од својих уставних надлежности. Наравно да то онда не треба да буде учињено ни Републици Српској, која оваква каква је, са својим уставним надлежностима није пријетња никоме.

Нажалост, ништа од тога ЕУ и Запад не уважавају, већ упорно из године у годину раде на деконструкцији Републике Српске. Настоје то учинити без рата, али неће ништа учинити, баш као и у случају Нагорно-Карабаха, и ако се у погодном тренутку, домаће (пара)војне формације, укључујући и бројне азиланте из Сирије, Пакистана, Афганистана и ко зна одакле све не, организују и употријебе за напад и окупацију Републике Српске, што би значило њен крај, баш онако како се десило и са Нагорно-Карабахом. Ето, у таквој атмосфери несигурности, која је наша константа, ми дочекујемо и овај 21. новембар, дан успостављања Дејтонског мировног споразума.