Милан Благојевић

Милан Благојевић: Институт за изучавање охаеризма

Свако кога то интересује може једноставним претраживањем путем интернета, укуцавањем појма Савјет или Вијеће за примјену мира у БиХ добити само одређене податке у којима се, као змија ноге, крије оно што је најважније.

понедељак, март 22, 2021 / 08:48

Дакле, кад укуцате овај појам, на интернету ће вам се појавити садржај, доминантно са сајта Канцеларије високог представника у БиХ, у којем се, на шаблонизован начин, каже:

"Након успјешног закључења Дејтонског мировног споразума у новембру 1995. године, 8. и 9. децембра 1995. у Лондону је одржана Конференција о имплементацији мира чији је циљ био мобилисати међународну подршку за спровођење Споразума.

Састанак је за резултат имао успостављање Савјета за провођење мира (PIC), а та конференција је довела и до успостављања Управног одбора Савјета за провођење мира који, под предсједавањем високог представника, функционише као извршни орган ПИК-а”.

Многима ће промаћи нешто што је веома важно, а чега нема не само у претходном цитату него и ни у било чему другом везаном за наведени Савјет. Наиме, можете претрести све изворе на свијету везане за ову тему, али ни у једном од њих нећете наћи информацију која би вам дала одговор на питање ко је основао тај савјет и у ком правном извору међународног или унутрашњег права је прописано да се такав савјет може основати.

Зашто је то тако и зашто чак ни ОХР, који нас је до сада обмануо на стотине пута о себи и својим (на)силним злоупотребама, није могао смислити ништа паметније од претходног цитата о настанку тзв. Савјета за имплементацију мира у БиХ?

Једноставност

Све је у животу једноставно, само је напоран пут до једноставности. Она је савршенство којем је потребно тежити увијек, а нарочито када се објашњавају сложени феномени какав је охаеризам као ауторитарна и тоталитарна идеологија те систем владања и поданичког понашања и некултуре развијених у БиХ од Дејтонског споразума до данас.

Када се тежи тој једноставности онда ћемо себи најприје поставити питање зашто чак ни ОХР, а о другима да и не говоримо, нигдје и никада до данас није написао да је Савјет за имплементацију мира у БиХ створен на основу члана тог и тог, из међународног уговора тог и тог? И рећи ћемо себи како би то до сада било написано макар на једном мјесту, да такав пропис постоји у међународном праву или унутрашњем државном праву.

Али, ако смо озбиљни људи, па још желимо да ово питање размотримо на научно фундирани начин, запутићемо се даље оним напорним путем који је потребно превалити да бисмо стигли до једноставности којом је прожета истина о охаеризму. У конкретном случају тај пут је напоран, јер захтијева да се скрупулозно прегледа огроман број извора међународног права (Повеља УН, бројни међународни уговори, пактови, конвенције те акти Савјета безбједности и Генералне скупштине УН), као и извори унутрашњег државног права. Све сам их прегледао, па зато са пуном људском и професионалном одговорношћу могу рећи како ни у једном од тих извора не постоји правно овлашћење да било ко, ма како био моћан, може створити Савјет за примјену мира у БиХ нити је његово стварање уговорено Дејтонским мировним споразумом.

То је, дакле, разлог због којег се за тај савјет може рећи да егзистира на противправан начин. Али, има још нешто што је важно и што је потребно рећи о њему, али и о Савјету безбједности УН. Ради се о чињеницама које су тако јасно записане у Повељи УН које представљају најважнија правна правила када је ријеч о међународном праву, а тиме и о унутрашњем праву сваке од држава чланица УН. Прво правило је прописано у члану 2. тачка 1) Повеље УН и гласи: "Организација УН се темељи на начелу суверене једнакости свих својих чланова”.

Како је БиХ члан УН, не само што она, ако поштује себе, не би требало да дозволи било коме да гази преко начела њене суверене једнакости већ то начело у односу на њу морају да поштују УН и свака држава која је члан УН. Међутим, овдје у БиХ има један њен дио који се понаша тако што би хтио да БиХ до подне у својим унутрашњим и спољнополитичким односима буде суверено једнака, а да од подне, за интерес тог њеног дијела, ОХР и Запад до наредног јутра буду овдје суверени умјесто нас. Па кад се тај дио током поподнева и ноћи добро одмори и наспава, те наспаван пробуди наредног јутра, онда би он опет да до поднева наредног дана буде овдје суверен, а поподне и наредно вече нека у БиХ буду суверени ОХР и Запад. На то нам се, хтјело се то признати или не, свео овдашњи наш живот у протеклих четврт вијека. У све то "савршено” су се уклопили ОХР и државе Запада које суштински гледано доминирају и у оном фантомском Савјету за примјену мира у БиХ.

Оне, дакле, кроз тај савјет флагрантно крше начело суверене једнакости БиХ које јој припада према Повељи УН као највишем акту међународног права, што, ако искрено поштујемо владавину права, обавезује и те државе моћнике са Запада, јер је свака од њих члан УН. Запад кроз тај савјет крши међународно право најприје тиме што уопште постоји, иако ниједним правним актом није прописана могућност његовог стварања и егзистирања, нити су БиХ, Република Српска и ФБиХ у Дејтонском уговору дале сагласност за његово формирање. Осим својим противправним настанком и егзистирањем, Савјет за примјену мира крши начело суверене једнакости БиХ и тиме што је он одређивао услове за затварање ОХР-а, иако га за то на правно ваљани начин нико никада није овластио, као и тиме што је поздрављао оно што је ОХР урадио противправно овдје код нас.

Фантомска појава

Али, чак ни тај савјет као противправна институција никада није рекао ни у једном од својих аката, па тако ни у фамозним Бонским закључцима, да ОХР овдје може наметати уставне амандмане или законе. Заиста, када се прегледају сви акти те фантомске појаве, види се да ни у једном од њих ни на једном мјесту нема ниједне ријечи да се ОХР овлашћује да у БиХ намеће уставе и законе. Ни Савјет безбједности УН то никада није рекао ни у једној од 40 резолуција, колико их је у вези са БиХ донио од Дејтонског споразума до данас. Јер, ни у једној од тих резолуција никада није речено да Савјет безбједности овлашћује ОХР да у БиХ може наметати уставе или законе умјесто за то надлежних домаћих институција. Савјет безбједности то никада и није могао учинити не само због већ наведеног начела суверене једнакости свих држава чланица УН већ и због начела прописаног у члану 2. тачка 7) Повеље УН.

Том одредбом је више него јасно прописано: "Ништа у овој Повељи не овлашћује УН да се мијешају у послове који по својој суштини спадају у унутрашњу надлежност државе”. Када се има у виду ова одредба, све постаје јасно и једноставно. Наиме, нико, па ни УН или било која држава чланица УН, немају право да у некој другој држави одлучују умјесто надлежних институција те државе, усљед чега немају право ни да било кога трећег овлашћују да то чини. Стога никада Савјет безбједности нити Генерална скупштина УН нису овластили нити су могли овластити ОХР да у БиХ намеће уставе и законе, јер би се тиме УН мијешале у послове који по својој суштини спадају у унутрашњу надлежност БиХ. Чак ни седмо поглавље Повеље УН, о дјеловању Савјета безбједности УН у случају пријетње свјетском миру, не овлашћује Савјет безбједности да он супституише надлежне институције било које државе чланице УН, нити Савјет безбједности и у том случају има право да неког трећег овласти да преузме улогу надлежних органа државе.

Због тога је, дакле, све оно што је ОХР овдје учинио, намећући бројне уставне амандмане и законе, попут закона којима је оснивао Суд БиХ, Тужилаштво БиХ и других закона, не само груба противправност него и тежак криминал међународног карактера. Њиме је испољено флагрантно непоштовање начела суверене једнакости једне државе и забране мијешања у послове који по својој суштини спадају у унутрашњу надлежност државе. Нажалост, о овоме у Републици Српској ниједна од њених институција до данас није издала озбиљно научно дјело.

Кажем ово зато што ми је веома добро познато, будући да се безмало 20 година бавим прикупљањем и изучавањем грађе која се, у уставноправном и сваком другом погледу, тиче охаеризма као облика владања који представља најважније питање када је ријеч о судбини српског народа и Републике Српске. О свему томе једино сам ја до сада као аутор написао двије научне монографије, од којих је прва објављена 2004. године под насловом "Технологија охаеризма”, а друга је из 2018. године под насловом "Хрестоматија технологија охаеризма”. Али, институције Републике Српске то на систематичан и научно утемељен начин ни до данас нису учиниле.

Зато је крајње вријеме да Српска оснује свој институт за изучавање охаеризма, у којем би систематично била прикупљана и изучавана обимна грађа и стваране научне монографије о пошасти охаеризма. Нико нема више интереса за то од Републике Српске, јер ће без тога све пасти у заборав, па ће наши потомци бити доведени у ситуацију да, у недостатку ваљане литературе, буду индоктринисани неистином како је ОХР овдје радио нешто на шта је наводно имао право, иако је све од бројних уставних амандмана, закона и других аката које је ОХР наметнуо било и остало противправно.



Оставите одговор