Милан Благојевић
Милан Благојевић: Генерали, није баш све тако како ви мислите
Писмо српских генерала је објављено као њихова реакција поводом наредбе Зукана Хелеза, министра одбране БиХ, којом је Трећем пјешадијском Република Српска пуку, као саставном дијелу Оружаних снага БиХ, наредио (забранио) да у простор и објекте тог пука улазе и бораве Милорад Додик, Ненад Стевандић и Радован Вишковић, било којим поводом, укључујући и овогодишње обиљежавање 12. маја Дана Војске Републике Српске.
Читам писмо српских генерала у Оружаним снагама БиХ, које је пренијела СРНА у тексту од 9. маја 2025. године. Писмо српских генерала је објављено као њихова реакција поводом наредбе Зукана Хелеза, министра одбране БиХ, којом је Трећем пјешадијском Република Српска пуку, као саставном дијелу Оружаних снага БиХ, наредио (забранио) да у простор и објекте тог пука улазе и бораве Милорад Додик, Ненад Стевандић и Радован Вишковић, било којим поводом, укључујући и овогодишње обиљежавање 12. маја Дана Војске Републике Српске.
Министар Хелез је ту наредбу образложио чињеницом да је против наведених лица Суд БиХ издао потјерницу, јер се против њих води кривични поступак због извршења кривичног дјела напада на уставни поредак БиХ.
Генерали у свом писму Хелезу, противећи се његовој наредби, између осталог кажу:
"да су, у складу са Законом о одбрани БиХ, све организационе, административне и командне надлежности министра под врховном командом и контролом Предсједништва БиХ, а не под индивидуалним дјеловањем министра".
Нажалост, генерали или не знају довољно наведени Закон или неће да кажу оно што пише у члану 13. Закона о одбрани, на који члан се министар Хелез позива у својој наредби.
Без намјере да браним господина Хелеза, већ само истине ради треба рећи да је у члану 13. став 1. тачка д) Закона о одбрани БиХ прописано да Министарство одбране БиХ самостално, без да су те његове надлежности под врховном командом и контролом Предсједништва БиХ, доноси акте за:
"регулисање организације и вођења пукова, њихових команди и особља".
Дакле, цитирана законска одредба даје надлежност Министарству одбране БиХ да, без претходне врховне команде и без претходне контроле Предсједништва БиХ, доноси и акте којима се одређује забрана и лица којима се забрањује да улазе у војне просторе и објекте Оружаних снага БиХ, јер је и то дио законске надлежности "регулисања организације и вођења пукова, њихових команди и особља", што укључује и већ наведени пук који баштини традицију Војске Републике Српске.
Да ствар буде још гора, чланом 13. став 2. Закона о одбрани БиХ је прописано да министар одбране БиХ доноси акте из става 1. тог члана, ради извршења свих дужности набројаних у ставу 1. члана 13, а то значи да су својевремено и српски посланици и српски делегати у Парламентарној скупштини БиХ гласавши за такав закон њиме задужили искључиво министра одбране БиХ да само он, без претходне контроле, одобрења и команде Предсједништва БиХ, као и без сагласности својих замјеника, доноси све акте, што подразумијева и издавање наредби јер су и наредбе подзаконски прописи, којима је циљ да уреде организацију и вођење пукова, а вођење пука значи и одређивање коме се забрањује да уђе у простор или објекте пука.
Овакав закључак се сам по себи намеће, зато што нигдје у члану 13. Закона о одбрани, ни у ставу 1. нити у ставу 2. тог члана, није прописано да су наведене надлежности министра одбране подложне претходној контроли, одобрењу или сагласности Предсједништва БиХ, а ни сагласности замјеника министра одбране.
Кад се овако формулише законска одредба, она таквим својим садржајем даје право министру одбране и да ради њене реализације забрани улаз у простор пука лицима за којима је расписана потјерница и против којих се води кривични поступак због кривичног дјела напада на уставни поредак државе, јер сваки пук има обавезу, према Закону о одбрани БиХ, да брани тај поредак, будући да је то законска обавеза Оружаних снага у цјелини.
Стога је у најмању руку непримјерено, ако се држимо таквог слова закона (и Кривичног закона БиХ и Закона о одбрани, за које је својевремено гласала и Република Српска), да у простор и објекте Оружаних снага БиХ улазе и бораве лица, без обзира о коме је ријеч, против којих се води кривични поступак због напада на уставни поредак БиХ.
Вриједи на ово указати не само због свега претходно реченог већ и због нечега што потврђује исправност мисли Иве Андрића који је у својим Знаковима поред пута казао да највеће и најважније истине у животу не налазимо одједном него ми до истине долазимо узгред.
Дакле, случајеви попут овог, попут ове наредбе Зукана Хелеза, у ствари нам, онако узгред, избацују истину и о нама Србима, нашем (не)карактеру и недосљедности, истину која боли баш као што само истина може да боли, а то је да наши појединци, а преко њих и ми као народ, гласају за нешто у државном парламенту јер им то, њима лично, одговара у том тренутку, али када све то дође некад на наплату, онда би ти исти појединци да то ипак не важи за њих и само за њих, што сада желе и Додик и Стевандић и Вишковић.
Као што су спремни и да, заједно са бројним другим Србима, горљиво бране нешто што је сада неодбрањиво, то јест своје и туђе грешке из прошлости те да прогласе наводним издајником и да линчују и посљедњег Србина који, као у овом тексту, укаже на ту истину о њима, а тиме и о нама.