Милан Благојевић

Милан Благојевић: Двосјекли мач

Не стишава се бура у медијима у Републици Српској због Нацрта закона о измјенама и допунама Кривичног законика Републике Српске, којим би, ако буде усвојен, биле инкриминисане увреда и клевета. Домаћи медији, па и они који у свом називу користе ријеч Српска, указују како се овим поводом не оглашава Академија наука и умјетности Републике Српске.

И то је истина, као што је истина да се та академија ни ријечју, а камоли неким научним скупом или научном монографијом, није огласила ни када је Валентин Инцко у јулу 2021. године наметнуо свој закон којим је забранио негирање геноцида. Међутим, још истинитија од ове чињенице је она да се, руку на срце, истраживачки новинари ни до данас не потрудише да не преносе само у форми туђих саопштења шта ОХР и политички субјекти кажу о томе, већ да ти медији истраже и јавности предоче резултате свог истраживања о томе како такве самовоље појединца којом појединац гази суверенитет једне државе, претварајући њене грађане у своје поданике, нема нигдје на свијету.

И да се том самовољом људима, између осталог, забрањује и да мисле и јавно изражавају своје мисли о том Инцковом антицивилизацијском чину који је флагрантно гушење слободе мисли.

Или, кажу наши медији, како интелектуална елита у Републици Српској, њени професори и јавни универзитети, листом сада ћуте о овоме.

И то је чињеница, велика у најмању руку као кућа, али је једнако тако велико и ћутање наших медија на упорно и неуставно отимање имовине Републици Српској, које се настоји одјенути неуставном правном формом. Хоћу рећи да и на овом терену нема истраживачког новинара ни у једном медију, колико сам видио до сада, који би, кад то већ неће српска интелектуална елита, сам истражио и јавности предочио сву безобзирност и правну неутемељеност отимања имовине Републици Српској, у ком процесу се противправно жели наметнути да Парламентарна скупштина БиХ одлучује о томе, иако тај парламент нема такво право ни према једном слову Устава БиХ.

Овакво ћутање српске интелектуалне елите заједно са медијима је поразно. Стога се за ту елиту и медије може рећи исто оно што се, како у теорији уставног права, тако и у политикологији и социологији, приликом дефинисања каже за политичке партије. А то је да су то организоване групе појединаца који се међусобно окупљају прије свега ради остварења личних интереса, унутар себе се хијерархијски структуришу и постоје ради освајања државне власти помоћу које остварују личне бенефите у разним облицима, или, у случају да не могу освојити власт (државну или медијску), окупљају се да би, опет зарад сопствених интереса, континуирано вршили притисак на оне који врше власт у правцу који је за њих пожељан.

Када се ствар овако појми, а то је изнад свега овдашња српска интелектуална елита, онда не треба да нас чуди српско симфонично интелектуално ћутање о свему што је важно за Републику Српску.

Али, има у том ћутању још нешто о чему се у силној халабуци ових дана никако не говори, а важно је. Ради се о једној (ауто)замци коју нацрт закона с почетка овог текста носи са собом.

Но, прије него што је објасним, морам претходно истаћи како у уставноправном погледу није спорно право законодавца да увреду и клевету пропише и као кривична дјела. У том правцу Устав Републике Српске, а ни Европска конвенција о људским правима (Конвенција), ниједним својим словом не забрањују да се ови деликти законом пропишу и као кривична дјела, а не само као грађанскоправни деликти. То је због тога што оба ова правна акта, у битном, прописују исто, да је углед правних субјеката неповредив.

Код таквог стања ствари ни Европски суд за људска права не може, а да то буде у складу са Конвенцијом, забранити државама чланицама Конвенције да њихови законодавци пропишу увреду и клевету и као кривична дјела.

Зато инкриминација увреде и клевете није правно упитна и зато оне у том облику постоје у бројним државама Европе, јер је то ствар оцјене политичке цјелисходности те инкриминације од стране законодавца.

А та политичка оцјена није супротна уставу нити може бити предмет уставносудске контроле, будући да ниједан уставни суд, као ни Европски суд за људска права, нема надлежност да оцјењује политичку цјелисходност закона, већ само да ли су закони правно гледано у складу са уставом. Међутим, овдје код нас има једна специфичност због које оно што се хоће Нацртом закона о измјенама и допунама Кривичног законика Републике Српске представља и (ауто)замку за нашег законодавца, о којој је ријеч у наставку.

Наиме, увреда би по нацрту тог закона, оне његове ријечи: "Ко увриједи другог", значила и кривично дјело увреде Босне и Херцеговине, јер би и БиХ била субјект који потпада под ријеч "другог". Мислим да Влада Републике Српске као предлагач није свјесна овога, а објективно би ријеч "другог" значила и БиХ. Па би онда надлежно јавно тужилаштво у Републици Српској било дужно да процесуира и свакога ко изговори неку ријеч која, по нечијој оцјени, вријеђа БиХ, и онда тај неко због тога поднесе кривичну пријаву надлежном тужилаштву у Републици Српској.

Рецимо, ту пријаву би могло да поднесе Правобранилаштво БиХ, јер је оно, по члану 1. Закона о Правобранилаштву БиХ, основано да би, како пише у том члану, "БиХ располагала ефикасном заштитом свих њених интереса", што значи не само имовинских, већ и ових који произлазе из ријечи "Ко увриједи другог" у нацрту закона. Ово због тога што је и углед нечији интерес, тј. тај други има интерес да штити и тражи заштиту свог угледа. И тако ће Република Српска предметним нацртом у ствари намјестити и ову могућност кривичног прогона људи због БиХ.

Република Српска је себе већ заштитила кривичноправно, и то оним Законом о допунама Кривичног законика који је донијела још 2021. као реакцију на Инцков закон, па се због тога на њу не би односила ова увреда из садашњег нацрта, јер за увреду Републике Српске већ има кривично дјело из допуна КЗ РС из 2021. То је, да подсјетим, члан 280а. став 1. Кривичног законика Републике Српске, у којем стоји да ће се свако ко изложи порузи, а то ће рећи увреди, Републику Српску, казнити казном затвора до три године.

Стога би се ова могућност из садашњег Нацрта закона о измјенама и допунама Кривичног законика Републике Српске, оне ријечи "Ко увриједи другог", могле односити само на БиХ, јер је Република Српска себе од увреде већ кривичноправно заштитила оним чланом 280а. свог кривичног законика. Од свега тога Република Српска се не може ослободити тиме што би у нацрт унијела да се ријеч ДРУГОГ не односи на БиХ. Јер, кад се каже ДРУГОГ, а не може се другачије рећи, онда закон, тј. та ријеч мора једнако да важи за свакога.

Углед који се штити кривичним дјелом увреде је категорија и појам који имају не само физичка лица него и држава, па се стога кривичним дјелом увреде кривичноправно заштићује и тај углед, ако држава за свој углед није кривичним законом прописала неко друго, посебно кривично дјело. А БиХ то својим кривичним законом до сада није учинила. Дакле, БиХ ће овим нацртом добити на мосту оно што није могла добити на ћуприји, народски речено. Ово наглашавам због тога што Кривични закон БиХ, који је наметнуо Педи Ешдаун, ниједним својим чланом не прописује кривично дјело увреде БиХ. У кривичноправној науци се с правом указује на то да се кривичноправна заштита од увреде протеже и на колективитете који имају статус правног лица. А држава је правно лице пар еxцелленце.

И код клевете биће тог кривичног дјела гласи, и у суштини се не може другачије правно ни изразити, да га чини свако ко износи или проноси нешто неистинито што може штетити угледу ДРУГОГ лица. Дакле, и код клевете опет имамо ДРУГОГ као заштитни објекат тог кривичног дјела, па стога све што сам већ написао за увреду и БиХ једнако вриједи и за кривично дјело клевете. На примјер, кад се у јавности од стране неког политичара каже да је БиХ никаква држава, накарадна или монструозна творевина, не треба да нас изненади да Правобранилаштво БиХ или неки други субјект након усвајања предметног нацрта поднесе кривичну пријаву јавном тужиоцу у Републици Српској за клевету према БиХ, наводећи да је тим ријечима изнесено нешто неистинито о БиХ и да је тиме нанијета штета њеном угледу.

Нема сумње да ће, ако буде усвојен овај нацрт, тумачење у јавнотужилачкој и судској пракси отићи у том правцу, то јест у тој пракси ће се онда тако тумачити ријечи "Ко увриједи ДРУГОГ".

Хоћу рећи да ће се сигурно у тој пракси тумачити да ДРУГОГ значи и БиХ. И код увреде и код клевете као кривичних дјела.

Да закључим, правно се и код увреде и код клевете атакује на част и углед ДРУГОГ. Стога, као што сам већ нагласио, не може се другачије формулисати, наћи неко друго рјешење, да би се искључила БиХ. Сваки покушај у том правцу био би неуспио и инсистирање на томе би, бојим се, био шамар Републици Српској. И то неуставан, ма како се они који су написали овај нацрт трудили да убјеђују у супротно. Јер и увредом и клеветом се штити углед како физичких, тако и правних лица.

И зато, када се пропишу као кривична дјела, онда морају свакога једнако да штите, углед свакога. У супротном, крши се уставно право на једнакост свих пред законом, из члана 10. Устава Републике Српске.

У томе не помаже ни кад би се, рецимо, умјесто ДРУГОГ, написало ДРУГОГ ФИЗИЧКОГ ЛИЦА, јер би то значило да Република Српска признаје заштиту угледа само физичким лицима, што је неуставно пошто право на заштиту свог угледа имају и сва правна лица. Зато је овај Нацрт закона о измјенама и допунама Кривичног законика Републике Српске мач са двије оштрице, односно двосјекли мач. На који нико досад јавно не указа људима. Барем не јавно.