Милан Благојевић: (Де)парламентаризација политичког система

У наредним редовима покушаћу да прикажем овдашње искуство једне неостварене идеје.

Чиним то поводом 30 година од пада Берлинског зида, за који догађај се вјеровало да ће довести до демократизације и либерализације свеопштег друштвеног живота, а у склопу тога и политичког живота кроз увођење парламентаризма. Нажалост, овдје код нас све то је остало неостварена идеја, баш као и идеја да ће нам либерализација економије донијети бољи живот. Искуство је показало да смо на том економском плану само добили потврду једне истине коју је давно запазио и објаснио Карл Маркс, пишући у свом дјелу "Капитал” о првобитној акумулацији капитала.

Нећу замјерити онима који ће након управо реченог поставити питање какве везе са парламентаризмом има првобитна акумулација капитала о којој је писао Маркс? Одговарајући на то питање, морам рећи да је та веза у најмању руку двострука. С једне стране, и једна и друга идеја (капитализовање економског и парламентаризација политичког живота) бране се наводима да воде у економски рационалнији и плодоноснији систем (што се говори за капитализам), односно да омогућују истинску демократизацију политичког живота (што се односи на парламентаризам). Међутим, обје идеје у својој реализацији на овом простору нису донијеле ништа од онога што је готово славодобитно наговјештавано рушењем Берлинског зида. Напротив.

Зато је неопходно, макар у кратким цртама, повући паралелу између првобитне акумулације капитала и парламентаризма, јер оно што је казано за ту акумулацију може се рећи и за овдашњи парламентаризам којег уистину нема, баш као ни оног свеопштег економског добра за које нам је казивано да ће стићи са капитализмом.

Маркс и капитал

Објашњење појма првобитне акумулације капитала Маркс у "Капиталу” чини тако што, између осталог, каже да "лоповски присвојена државна имовина, заједно с плијеном из опљачкане цркве, уколико тај није нестао за вријеме републиканске револуције, чини основицу данашњих посједа енглеске олигархије”. Цитирано Марксово објашњење првобитне акумулације капитала једнако важи и за овдашњу тзв. приватизацију државног капитала, која није ништа друго до законском формом заодјенута првобитна акумулација капитала. Стога, када Маркс говори о гурању у пролетаријат огромног броја становника са црквених добара, то, пренесено на наш терен, није ништа друго до остављање великог броја радника без запослења које су претходно имали у државним предузећима, јер су та предузећа помоћу законом заодјенуте тзв. приватизације државног капитала продавана у бесцјење миљеницима овдашње и иностране (углавном) западне власти или бројним шпекулантима. У суштини се радило о крађи овдашњих државних добара.

Невјероватно је колико сличности има између претходно описаног процеса и онога што се очекивало од увођења парламентаризма као једног од стубова уставног уређења на нашем простору.

Суштинско својство парламентаризма је да у њему законодавна власт припада парламенту па се, барем у науци, каже да је у парламентаризму парламент средишње мјесто у којем политичке замисли и одлуке добијају свој коначан уставни и законски облик, након опширне и сериозне расправе од стране парламентараца. Истина, не треба заборавити утицај који на ту расправу покушава да оствари цивилно друштво, као ванинституционални облик политичке активности човјека и грађанина, које организованим легитимним притиском на власт има за циљ да указује на друштвене и државне проблеме и начине њиховог рјешавања.

Међутим, као што је насилна првобитна акумулација капитала на овом простору водила у обеспошљавање маса људи и крађу овдашњих државних добара, а не у рационализацију и креирање економског система за добро свих, тако је код нас умјесто парламентаризма дошло до депарламентаризације политичког система.

У основи, та депарламентаризација има своја два вида.

Високи представник и пословник

Носилац једног вида депарламентаризације је високи представник у БиХ. У протеклих 20 година он је својим противуставним активностима обесмислио све овдашње парламенте, јер је како на савезном нивоу, тако и на нивоу федералних јединица наметнуо велики број уставних амандмана, закона и одлука. У периоду од 1997. до 2011. године високи представник је наметнуо укупно 899 својих одлука, којима је наметао прописе у готово свим важним областима друштвеног и државног живота.

Други вид депарламентаризације може се пронаћи у пословницима свих парламената у БиХ. За ову прилику издвојићу релевантне одредбе пословника Парламентарне скупштине БиХ и Народне скупштине Републике Српске. Чланом 75. важећег Пословника Представничког дома Парламентарне скупштине БиХ прописано је да посланик може учествовати у расправи, али не дуже од 10 минута. Исто то је прописано и за делегате у Дому народа Парламентарне скупштине БиХ.

Чланом 134. Пословника Народне скупштине Републике Српске прописано је да излагање народног посланика по било којој тачки дневног реда може износити најдуже 10 минута, при чему је посланику забрањено да у излагању по било којој тачки дневног реда учествује више од једанпут. Иста правила у основи важе и за расправу у Вијећу народа Републике Српске (члан 68. Пословника Вијећа народа).

На све ово треба додати и два посебна облика обесмишљавања улоге парламентарца. Један облик се остварује кроз политичке странке, тачније путем тзв. партијске елите, којима треба придружити и непартијске центре моћи. Како искуство потврђује, ти субјекти су веома често истински креатори најважнијих политичких одлука, а парламентарци су само њихова војска, усљед чега изостаје истинска и слободна расправа у парламенту, без које нема парламентаризма. Други облик обесмишљавања улоге парламентарца је тзв. заједничка комисија Народне скупштине и Вијећа народа Републике Српске. Та комисија (укупно 10 њих) у крајњем може да усвоји одређени закон, ако прије тога закон није усвојен у истовјетном тексту у Народној скупштини и Вијећу народа. У том случају се сазива сједница ове заједничке комисије и ако њих 10 усагласи текст закона, закон се сматра усвојеним.

Шта послије свега рећи о ономе шта смо очекивали, на једној, и шта смо данас добили на другој страни, када је ријеч о парламентаризму? Иако ми се чини да је након изношења претходних одредаба из парламентарних пословника закључак готово сам по себи јасан, ипак треба рећи нешто што је од посебне важности за студенте (садашње и будуће) који студирају право или политичке науке, а тиче се раскорака између уставом прокламованог парламентаризма и његове стварности.

Наиме, држава је средиште политике јер је она једини политички субјект који има моћ да доноси правне одлуке обавезне за становништво на државној територији, а њен парламент треба да буде централна тачка тог средишта у којој парламентарци треба, неспутани било чиме нити од било кога, да расправљају и доносе политичке и правне одлуке. Само за такву државу се може рећи да почива на парламентаризму. То су и била очекивања од увођења парламентаризма, када је насилним путем прије 30 година био рушен свијет социјализма, чиме је утиран пут капитализму, и то нимало идиличним методима, баш као што је Маркс својевремено запазио да су у стварности методи првобитне акумулације капитала све друго само не идилични. Нажалост, стање код нас је супротно томе, јер је из претходно реченог јасно да парламентарац не може истински рећи готово ништа од суштинског што треба рећи када се расправља о приједлогу закона, економске политике или других тема од важности за друштво и државу. Због тога ми овдје немамо парламентаризам, већ његову фасаду. Мада, како вријеме одмиче, све више увиђам да та фасада није својствена само нама већ и свијету капитализма у цјелини.