Милан Благојевић

Милан Благојевић: Да се не лажемо

Ових дана ко зна који пут се актуелизује прича за и против чланства Босне и Херцеговине у НАТО савезу. Према устаљеној пракси, из Федерације БиХ могу се чути унисони ставови за чланство у НАТО-у, док овдје у Републици Српској, по нашем старом „добром“ српском обичају, имамо подијељеност.

уторак, 6 октобра, 2020 / 18:00

Тако неки дан један од челника важне опозиционе странке у Републици Српској рече како треба да усвојимо западне вриједности. Додуше, није прецизирао шта су западне вриједности, али из угла тог западног свијета (а тај угао је једино и важан) НАТО је несумњиво једна од тих вриједности. Стога када српски опозиционар рече како сви ми овдашњи треба да се вестернизујемо, онда то значи и чланство у НАТО савезу.

Насупрот њему, званична Српска, што ће рећи њена власт, понавља став да Република Српска не жели наше чланство у НАТО-у. И није проблем, барем што се мене тиче, такав став, јер ја лично сам против тог чланства. Али, за разлику од наше власти и опозиције, ја нисам ни за чланство у ЕУ, већ само за равноправан однос са њом, заснован искључиво на економским интересима и међусобном поштовању и уважавању. Наравно, то шта ја мислим о овим стратешким националним и државним питањима је неважно и ја свој став не рекох да бих то учинио јавно, већ да бих указао на једну прилично противрјечну политику која се годинама води у Републици Српској у вези са овим проблемом.

Када се, рецимо, погледа интернет портал Владе Републике Српске (линк ЕУ интеграције), наилази се на готово панегирике о ЕУ. Јер, каже се, између осталог, на наведеном порталу да је улазак у чланство Европске уније једно од стратешких опредјељења Босне и Херцеговине, а тиме и Републике Српске и да се тим чланством „обезбјеђује мјесто у стабилној економској и политичкој заједници уједињених европских народа, што уједно представља и потврду о успјешности досљедне примјене демократских стандарда и провођења реформи“. Нема шта, овако срочене реченице су школски примјери који потврђују тачност дефиниције идеологије као система одговарајућих појмова и судова којима креатори идеологије сопствене субјективне погледе на свијет и сопствене (не)вриједности до којих им је стало настоје описати, објаснити и приказати као вриједности важне за друштво и државу и тиме навести критичну масу становништва да и она прихвати ту идеологију.

Осим ових идеолошких коцкица из мозаика Владине идеологије о западној интеграцији, у том мозаику, на истом извору, сусрећемо се и са сљедећим тврдњама. Наиме, каже наша Влада да „иако је процес европских интеграција отпочео и у суштини задржао доминантно економски карактер, он има и снажну политичко-безбједносну димензију те је стога и жеља за приступањем Европској унији, готово по правилу, заснована на мјешавини економских, политичких и безбједносних мотива и интереса. У том смислу, опредјељење народа и грађана Босне и Херцеговине, а тиме и Републике Српске, као и других држава регије западног Балкана које теже ка пуноправном чланству, јесте да се у потпуности интегришу у европске структуре и дијеле њихову стабилност“.

У претходном цитату Влада је изнијела, не само неколико идеолошких ставова, већ и судова стварности који су у колизији са званичним ставом из Републике Српске да она не жели чланство у НАТО савезу. Наиме, стварност је да европске интеграције немају само економски карактер, како се обично у најширим масама поима то интегрисање, већ он неизоставно има и војни карактер, и то управо онај који је нераздвојиво везан за НАТО алијансу. Ту истину је наша Влада, попут сваког идеолога, настојала еуфеминизовати синтагмом „снажна политичко-безбједносна димензија“, али тај еуфемизам не може оповргнути чињеницу да евроинтеграције неизоставно воде и у војно савезништво које је искључиво у интересу НАТО-а. То је, како ћемо видјети, цондитио сине qуа нон не само уласка него и останка у чланству ЕУ. О томе се мало, боље рећи никако, говори нашој јавности. Штавише, јавности се говори како у ЕУ од 27 чланица постоји и шест држава које нису у НАТО-у, а то су: Аустрија, Финска, Ирска, Кипар, Малта и Шведска. То је чињеница, али с њом у вези су и правне чињенице на које наилазимо у Уговору о Европској унији. На том уговору (као својеврсном уставном акту), заједно са Уговором о функционисању Европске уније, почива ЕУ, што је од пресудне важности за правилно разумијевање онога о чему ћу укратко рећи у наставку.

Генералштаб Војске Југославије након НАТО агресије

Наиме, Уговор о Европској унији има посебно поглавље под насловом „Посебне одредбе о спољној политици и заједничкој безбједности“. У члану 24. је прописано да надлежности ЕУ у области спољне политике и заједничке безбједности покривају сва питања која се односе на безбједност ЕУ, укључујући и постепено утврђивање политике одбране. Чланом 42. Уговора о Европској унији прописано је да политика безбједности и заједничке одбране представља интегрални дио спољне политике и заједничке безбједности и њоме се обезбјеђује Европској унији оперативна способност, са ослонцем на цивилна и војна средства. Једноставније речено, кад надлежне институције ЕУ утврде безбједносну политику, онда се она само оперативно спроводи, а државе чланице ЕУ, сагласно члану 42, став 3. Уговора о Европској унији, имају дужност да ради спровођења заједничке безбједности ставе на располагање Европској унији своје цивилне и војне капацитете, чиме доприносе реализацији циљева које утврди Савјет ЕУ. На хипотетичком примјеру, то би значило сљедеће. Замислимо да једног дана постанемо чланови ЕУ, јер је то, како смо видјели, стратешки циљ Владе Републике Српске. Замислимо потом, што уопште није немогуће, да Савјет ЕУ утврди да је циљ заједничке безбједности ЕУ да се војно порази Русија, како би се, казано вестернизованом идеологијом, „збацио руски недемократски диктаторски режим и увели демократија и слобода“. Сагласно већ поменутом члану 42, став 3. Уговора о Европској унији, након тога све државе чланице ЕУ (укључујући и нас) немају шта даље да расправљају, већ им само преостаје да ставе на располагање ЕУ све своје цивилне и војне капацитете ради остварења наведеног циља.

Е сад, гдје је у свему томе НАТО, питаће се неки? Нисам заборавио на њега, већ сам га оставио за крај. Дакле, у вези са НАТО савезом треба знати да Уговор о Европској унији у члану 42, став 2. прописује да политика безбједности и заједничке одбране ЕУ „поштује“ обавезе које произлазе из Уговора о Сјеверноатлантском савезу (НАТО), који су са НАТО савезом закључиле поједине државе чланице ЕУ. Нагласак је на томе да ЕУ поштује наведени Уговор о НАТО савезу. Али, одмах затим у члану 42, став 2. Уговора о Европској унији је прописано да ЕУ, не само што поштује НАТО савез, што већ само по себи довољно говори о савезу између НАТО-а и ЕУ, него и да је политика безбједности и заједничке одбране „компатибилна“ са заједничком политиком безбједности и одбране договорене у оквиру НАТО савеза. Једноставније речено, ако би којим случајем НАТО савез одлучио да је његова политика безбједности и „одбране“ да нападне неку трећу државу, као 1999. године тадашњу СР Југославију, и политика безбједности ЕУ мора бити компатибилна с тим, чиме се једино може објаснити да су нас својевремено заједнички бомбардовали НАТО и ЕУ.

Ето, тако ствари стоје у стварности у вези са овим питањима. Стога наша јавност треба да зна да, кад на сајту Владе Републике Српске прочита да процес европских интеграција има и снажну политичко-безбједносну димензију, те да је опредјељење народа и грађана Босне и Херцеговине, а тиме и Републике Српске, да се у потпуности интегришу у европске структуре и дијеле њихову стабилност, онда то, да се не лажемо, за собом повлачи и све оно на шта указах у овом тексту.



Коментариши