Милан Благојевић

Милан Благојевић: Бреме додикоидне Српске и вучићоидније Србије

Суфикс "оид" који написах у наслову овог текста није ту да бих, далеко било, вријеђао Српску и Србију, већ да бих означио једно поразно стање укоријењено у духу критичне масе њиховог становништва.

То је стање одобравања и повлађивања свему што кажу и учине Милорад Додик и Александар Вучић, чиме је та маса нажалост попримила сличне карактеристике које има тај двојац.
Та сличност, која и јесте жаришно значење суфикса "оид" уз који год префикс да се дода, јесте оно што је временом постало право бреме додикоидне Српске и вучићоидније Србије.

Због тога само у таквој додикоидној Српској и вучићоиднијој Србији може неопажено да прође ко зна која по реду представа за јавност глумца Александра Вучића у којој глуми оним, већ познатим дугим станкама у говору због којих се сваки пут запитам је ли он уопште нормалан и не би ли било добро упутити га на, најблаже речено, једно дуже психијатријско посматрање. А и, кад би могло, критичну масу народа која му у свему, па и у дволичности, повлађује и подржава га.

Дакле, само таква вучићоидна Србија може да прихвати и прогута, што се затим прихвата у додикоидној Српској, и оно што је у суботу 2.8.2025. године на прес конференцији у Београду одглумио Вучић, рекавши да: "Србија не прихвата и оштро осуђује пресуду жалбеног већа Суда БиХ које је потврдило првостепену пресуду Милораду Додику, којом је осуђен на годину затвора и шест година забране политичког деловања због непоштовања одлука Кристијана Шмита".

Оно што је лицемјерно у овој изјави је да Вучић осуђује наведену пресуду, а не ОХР и Кристијана Шмита који је наметнуо закон и кривично дјело по којем је Додик осуђен.

Ниједном ријечју Вучић није осудио тај Шмитов закон, не само сада када је на основу њега Суд БиХ осудио Додика, већ ни сво вријеме од 1.7.2023. године, када је Шмит наметнуо да је неизвршење одлука високог представника кривично дјело.

Нити су Вучић, а за њим и сва званична Србија, покренули поступке пред Међународним судом правде или у Генералној скупштини УН о томе да ли се по Повељи УН може (а зна се да не може, јер то Повеља забрањује) овако протекторијално управљати Босном и Херцеговином као државом чланицом УН, како то чине ОХР и Кристијан Шмит.

Србија има право на то по Дејтонском споразуму и међународном праву, али неће.
Умјесто тога Вучић је и овај пут одиграо ко зна коју по реду своју у најмању руку психијатријски суспектну ролу наводног српског душебрижника, осуђујући пресуду Суда БиХ против Додика, али не и оно што је темељ те пресуде.

И све то је опет прихваћено у додикоидној Српској и вучићоиднијој Србији, баш као што су такве Српска и Србија загризле и прогутале Вучићеву и Додикову представу из јуна прошле године – представу звану "свесрпски сабор’, одиграну у Београду, и декларацију са те представе коју су, да туга буде већа, потом у својој одвојеној представи за народ усвојиле додикоидна Скупштина Српске и вучићоиднија Скупштина Србије, у којој декларацији је, попут хљеба и игара за народ, записано у тачки 19 да би "Србија требало да интернационализује проблем урушавања Дејтонског мировног споразума".

Наравно да од тога у стварности неће бити ништа, јер то Вучић, у страху за свој положај код својих западних ментора, никада неће дозволити да буде учињено.

Умјесто тога он ће, када је о овим судбоносним питањима ријеч, наставити да продаје маглу народу.
Таква је и магла коју је, играјући на карту емоција народа поводом обиљежавања 30 година од протјеривања Срба из Хрватске, продао на скупу одржаном у Сремским Карловцима 3.8.2025. године, рекавши: "Србин неће да буде слуга. Ни поданик".

Нељудски је од Вучића и јадно је изговарати то, а у стварности се понашати сасвим супротно од тога.