Милан Благојевић

Милан Благојевић: Америчко насиље

Случајно или не, у јануару 2022. године Сједињене Америчке Државе (САД) су, на пету годишњицу наметања санкција господину Милораду Додику, одлучиле да то поново учине, с тим што су овај пут прошириле круг субјеката, ставивши, између осталих, на своју листу насиља и бањалучку Алтернативну телевизију, газећи тиме слободу медија.

уторак, 11 јануара, 2022 / 09:11

Ово најновије америчко насиље није само политички мотивисано, како се углавном говори у домаћем медијском простору, већ се ради о нечему што је веома важно и за право, прије свега за међународно право. И то у најмању руку из два разлога, на које у краткој форми желим скренути пажњу у наставку.

Као прво, најновије америчко насиље уперено је не само против индивидуално одређених лица, него је и насиље над бројним изворима међународног права и људским правима садржаним у тим изворима.

Подсјећања ради, указујем на Универзалну декларацију о правима човјека, усвојену од стране Генералне скупштине Уједињених нација, из 1948. године.

Тих година, када су полагани темељи Уједињених нација и хуманизације живота сваког човјека, без обзира на његову вјеру, нацију и припадност овој или оној држави, у тој декларацији је, између осталог, записано, што је остало до дан-данас, да "су признавање урођеног достојанства и једнаких и неотуђивих права свих чланова људске породице темељ слободе, правде и мира у свијету", те да Генерална скупштина УН (у којој су неизоставно и важно мјесто имале САД) из тих разлога проглашава наведену декларацију.

Њоме је (члан 2) прописано да су свакоме доступна сва права и слободе наведене у тој декларацији, без разлике било које врсте, па и када се ради о политичком мишљењу човјека. Свакоме је том декларацијом загарантовано право на слободу кретања и становања унутар граница сваке државе (члан 13. Декларације), затим право да посједује имовину, сам или у заједници са другима, те да нико не смије бити самовољно лишен своје имовине (члан 17. Декларације). Да, стоји у тој декларацији (члан 19) и то да свако има право на слободу мишљења и изражавања мисли, које право укључује слободу тражења, примања и саопштавања обавјештења и идеја било којим средствима.

Овим је, више него јасно, Декларација гарантовала и право на слободу медија, јер је без тих средстава већ тада, а нарочито данас, незамисливо примање и саопштавање обавјештења и идеја. И на крају, јасно стоји у Декларацији, да јасније не може (члан 30), како се ништа у тој декларацији не може тумачити као право ма које државе, групе или лица да учествује у било којој дјелатности усмјереној на уништавање било којег од права или слобода садржаних у Декларацији.

Е сад, добри познаваоци права ће рећи да наведена декларација нема обавезујући карактер. Али не могу порећи три непобитне чињенице, од којих је једна да је ту декларацију усвојила Генерална скупштина УН те да она и данас постоји, као и да су, што је друга важна чињеница, током поступка израде нацрта и усвајања Универзалне декларације САД имале водећу улогу. Најзад, трећа чињеница је да је Декларација ипак (п)остала веома значајан међународни документ, против којег се не може, а да противљење њој не буде насиље. Јер, вриједности садржане у Декларацији, које сам претходно навео, својеврсна су квинтесенција и аксиоматика цјелокупног права, па и када је ријеч о међународном праву људских права.

Тиме, и рекао бих само тиме, може се објаснити чињеница да су те вриједности касније преузимане и у друге данас неупитне правне акте, као што је Интерамеричка конвенција о људским правима (из 1969. године). У тој конвенцији је прописано (члан 21) да се јемчи право својине, што значи да Конвенција јемчи свима право на имовину. Тиме се једино може објаснити и одредба, прописана истим чланом Конвенције, да је забрањено лишавање својине без правичног обештећења.

И право на слободу кретања је загарантовано Интерамеричком конвенцијом (члан 22).

Оно, према истом члану, може бити ограничено само у складу са законом, ако је то неопходно у демократском друштву да би се спријечило кривично дјело или заштитила национална безбједност, јавна сигурност, јавни поредак, јавни морал, јавно здравље или права и слободе других, при чему се све то може тицати само територије одређене државе, у овом случају САД.

Сваком поштеном и разумном људском бићу је јасно да ниједна од наведених вриједности није, нити може бити доведена у питање, уставно дозвољеним настојањем Републике Српске да врати своје уставне надлежности које су јој насиљем, пријетњама и уцјенама биле одузете, нити те вриједности било како угрожавају господин Милорад Додик предводећи ова настојања, као ни Алтернативна телевизија када само извјештава о свему томе.

А шта тек рећи о слободи изражавања, посебно када је ријеч о раду медија. Па у члану 13. Интерамеричке конвенције о људским правима је прописано: "Право на изражавање не може се ограничавати посебним поступцима и средствима, као што су злоупотреба владине или приватне контроле над снабдијевањем новинским папиром, радијским фреквенцијама или направама или опремом који се користе за ширење информација, или било који поступак који има за циљ да спријечи саопштавање и кружење идеја и мишљења."

Све управо речено о слободи изражавања и примања мисли, чији неизоставни дио јесте слобода медија, није само вриједност коју штити Интерамеричка конвенција о људским правима, већ је неспутани рад медија вриједност која се подразумијева и према Међународном пакту УН о грађанским и политичким правима, као и Европској конвенцији о заштити људских права и основних слобода. Потоња конвенција, осим слободе медија и изражавања мисли, штити и право на имовину. Па она, баш као и Универзална декларација УН о правима човјека и Интерамеричка конвенција о људским правима, прописује да сваког физичко или правно лице има право на мирно уживање своје имовине.

Све претходно изложено сасвим јасно представља један од разлога који говори о насиљу у позадини најновије одлуке САД, да (изнова) наметне санкције господину Милораду Додику, али и да то учини против Алтернативне телевизије. Тим насиљем САД газе међународно право, по ко зна који пут.

Други разлог у прилог томе је нешто о чему сам писао у октобру 2018. године, у једној колумни за сарајевско "Ослобођење". Ријеч је о предмету који се у Међународном суду правде води против САД по тужби Исламске Републике Иран. Тужба је, између осталог, поднесена због извршне наредбе америчког предсједника (Еxецутиве ордер) број 13846 од 6. августа 2018. године, којом је овлашћен амерички министар финансија да у консултацији са америчким државним секретаром може ићи тако далеко да наметне санкције било ком лицу које се ангажује у набавци робе за Иран, па и ако је ријеч о лијековима и храни.

Дакле, америчко насиље нема никакве милости ни према коме, па и кад су у питању лијекови и храна за људе. Имајући у виду еклатантну нехуманост таквог понашања САД, не чуди што је Међународни суд правде 3. октобра 2018. године донио одлуку о издавању привремене мјере у којој је рекао (стр. 26. Одлуке) како сматра да САД морају уклонити све препреке проистекле из извршне наредбе предсједника САД којима се Ирану спречава слобода набавке робе за хуманитарне потребе његовог становништва. Тиме је Међународни суд правде јасно рекао да нико, па макар то биле и САД, нема право да намеће санкције, угрожавајући животе цивилног становништва, јер се тиме нарушава принцип хуманости у међународним односима.

Присјетих се овог случаја зато што је, по мени, и најновијом одлуком САД, која се не тиче само господина Додика и Алтернативне телевизије, већ и свих нас у Републици Српској, поново дошло до експлозије америчког насиља, које ни овај пут нису презале да, зарад остварења сопствених интереса и интереса само једне (бошњачке) стране у БиХ, предузму антицивилизацијске активности, иако су оне злочин суи генерис о којем правна наука тек треба да каже своју ријеч.