Михајло Вујовић: Воде ли нас корумпиране, или само неспособне барабе?

Свака идеологија вјерује да се баш њена борба одвија за добро, за правду и слободу. Те три идеологије су позициониране на граничним линијама три различита свијета.

Борци за те идеологије најчешће су проналазили своје савезнике, сараднике и саборце унутар свијетова у које вјерују да их искрено штите и у које се уздају. Некада би се двије идеологије удруживале против треће, а некада су се битке одвијале између двије, а трећа би сеирила над њиховом муком. На компромис и договор о уређењу заједничке куће није било спремности, већ је потрага за побједом давала енергију и смисао постојања овим идеологијама. Међусобна емпатија је широкогрудо уступала мјесто опакој мржњи. Мијењала су се средства, начини борбе и носиоци, а циљеви су остајали исти.

У тој дугогодишњој борби највише удараца примала је српска страна, јер је свијет за који се борила имао најслабију подршку у свјетској геополитичкој утакмици, па се неријетко та подршка сводила само на "сламку међу вихорима." Али врло често је колективна српска идеологија примала ударце и својом кривицом: због непостојања дугорочно осмишљених стратегија; због непромишљености и неодговорности руководстава; због мањка осјећаја државотворности; због лоших процјена противника, сопствених снага, времена и простора; због бахатости; због непостојања јасне излазне стратегије; због коцкања и блефирања у државним пословима.

Нема никакве сумње да је посљедњих дана српска идеологија у Босни и Херцеговини изгубила још једну врло важну битку. До краја рата ћемо се још начекати. Садашње стање личи на шах партију у којој оба противника виде мат у петом потезу, али губитник, свјестан свога пораза, покушава да пуца из празне пушке, галами, одуговлачи и призива оне који му се не одазивају, у нади да ће се некаквим чудом ствари преокренути како би у лошој партији извукао бар реми.

Познато је да се према својој будућности људске заједнице могу односити на четири начина. Прво као ној – да се забије глава у пијесак, па шта се деси, нека се деси. Други начин је као ватрогасац – да се спашава из пожара што се да спасити. Трећи начин је за оне који су способни да спознају узрочно-посљедичне везе, па могу да успјешно предвиђају процесе и догађања.

Они се прилагоде будућности и спремни је дочекају. То су прилагођивачи. Четврти начин је да се путем озбиљног и одговорног планирања и програмирања направи сопствена будућност која ће бити извјесна, сигурна и по сопственој мјери. Озбиљне државе уз помоћ озбиљних институција, института и државотворних руководстава врло прецизно испланирају сопствену будућност и никада ствари не препуштају случају.

Очигледно је да руководство Републике Српске није имало способности да испланира и програмира ни нашу садашњост, ни будућност. Није чак било у стању да Републику Српску доведе ни у позицију прилагођивача. Српска се тренутно налази негдје између ноја и ватрогасца и питање је шта се из пожара може спасити у кући која је непотребно запаљена.

Неки знају, а неки наслућују, али због своје поданичке позиције неће или не смију да кажу да је Република Српска у ову позицију дошла, не само због синхронизованог дјеловања странаца који, због својих интереса подржавају једну идеологију и агресивног и безобразног дјеловања носилаца те идеологије, већ у доброј мјери и због непромишљености, бахатости, неспособности и неодговорности онога и оних који већ дуже времена у Републици Српској управљају процесима и доносе одлуке у условима накарадног партократијског система.

Дугогодишња аутократска владавина, уз помоћ коалиције партија и њихових недостојних сљедбеника убила је сваку креативност патриотских снага, значај знања и поштења. Произведена је велика је армија неспособних, или недостојних, или нечасних носиоца државних функција.

Тих функција су се дочепали не због својих знања, вјештина, искуства и спремности на сопствену жртву за свој народ, већ зато што су своју "вриједност" потврдили кроз политичку проституцију и куповину гласова јавним средствима. Од таквих се никако не може очекивати поштовање Видовданског завјета и избор небеског у односу на земаљско у борби за своју Републику. А судбина Републике Српске – тековине вјековне борбе српског народа за слободу, нажалост је пала у њихове руке.

Ако су способни, достојни и часни, како је могуће да од толико функционера са докторским и магистарским титулама нико није био у стању да уочи процесе, да сагледа њихове циљеве и носиоце појединих активности, да сагледа и све остале инпуте, да предвиди могуће догађаје и направи алгоритам активности који неће водити поразу. Алгоритам је морао да исходи у корист Републике Српске, без обзира како су се понашали њени противници.

Борба, у којој се од почетка свјесно сопственог пораза се избјегава, маневрише и одуговлачи, док се паралено и интензивно ради на промјени односа снага и стварању повољнијих околности. У борбу се ступа када се процијени да однос снага и друге околности воде ка побједи. Упротивном, жртве су велике и улази се у простор недозвољених ризика и неприхватљивих губитака.

У овоме случају или се радило о корумпираним барабама или о неспособним људима за вршење квалитетне процјена и противника, и сопствених снага и времена и простора. Или нико од њих није ни тражио да се направе озбиљне анализе и процјене, а они, уљуљкани у сопствени комфор нису сами осјетили потребу за тим. Можда би својом реалношћу само нанервирали онога коме су безрезервно одани. Тако је, по свој прилици само слушана и прислушкивана интуиција легално изабраног вође, јер је његова одговорност највећа. И најзад десило се коцкање са државним пословима и блефирање у игрању са државним картама.

За разлику од функционера у Републици Српској, противничка страна је извршила озбиљну сопствену процјену и схватила да је оружје са којим се маше у Републици Српској без муниције и да још увијек није сазрио геополитички тренутак у коме ће моћни чврсто стати у њену политички заштиту. Правилно су процијенили однос снага, законско дејство институција и тренутак дјеловања.

Највише на свијету бих волио да је ова моја анализа потпуни политиколошки промашај и да тренутна битка у Босни и Херцеговини води до сигурне побједе идеологије народа коме припадам, мада нико ко размишља својом главом не вјерује у то.

Све су прилике да је пораз неизбјежан. Штета је неминовна, а колика ће бити то ће зависити од брзине отрежњења. Свакако ће бити мања ако заблуде буду краће трајале.

Аутор текста, Михајло Вујовић, магистар је политикологије, пензионисани бригадир ОС БиХ и пуковник ВРС.