Михајло Вујовић: У чему је квака

То је изазвало неслагање и протестне акције два градоначелника, које су одмах од стране позиције окактерисане као непријатељско дјеловање страних плаћеника усмјерено на рушење Републике Српске. Услиједиле су свађе, пријетње и међусобне осуде са пуно јарости. Кога је брига што је вријеме поста и што ми, православни Срби, бар тада треба да се уздржавамо, не само од стомакоугађања, већ и од ружних мисли? Да не причамо о злим поступцима који су усмјерени да униште и потру своје неистомишљенике. Постао нам је свакодневни манир да бескурпулозно газимо своје политичке противнике, без обзира на вријеме које обавезује на уздржаност. Са друге стране, када се дубље сагледа можда нису у питању немар, непажња и недостатак вјере, већ добро осмишљена и планирана акција сатанских владара партократије. Ово је њихово вријеме, а принципи њихове власти су заробили и у паукову мрежу уплели све што је било здраво, поштено, правично и добро. Освојити и задржати моћ је врхунски циљ, принцип и сврха сваког ововременског политиког дјеловања.

Моћ се никада не добија, она се узима, али врло често и отима. У условима партократије, политичка моћ не постоји ради стварања добра грађанима, нити ради постизања космичке правде и правичности. Моћ постоји ради права на прерасподјелу јавних средстава. Ни једна полуга за држање политичке моћи није снажнија од тога права. Никава снажна, визионарска и животна идеја није ни приближо атрактивна народу као што је то новац. Политичка моћ је искључиво у функцији привољавања, условљавања и уцјењивања бирача да на сљедећим изборима дају гласове баш тим носиоцима моћи. Али, то није све. У нашем народу се каже: "Ко са медом ради и прсте оближе". Значи, ко доспије у позицију да распоређује јавни новац добро зна да не треба подијелити баш све ради прикупљања гласова, већ се понешто мора и за себе ућарити. Што си безобразнији, бескурпулознији, лукавији и сналажљивији ⸺ ћар је већи. Неријетко су се јавна средства извлачила из своје основне намјене "по позиву одозго". Ако имало покажеш непослушност на твоје мјесто ће доћи други који није спреман на такво "херојство". То је тако када је намјерно направљен систем који нема самоконтролу и који не обезбјеђује пуну правичност и транспарентност у прерасподјели народног новца.

У чему је квака?

Бука је подигнута јер градоначелници Бање Луке и Бијељине нису нимало наивни. Свјесни су да им се уз помоћ припремљеног закона отима дио политичке моћи и оснажују полуге власти које су контролисане са републичког нивоу. Кога је брига за кориштење бесплатних уџбеника, бесплатних аутобуских карата и дјечјих вртића ако се тиме не обезбјеђују потребни гласови. Отет је потенцијални утицај на гласаче опозиције и креиран утицај на неке друге потенцијалне гласаче у корист позиције.

"Све је код нас лични интерес и опшег интереса нема", рече ми, недавно један високи функционер Републике Српске и тиме уби све моје амбиције да нечему корисном допринесем својим способностима. Дакле, опстанак Српске, њен просперитет и будућност зависе од реализације личних интереса оних који су за њу одговорни. Када се њихови лични интереси угрозе, угрозиће се све оно што је тековина вјековне борбе српског народа за слободу западно од Дрине. Све је друго лаж, обмана, илузија и сањарење чудака који се не сналазе у времену. Колико смо посрнули као народ и како смо се упуштали ⸺ жалосна нам мајка!

У условима партократије Conditio sine qua non, или Услов свих услова је способност прикупљања гласова. Сва друга знања, вјештине и способности уопште нису потребни нашем друштву ако нису у функцији политичког живота оних који имају политичку моћ. Они који су од дјетињства навикли да мувају, краду, лажу и отимају туђе извјештарили су се у овоме времену да истим методама привуку њима потребан број гласача. Зато су, управо такви шчепали право на директорисање и успјели да обичном свијету наметну своја правила, приморавајући га на савремено политичко ропство. Али и њима одговара да сами постану политички робови вође који се мора слушати. "Нахраните нас, па нас макар и поробили!" "Савјести и онако немамо, јер не носимо Господа, већ посрнулог анђела у својим срцима!"

Гдје је ангажованост политика и политичара око државотворности и економског просперитета грађана? Гдје су њихове акције ради веће слободе људи, ради истине као космичког услова правичности, ради љубави, наде, среће доброте и љепоте?

Кога интересују ове вјечне вриједности које су једине достојне људског труда и поштовања, како је својевремено говорио благопочивши митрополит Анфилохије.

Предсједнику Републике Српске су буџетом додијељена велика јавна средства да сам одлучује о њиховој расподјели. Било би добро када би се посљедично смањиле или потпуно укинуле његове интервенције према директорима јавних предузећа да незаконито извлаче извјесна средства за неке друге политички корисне намјене. Да ли ће тиме директори искористити шансу да раде потпуно законито и да не извлаче новац ни за сопствену политичку корист? Поред тога, хоће ли Предсједник средства из сопственог буџета користити ради показивања доброчинства не само према својим потенцијалним гласачима? Добра вијест би била када би се бар трећина потрошила за пројекте по приједлогу опозиције. Хоће ли Предсједник уз помоћ средстава која су му додворници додијелили кренути у уништавање погубних принципа партократије и успостављање правне државе? Пошто има довољну политичку моћ (и довољно средстава) хоће ли Предсједник увести потпуну транспарентност у трошењу јавних средстава и увести затворене елементе контроле и у планирању, и у организовању, и у реализацији, и у координацији државних активности? Хоће ли Предсједник да уведе принцип кажњивости за све политичке мангупе који своје личне интересе стављају испред државних? Хоће ли Предсједник укинути култ вође и предати народу Републику Српску да изаберу да га воде они који неће свој лични интерес стављати испред општег, већ обрнуто? Дакле, хоће ли Предсједник срушити паукову мрежу коју је деценијама упорно и стрпљиво градио?

У чему је, још квака?

Институције Републике Српске су тековине вјековне борбе за слободу српског народа западно од Дрине. Њихова судбина се не смије везати за било кога појединца. А дугорочно и систематично је стваран систем у Републици Српској који кроз партократијске (сатанске) принципе веже све њене институције за појединце који су опет кроз политичку послушност везани за вођу са харизмом, са манипулаторским политичким вјештинама, са великом способношћу да воду увијек наврне на своју воденицу. Нажалост, већина народа, свјесно или несвјесно пристала је на те принципе, па се власници власти громогласно хвале: "Народ хоће нас!"

Никада нико није видио спремност вође да жртвује сопствено богатво, углавном стечено током своје владавине. "Тешко је богатог натјерати у Царство небеско." О жртви сопствене главе да и не причамо, јер је нико и не тражи. Напротив, сав систем је направњен да се лично богатсво, богатсво своје породице, пријатеља и партијских послушника на које се ослања непрекидно повећава. Није то вођа кртоношац, нити крстотворац да може да отрпи недаће које га задесе. Ни Карађорђе не би био оно што јесте да се није вратио из Русије и своју главу поставио на цјепало. Ни краљ Петар Први не би био оно што јесте да није кренуо са својом војском на Голготу преко Албаније.

Не гради се тако демократско друштво правде и правичности, друштво слободних људи који се међусобно поштују и помажу, друштво у коме се вриједности људи мјере по њиховим знањима, вјештинама и другим способностима. О таквом друштву су сањали многи они који су своје главе жртвовали за слободу будућих генерација. Да ли српском народу икако треба незамјењиви вођа, који се по правилу толико прогорди да себе изједначи са државом. Зар немамо горко искуство са таквима кроз Тита, Милошевића, Вучића, …? Никоме не треба вођа који све зна, све може, све хоће и без кога нико ништа не зна, нико ништа не може и нико ништа неће.

Све је пролазно, па и вође. Не ради се овдје само о једној личности већ о армији људи који имају користи од своје послушости њему, а који су одани принципима посрулог анђела. Зато је грчевита борба за сопствени, а не његов опстанак.

Било како било, надати се да је народ Српске довољно политички зрео да неће дозволити да са једном личношћу потону тековине вишевјековне борбе за сопствену слободу. Кад год то било!

Михајло Вујовић је магистар политикологоје, пензионисани бригадир ОС БиХ и пуковник ВРС

.