Михајло Вујовић: Неколико метафора, или шта студенти хоће

У чланку Размишљање о свевременској данашњици објављеном у Гласу Српске 18.10.2024. године писао сам о томе како је савремено српско друштво листом прихватило вриједности које нам је кроз партократију наметнуо посрнули анђео, који сматра да једино он и они који за његову корист управљају људима, имају право да разликују добро и зло.

Његова једина филозофија је да нахрани народ и да га ослободи од одговорности избора праве стране. Само је њему дато да може и једно и друго. Једини услов је да му се народ покори и да са леђа збаци терет личног избора. Изгледа да је већина српског друштва прихватила подаништво Луциферу, а да заузврат добија релативно сит стомак, али и мирну савјест. Нема сумње да има велики број и преварених, заведених и несвјесних сопствене демонске службе.

Било како било лицемјерје је преовлађујући однос између људи. Лаж је најмоћнији инструмент данашњице. Недопустива је побуна ради слободе, истине и правде.

На сваком кораку сусрећемо Тартифе, варалице из Молијерове истоимене трагикомедије. Тартиф је ушао у енглески, француски и шпански језик као метафора за друштвено лицемјерје – једно говори, друго мисли, треће ради. Савремени Тартифи имају безброј маски, мајстори су подметања и умножитељи клевете. Они не пропуштају ни једну прилику да сваку воду окрену на своју воденицу. Врло лако преобрате оно што јесте у оно што није и оно што није у оно што јесте. Док се јавност разрачунава са њиховим жртвама они су већ завршили посао. Жртве се копрцају у постављеним замкама, док Тартифи бескрупулозно ликују и сладе се.

Сваком недовољно обавијештеном, а слободоумном, слободољубивом, у сатанску мрежу неуплетеном и добронамјерном човјеку чини се да је студентски активизам у Србији прорадио као својеврсни одбрамбени механизам усљед осјећаја опште несигурности. Изгледа да су студенти одлучили да се супротставе Луциферовим слугама у њиховим намјерама, али и домаћим Тартифима у њиховим методама дјеловања. Студенти свакодневно јавности представљају шта неће, а шта хоће. Они представљају да неће лаж, већ истину; неће ропство, већ слободу; неће мрак, већ свјетлост; неће дилетантство, већ професионализам; неће лицемјерје, већ искреност; неће снагу идола и вође, већ снагу правне државе; неће безнађе, већ наду; неће поткрадање државних пара, већ одговорност према јавном, општем и заједничком. Вјероватно је да се неће задовољити парцијалним циљевима и жртвовањем безначајних појединаца. Они ће ићи до краја са циљем промјене цијелог система вриједности и начина дјеловања. Познато је да млади сањају снове о сопственој будућности гдје је небо граница, а слобода, љубав и правда свакодневни алати. У свему томе има нечег и романтичног. Они покушавају не само да прометејски промишљају унапријед већ, чини се, спремни су и на жртву ради остваривања својих циљева што је једини стварни критеријум вриједности и озбиљности намјерника. Због свега овога би завриједили пажњу, поштовање и подршку.

Прометеј на грчком језику значи онај који промишља унапријед. Прометеј је био спреман на сопствену жртву када је са Олимпа украо ватру, како би људима које је сам направио од глине удахнуо живот. Зевс га је због тога осудио да му орао у кавезу на Кавказу, дању кљуца јетру. Јетра, која је сматрана центром емоција, ноћу би се обнављала, не да би се Прометејеве ране зацијелиле, већ да би орао и сутрадан имао прилику за мучење. Прометеј је тиме заслужио да буде вјековна инспирација човјекољубаца. Он представља оличење храбрости, поноса и пркоса, велике правдољубивости и тежње за слободом. Он је симбол борбе за напредак и срећу човјечанства.

Софокле је оставио човјечанству Антигону да нас стално подсјећа како се појединац може носити с боли и патњом узрокованом супротстављањем рушитељима божјих закона (закона морала). Антигона своју браћу не раздваја већ сахрањује брата Полиника иако је то владар Креонт забранио. Она вјерује да душе људи припадају боговима и одлучује по закону срца, без обзира на посљедице. Лако је било стати на Креонтову страну, јер је увијек било и биће много више оних који чине ствари да се свиде краљу.

Римски пјесник Хорације, као цивилизацијску тековину, између осталог оставио је и свој стих Sapere aude, или Усуди се да будеш мудар. Ову мисао је касније Имануел Кант преформулисао у Имај храбрости да се послужиш сопственим разумом. И једно и друго је позив да се самостално мисли без обзира на посљедице. На овој лозинки заснована је сва филозофија просвјетитељства која је обиљежила читаву једну епоху новог вијека.

И српски род је изњедрио бројне подвижнике попут Цара Лазара, Старог Вујадина, Малог Радојицу, Карађорђа или Старца Вукашина. Сви су они побједници на мукама, свако на свој начин и у своме времену.

Ове поруке су трајне вриједности за све људе, за све епохе, за сва географска, историјска, национална и културна пространства. Оне су конструктивна, хуманистичка и напредна страна историјског настојања. Оне у себи носе и облик љепоте. Пошто нема љепоте без истине, а нити истине без љепоте онда је поента ових порука истовремено и истинита и лијепа.

Да ли су студенти у праву, или не, у њиховој коначној намјери то ми необавијештени не можемо поуздано знати. Наша свијест према томе питању је на нивоу вјеровања. Док студенти у Србији изражавају ове вриједности и показују спремност на сопствену жртву за њихову пуну афирмацију, нема бојазни да постану инструменти у рукама сотонских обавјештајних заједница. А управо то им импутирају домаћи Тартифи, чиме, можда, на себе стављају вишеслојну маску како се не би видјело њихово слуганство наведеним господарима. Српска младост, њена храброст и раздраганост треба да буду суштински противници посрнулог анђела и његових домаћих партократијских поданика. Студенти треба да не дозволе да њихову енергију било ко окрене у корист разарајућих циљева, без обзира на бројност и снагу оних који слијепо и безусловно прате Креонтова упуства. Мора да препознају лицемјере у сопственим редовима и да истјерају губу из торине. Нада српског друштва, кроз њих, из дана у дан расте и снажи. Расте и број слободоумних људи који их подржавају. Они су, углавном, до сада показивали сопствену храброст и да знају да се служе сопственим умом. Примјери Прометеја, Антигоне и Старог Вујадина, као и свјетлост зацртаних циљева дају им снагу да истрају. А побједник је само онај који истраје.

Надати се да ће сами изњедрити најхрабрије, најискреније и најмудрије, који ће знати да артикулишу политичке циљеве и да их преточе у адекватну политичку акцију. Узалуд би се организовале и величанствене литије у Црној Гори да иза њих није услиједила политичка акција слободољубивих и правдољубивих снага. Постојећа бескрвна српска опозиција не може им бити никаква узданица ни ослонац. Највећа је опасност да поједине "политичке хијене" претворе студенте у "корисне идиоте", уз помоћ којих би се они дочепали власти. Треба се чувати и оних преамбициозних, агресивних и самољубивих који се као коров, нагло накоте и обескрве искрене, добронамјерне и креативне. Кроз сва страдања која српски народ носи у својим историјским сјећањима довољно се изоштрио његов пулс да готово непогрешиво може да осјети са које стране и из кога поступка ствари почињу да воњају, замагљују и окрећу наопако. Због тога не треба студентском покрету у Србији никаква похвала, ни подршка освједочених српских непријатеља и непријатеља православља.

Много је поштених, паметних и искрених српских родољуба који нису дозволили да се уплету у мрежу партократије и који могу, без икаквих личних амбиција дати свој допринос паметном и државотворном исходу студентског покрета.

Студенти, заједно са својим професорима су саставни дио академске заједнице, која се у сваком моменту мора држати истине, а не лажи; изградње, а не рушења; етичких и хуманих принципа, а не неморала и дивљштва. То је граница која ће да одреди подршку или осуду студентских поступака од стране српских патриота. При томе, мора да прихвате дијалог са државним властима, као метод, као цивилизацијску тековину у трагању за рјешењима. Јер само власт, каква год да је, може да разријеши поблеме који студенте чине неспокојним. Нека за преговараче одреде најумије, а не најагресивне, како их власт не би преварила. А кад се из колективне свијести пређе на индивидуалну, онда ће на сваком студенту појединачно остати да се осјећа поносним ради учешћа у историјским догађајима за које се вриједило жртвовати, или разочараним и превареним јер му нико други, осим њега самог неће моћи да надокнади изгубљену академску годину. А за шта? За ништа!

Ако студенти не успију, партократија као систем остаје да убија истину, љубав, правду, наду, доброту и љепоту. Наставља се пут стрмоглаво у провалију. Треба имати у виду да је на крају сваке битке најтеже пораженом.

Аутор текста: Михајло Вујовић, магистар политикологије, пензионисани бригадир ОС БиХ и пуковник ВРС