Мендељејев није измислио формулу за вотку!

Пише: Дани(ј)ел Симић

На пријему у руској амбасади у Сарајеву, а баш је то давно било, питао сам питање које ме дуго мучило. Како се прави вотка? Чуо сам негдје да то може и од кромпира. Али бунило ме истовремено.

Вјероватно може и других шкробних врста, али ме занимала сама технологија када се то чини од кромпира. Да ли га гуле, па онда изрендају и ставе у воду? Да ли га кухају? Колико и на који начин ускисне? Треба ли се усмрдити и колико?

Ми жестоко пиће арапског имена (ал рак – зној) производимо најчешће од воћа. Не од поврћа. Мада на Мањачи, по Гламочу и Невесињу има опасно доброг кромпира. И има га баш. Зато нико, никад, није знао са сигурноћу то да ми каже.

Ко још прави вотку од кромпира?

Незнање свих присутних како се прави руска ракија од плодова земље (и Руса, и Срба) прекинуо дописник чијег се имена нажалост не сјећам:

– Ма ко прави вотку од јечма? – Ја питам за кромпир? – Свеједно. Нико више не прави вотку тако. Вотка се прави у лабораторији. Мендељејев је написао формулу и мијеша се одређени ниво етанола и воде. Тако настаје вотка.

Кад боље размислим, и код нас већина пића из серијске производње долазе из дестилерија. Имају толику производњу и продају, да се статистички не може стићи укиселити ни воће, ни поврће, ни житарице.

Уједно, помињање Мендељејева као апсолутног биофизиохемијског мага, апсолутно је затворило ту причу за мене.

У Русију по знање

Да то није тако, сазнао сам при обилажењу Музеја Димитрија Ивановића Мендељејева на Државном Универзитету у Санкт Петербургу. И то од кустоса који је видио да фотографишем кроз стакло експонат његовог научног рада, те то назвао митом.

Вотка је, како је он нагласио, заправо дошла као пиће из Италије у Русију, да би касније заиста Мендељев свијету, осим периодног система елемената, подарио и тај научни рад. Мијешање алкохола са водом. Ипак, то никакве везе нема са тим да је он написао формулу за вотку.

Народне масе воле весело. Ко ће читати нешто паметно, што те може завадити са предрасудом? Но, наука управо то ради.

Мендељејев је у то доба живио у оквиру универзитета, па смо били у прилици и да видимо музејски подешене одаје у којима је боравио. Но да бих развргнуо тај мит, требало ми је поћи за Росију. Звезду на истоку.

Не треба нам виза

Мени је посебно задовољство отићи у Русију, те вазда цитирати Исаковиче из Црњанскових Сеоба, који слиједе бескрајни плави круг и у њему звезду. У овом случају петокраку.

Ови књижевни јунаци славе исту славу као и ја, Светога Стефана Дечанског, а одселили су се да чувају границе императрице Јекатарине Велике. И у стварности, и у роману.

Но, као и када сам ишао у Чеченију, дошло је до неспоразума у времену и простору. Назовимо то, умјесто губљењем у преводу, губљењем у временским зонама. Тако сам до првог авиона (јер из БЛ има лет само три пута седмично за Београд), опет ишао чувеним ноћним аутобус-експресом Бања Лука –Сингидунум на води.

У Русију морах дакле преко привремено окупираних Окучана. На том путешествију се улази у Евросојуз земаља које су увеле санкције ка Русији, јер је прихватила изјашњавање руске етничке већине и осталих на референдуму у Криму и ујединила се са аутономном регијом Бивше Совјетске Републике Украјине.

Зачудо, на излазу из Еуропске уније први пут у историји мог путовања нас не игзоне на зиму из аутобуса, већ гранична полицајка улази унутра и узима пасоше. Онда опет граница која сијече Аутопут Братства и Јединства. На Бајакову се опет враћам у земљу у којој захваљујући још увијек српској већини на попису становништва и изборима, Русија нема санкције. Зато се у исту, може путовати без визе.

Београд на води, Москва на снијегу

Прва је, дакако Республика Серпскаја, част Боснии и Герцеговини, а друга је Велика Србија. Нама не треба виза. Нијесмо у војном савезу који врши агресије мимо Савбеза УН. НАТО се зове. Бар нијесмо још увијек, и ја уживам у томе.

У главном граду Србије са привремено окупираним Косовом и Метохијом, што Русија не признаје као и доста слободољубивог свијета, ја сам као код куће. Заправо стварно сам код куће, да се не лажемо. Дођем до Сурчина очас. Не треба ми водич.

Са запрепаштењем гледам, како се мијења тај присавски, некад тешко запуштени дио града. Толико пута сам ту изашао у Београду, али сада је долазна станица иза улаза у Басову и иза шина Жељезничке станице.

Са једне стране је још увијек крш и лом који туристи одмах могу да виде и одушеве се, а са друге стране стаклено-челично-бетонски небодери.

То сада нарушава ону стару панораму каква је оличена у иконичном логотипу данас покојне Беобанке. Недавно је продата и Комерцијална банка. Ријетка ликвидна банка у Срба, а која се опирала латиници. Поклекла је посљедња. Можда је због такве идеологије и продата?

Сладолед се каже мороженое

У авиону крај мене сједи Кинез који кашље. Вирим му преко рамена у телефон, али ништа ми то не помаже у животу.

Ни њему вјероватно поглед на мој. Можда мисли да пишем руски, ако га не зна, јер сам један од посљедњих мохиканаца који читаби српским писмом у телефон. Колико пратим, аутокорект их уопште не нервира, већ им је неопходна алатка за писање палчевима.

У Москви снијег. Лед по крилима и након слијетања. Али није сладак.

Није ми само јасно, како сам се могао изненадити. Али искрено сам се изненадио. Угледавши ливаде око аеродрома обијељене снијегом, па онда зацрњене шумом, па опет снијег.

Зима је код нас сасвим подбацила. Без обзира што су јутро прије мог кретања врхови око Бање Луке били овлаш обијељени, мислио сам се уопште да ли да носим тешку зимску јакну. Ону скијашку.

Чуј снијег у Москви у фебруару…

Смијем се сам себи. Заборављајући да доживим, како ми се коначно испунила жеља да видим Русију зими. Ишао сам у Чеченију у новембру, али је снијега било само на Кавказу.

Сад идем у Санкт Петербург. Горе на сјеверу. Добро није Ојмјакон и -40, али је хладно. Тако, да се виде ребра на трупу авиона, већ гдје су се празнине одледиле на металном костуру, који уз мукло пиштање загријавају турбомлазни мотори.

Чекам још око два сата, али нема говора да стигнем до центра Москве. А и опет сам неиспаван, па ми се не да и да могу стићи. Већ сам био да се фотографишем испред Василја Блаженог. Требам за то вријеме наћи терминал Б, па ћу за Петроград. Тамо сам у 3:20, а већ у 9:00 почиње програм. Два сата је разлике у временској зони.

Маскирани Милко

Срећом, понио сам зимску јакну, али то ми не помаже јер она иде у пртљаг. Закопчан у вјетровку, стидљиво цвокоћем крај отворених врата аутобуса, чекајући развожење до авиона на унутрашњи лет. У Бањој Луци је било 19, у престоници Русије – 3. Разлика је. Мрзне.

Из облака на крају провирује Петроград. Пилот слијеће неосјетно, на излазу стајем и посматрам човјека који прилази и размотава моје и још једно име написано на парчету хартије.

Тек ту читам и видим Милка Живковића, из Бивше Југословенске Републике Македоније, која сад има сјеверноатланску оријентацију у имену. Летио је са мном у авиону и носи маску преко лица.

Управо сам га и примјетио као човјека који носи маску. До краја заједничког боравка зовем га Живко.

Мени се више свиђа Петроград

Санкт Петербург је као да узмете Беч, помножите га три пута и додате Амстердам. Километри и километри раскошних, високих и широких здања, булевара и канала. Споменика и најновије технологије.

Један сам од оних, који сматра да је лоше што је овај град, симбол великих руских побједа, вратио име које му је дао Петар Велики Романов. Без обзира што га сматрам једним од кључних ликова руске историје, апсолутно није био у свему у праву. Поготово на пољу духа. Апсолутизам, чак и кад је просвећени, даје у неким областима непоправљиво лоше резултате.

Бург је замијењен градом, а Петер Петром 1914. године, када се први пут озбиљно заратило са Нијемцима у двадесетом вијеку. Након окончања грађанског рата израслог из свјетског, те побједе Црвених над Бијелима, Петра је наслиједио Лењин.

Лењинград – Град Херој

Било је градова по имену Лењингорск, Лењинакан, Лењинабад, па чак и Лењинварош у Мађарској. Али један је Лењинград. Прославио преживљавајући мучну њемачку опсаду у Другом свјетском рату и постао град херој.

Залажем се и да наш Зрењанин врати име Петровград, али никако назад у Нађ Бечкерек. При том је Санкт Петерсбург од оснутка руски град. Није као сусјед на Балтичком мору – Кенингсберг, који носи руско име Калињинград и није више престоница источне Пруске.

Јекатаринбург је, такође, посљедица дугорочно кратковидог одушевљења западом коју је испољавао Петар 1. Романов. Василиј Татишчев му је дао име по (светој) Катарини.

Како се већ звала жена императора Петра. То су руска мјеста која Нијемци нијесу освојили оружјем чак ни у Другом свјетском рату, али јесу својом меком моћи много прије тога.

Оном моћи, какву емитују Уједињени Ентитети Америке данас.

Латиничење у Русији

Фронтал.РС има већ неколико година одјељак, гдје прати оне који морају писати српским писмом из разлога државне традиције, али проналазе "свете латиничне ријечи" које није могуће написати азбуком.

Мени је ту посебно проблем, и стално рондам, како Србима утувити у главу да се нешто може написати српским писмом, ако то исто званична држава Русија не пише руским писмом, већ латиницом и то најчешће за енглески језик. Посебно ме нервира кад то ради Итар Тасс.

Неке баналне ствари, као што је повар (кувар) Руси данас називају шеф. Говор који се држи пред масом спич. Посао бизнис, као и ми. Али га и тако пишу. Проблем су ријечи које желе у руском да пишу латиницом.

На насловној Комерсанта, опет на тачно истом мјесту као кад сам посљедњи пут читао те новине у авиону за Русију, има наслов о Србима. О Новаку Ђоковићу. Унутра, Отворено првенство Аустралије биљеже као Australian Open и Dubai Duty Free Tennis Championship. Послије налазим новине Петроградски Дневник, које пишу плеј-оф нормално ћирилицом.

Некад је заиста непојмљиво да се Руси уз Ломоносова, Лобачевског, Мендељејева, Павлова, Соловјева, Јакобсона, Вернадског, Кудрјавцева, Кољцова, Мечникова, Пржевалског, Кепена, па најпослије и Коровљева; понашају културно-несамопоуздано као некакви Срби, који се натежу око једног Тесле. Некад мало и Пупина или Миланковића.

Технички напредно друштво које стреми ка свемиру

Никада нијесам био у тако великом конгресном центру. Сала у којој смо били за централни скуп је можда мања од Сава центра, али је искључиво за конгресе, а не и за концерте.

Петербуршки ЕкспоФорум је највећи у Европи. Да би се ушло у сајамски дио, морате бар-код са акредитације принијети на жељезне покретне вратнице, као што су на аутобуским или жељезничким станицама.

Генерално, људи из наших крајева имају потпуно погрешну представу о Русији, коју стичу из западно спонзорисаних памфлетића, који се безмало расистичким жаром обрушавају на све што има везе са њом. Русија је, у стварности, високо технолошки развијена земља.

Права је штета што Роскосмос не рекламира сам себе тако као НАСА, јер би дјеца која купују мајице са потоњим натписом и америчком заставом, знала да већ близу деценије Американци плаћају Русима да им возе људе у свемир, јер не посједују космичку корабљу у стању да то учини сигурно по људски живот.

Семафорска надмоћ на крову Европе

У Питеру, како га становници зову од миља, семафори су на далеко већем техничком нивоу од оних у Њујорку, рецимо. Не само да користе лед-диоде, већ у односу на њујоршко Стани – Ходај, користе жуто свјетло да одбројавају дужину чекања или слободног пролаза у секундама.

Када се упали црвено свјетло, жуто постане црвени бројчаник колико има до поласка, а затим се након што накратко опет буде жуто и обави своју прелазну функцију, претвара у зелене знаменке и одбројава возачима колико има времена до кочења. Исто тако и за пјешаке, али на два дисплеја.

Такође, невјероватна чистоћа и уређеност руских градова. У поређењу са Београдом, Сарајевом и Мостаром, кроз које сам недавно прошао и фришко су ми у сјећању, наш дио свијета више личи на Индију.

Осим тог конгресног центра, Петроград има и највећу зграду у Европи, од које неупућеном заиста застане мозак. Кажу да Шангај и околина у том погледу, поготово кретањима ка друштву без готовог новца, чини остатак свијета црнобијелим нијемим филмом, у односу на научнофантастични серијал који гледате преко интернета.

Набоков и три стотине америчких лептира

Након боравка на Форуму труда, сутрадан, посјетили смо музеј Набокова. Са једне стране, нама који долазимо из бивше СФРЈ, уопште није толико занимљив писац који је својим педофилским романом Лолита запалио протестантски пуританизам у Уједињеним Ентитетима Америке.

Нама би више сјео Достојевски, али овај музеј је под управом Санкт Петербуршког Државног Универзитета. Нашег домаћина.

Захваљујући томе дознате да је, осим по књижевности у којој је био спона између енглеског и руског језика, Набоков при егзилу у Америци успио да открије и региструје преко 300 врста тамошњих лептирова. Није можда Леонида и 300 Спартанаца, али је у позним годинама пао управо пентрајући се по гудурама у покушају да лови лептире, што су биле фаталне повреде које није преболио. И превео је "Алису у земљи чуда" на руски, као "Ања у земљи чуда".

Значај музеја је велики и Руси воде рачуна о томе. Не само тако звучним именима као Ермитаж, већ је готово цијели комплекс универзитетског центра једна велика музејско-историјска амбијентална цјелина.

Мендељејев и Српско учено друштво

Свака зграда има своју причу о томе ко је изградио, како и зашто. Овдје је прва опсерваторија, у овој сали је била скупштина царства рускога, ову су закључавали професори, да студенти не би улазили и правили неодобрене скупове.

Сазнате да је Мендељејев, којем су нађена свега три листа заоставштине, о којој се распреда безмало као о Теслиним зрацима смрти, у зрелом добу, након четрдесете, престао да се занима за физику и хемију и посветио се економији, односно индустрији.

Љубазни домаћини, који преочигледно имају изверзиране кустосе и увријежене туре по својим одајама, показују историјска здања између којих су многобројни споменици. У дугачком ходнику, покрај великог модела Периодног система елемената, успјевам у витрини да примјетим полицу коју заграђује ред књига са насловом: Гласник Српског ученог друштва.

Ко ће, ако нећу ја.

Ту је занимљиво искључиво што сам у том мору староставних књига на свим свјетским, истина највише европским језицима, успио да видим баш ове домаће.

Тамо гдје је Петар Велики тукао своје министре

Круна (не корона) наше посјете Универзитету у Санкт Петербургу био је разговор са ректором.

То је у просторији гдје се некада управљало Русијом, односно која садржи камин у којем је сједио Петар Велики, а испред којег је овај чувени владар тукао своје министре кад није био задовољан њиховим радом. Сви се ту фотогафишу, каже ректор, па и ја посрнух.

Већ сам то употријебио као поднаслов, али мислим да бих требао се посветим писању озбиљног, а не популаристичког рада са именом "Латиничење у Русији". Прије него се и Русији окрене застава наопако, па доживи судбину српског слова.

Михаил Аркадијевич Кропачев је испао прави човјек за ту причу.

Прави човјек, на правом мјесту

Не само да се сложио са мојом тезом да такав феномен постоји и да није достојан величине руског језика и културе, већ је призвао секретарицу и рекао јој да нам свима подијели по двије књиге у којима је један од три коаутора: Државни језик Русије и Законодавство о државном језику у руској судској пракси.

Симић у трансу.

Наравно да се нијесам сложио са ваљда тренутно важећом правном и научном тезом, да се ћирилицом не морају писати ријечи које имају слова каква немају у руској азбуци.

Долазим из народа који има једно слово за сваки од тридесет гласова и тврдим да се свака ријеч на свијету може прилагодити да буде написана српским писмом. Но, слагали се или не, каже Кропачов, ни то се не примјењује.

Они су разговарали са колегама из других земаља свијета, те су установили да за разлику од Кине, Кореје, Јапана, који такође користе другачија писмена од латинских, не постоје адекватни рјечници гдје се може видјети како се правилно и стандардизовано пише нека страна ријеч на сопственом језику.

Заправо, не постоји један рјечник, већ их је више и не могу се усагласити.

Научна фантастика за нас

Ми смо свјетлосним годинама и од тога. Не само што се на овом универзитету изучава 200 језика, већ што су Руси барем у неким сегментима изразито поносни на своју прошлост, садашњост и замишљену будућност.

Ми се батргамо да ли ћемо уопште опстати као национална идеологија. Допуштамо да којекакви Невладинићи распредају теорије да ли смо уопште потребни да постојимо? Да је припадност свом народу превазиђена категорија из перспективе њихових новчаних примања.

А примања им често, нажалост као по правилу, бивају на српским универзитетима, гдје за српске паре раде све против рођеног народа. Хонорарно без части.

Након састанка, који се продужио сат времена дуже него што је било предвиђено, а на којем смо чули не само занимљиве податке о величини ове високошколске установе и њеног огромног броја зграда, за које ректор каже да их није све стигао обићи, већ смо чули и о великим напрецима у генетичким истраживањима.

Путин био студент и запослени СПБГУ

Али, више од свега, о јуристима, односно правницима. Њима припада и ректор, а не само да се лично познаје са Владимиром Владимировичем Путином, већ је и Путин био запослен на истом том универзитету.

Кропачову је било значајно да нагласи, не само да је и Путин правник, већ како за разлику од друштва у којем је он одрастао и образован, данашњи владар Русије потиче дијалог и захтијева мишљење од својих потчињених, прије него што донесе одлуку.

За нас, каже Кропачов, који смо расли у систему гдје си за изражавање свог мишљења супротног од надређеног могао само настрадати, то је револуција у размишљању и приступу доношењу одлука.

Као дах те нове Русије, врло мудро и пригодно нам поклања и књигу на руском која је првотно била предвиђена и обрађује знамените људе са СПБГУ, те пун погодак за новинарску делегацију – батеријски пуњач за мобилне телефоне. Највећег капацитета који сам икада држао у руци.

По Неви плута лед

Субјективно, кажу, у Петрограду је хладније него у Москви. И, да вам речем, јесте. Ваљда некако влажан, морски зрак боље пролази вјетром до костију. Али је лијепо. Волим кад снијег шкрипи под ногама. Волим да постоје и зима, и љето.

Чини ми се да земље које имају јаку зиму дугорочније расуђују и производе научнике, умјесто да их увозе. Не мора бити тако, то се мени тако чини.

Након састанка, неколико нас се даје у потјеру за туристичким стереотипима, а прије свега за бабушкама како их ми зовемо, односно матрјошкама како их називају произвођачи.

Опет свемирска техника

На све то, почиње да пада снијег. Крупан, густ, прекрива брзо све. Зимска бајка из Русије, под нажуљеним табанима и брзи ход Невским проспектом. Чим смо изашли из тржног центра гдје смо ишли у потрагу за црним и зеленим чајем, указује се опет руска технологија.

Уопште, они имају сасвим други однос при рјешавању снијега. У Петербургу се посебно осјећа, не само организованост и дисциплина, те техничка опремљеност за ту работу, већ некако и раскош и богатство сјеверне престонице.

Док је стао снијег, док су се на тротоарима појавиле машине без грталица, већ са великим ваљкастим четкама, налик на оне у аутоматизованим аутопраоницама.

Очас посла, у формацији укосо, мало један иза другог да их пјешаци могу мимоићи, омлатише и однијеше снијег као да никад није ни пао.

Још су мало комуналци, већином кавкаских црта лица, ручно одрадили око станица, гдје машина не може да приђе. Даље на пиво.

Бити Србин није гријех

Домаћини нас одводе и у кафану, гдје се по ко зна који пут сусрећем са тим да је у Русији добродошло бити Србин. Што је након сатанистичких бајки западних масмедија данас добро мало гдје. Не једном, на моја три путовања у Русију, био сам упитан: Који језик ви причате?

Када чују да сте Србин, пружају руку и почињу братску причу. И то није шупља прича. Има вјероватно и оних који немају баш јасну представу гдје је Србија, а камоли шта је Српска, али таквих је неупоредиво мање него у Америци или Британији.

Ако имају какву предрасуду о вама, она је позитивна. У кратком боравку, успио сам и да сиђем у подрум Федоровског сабора, императорске цркве у Царском селу, које се данас зове Пушкино.

Пустили су нас, баш зато што смо Срби. И баш зато што сам Србин, неодољиво ме тај интеријер подсјећао на одаје Старог двора Карађорђевића на Дедињу. При изласку, наилазим на Журнал Московске патријаршије из децембра 2014. са насловном страном на којој су Кирил и Иринеј. Стоји први, на гомили литературе коју можеш узети и понијети.

Требало је боље (на)учити руски

У тренуцима док Артјом у угоститељском објекту Толсти фрајер (Дебели фрајер) рецитује Пушкинове стихове о митској побједи Црногораца над Наполеоном, размишљам колико је глупо што нијесам бар пети дио пажње коју је добио енглески, посветио руском језику.

Још увијек сам на нивоу да га разумијем, али отежано причам све ван кафанског дијалога.

За ослањање и удруживање са неким јачим, у војне или друге савезе, али и лично за мене, руски је неупоредиво кориснији. Савезништво са Русијом, умјесто са нашим недавним агресором и још увијек угњетавачем из Вашингтона и његовим сателитима, потпуно је природан и вишеструко користан пут.

Не само због историјске, политичке и језичке блискости, већ по карактеру народа. Руски дух је оно што разумијемо и што разумије нас, те у интегративним и кооперативним процесима, за нас ту има много више среће.

Матушка из мјењачнице

Да бих купио своје омиљене сувенире (бабушке, икру у конзерви и вотку), требало је промијенити новац и у близини Ермитажа улазим у банку с трословним именом, те пролазим кроз силне катакомбе и у подрум тог ко зна кад подигнутог здања, гдје се налази шалтер за промјену валута.

Дајем новац службеници, на шта она, када је по нагласку видјела да сам странац, гура назад ладицу и поручује: – Код нас је провизија 300 рубаља (7 КМ), пређите преко пута, код њих је 30 (0,7 КМ).

Тога у Америци нема. Тога нема нигдје на Западу. Тога има код нас и има код Руса. Њој ни из џепа, ни у џеп. Мени значи. Није пуно пара, али значи.

Зато јој на српском кажем: Хвала мати. Сигурно ме разумјела, али поновио сам јој и на руском. Заслужила је да зна. Руси се не праве лажно љубазни. Исто као и ми. Не вичу "сори" за сваку ситницу, али ствари рјешавају људски.

Можда су, због климе и силне изгибије у ратовима суровији и од нас. Мање патетишу на губитак живота људског бића, него што је то случај на Западу, али га више и цијене.

Руски полицајци ће употријебити палице и ризиковати повреду, тамо гдје ће амерички полицајац одмах истрести шаржер у насилног човјека који му се приближава са хладним оружјем. Систем словенских народа даје појединцу право на грешку.

Врх Гаспромове игле

Сутрадан, морао сам ићи да купим бабушке у првој радњи у коју сам ушао, јер се након нажуљених ногу и ледених тротоара који се не клижу, испоставило да је најповољнија. Познала ме продавачица. У метро се не може ући слободно, као у Бечки. Али не ради на картице као Московски, већ на жетоне.

Дошао сам са једним, враћам се до Москве са другим Македонцем. Дарко лети за Софију, ја за Београд.

Домаћини су били добри и широке руке, и у сљедећој сцени зурим кроз прозор у километре и километре класицистичких здања, према којима је (за разлику од Бање Луке и Београда) и комунистичка архитектура имала разумјевања, па је, да не ружи цјелину, дизала зграде гдје су умјесто царских инсигнија глобуси са српом и чекићем.

Нова архитектура постоји и види се на улазу у аеродром. Огромни шиљак Лахта центра вири са хоризонта у својих 462 метра висине. Будуће сједиште Гаспрома. Тек из авиона стичеш пуни дојам колико је то велико и истински лијепо здање.

Маске су пале, идем кући

Иза мене је четворо људи на три сједишта. Бака, тата, мама и бебац. Немиран је и стално виче. Плаче. Дозива се са другим сисанчетом које је иза њега. Руси дјеци говоре Чччч, а ми Шшшш, кад их умирујемо.

Трудим се да упамтим то, прије него утонем у сан.

Даље само маске, маске и маске. Без обзира што то можда помаже да клицоноша не шири клице, а здравима слабо, баш је пуно људи који их употребљавају.

Осјећа се и извјесни расизам, јер готово по правилу их носе људи далекоисточно косих очију, које гледају изнад платнене брњице. Вјероватно на тај начин себе лишавају неугодности расних предрасуда у вирусној медијској хистерији.

Један Кинез, претпостављам јер може бити и Вијетнамац, био је на лету у полупразном авиону за Бању Луку. И он је такође све вријеме носио маску.

Код нас кући тзв. Уставни суд БиХ опет подиже тензије, а "суверенисти" из Сарајстана зазивају останак страних судаца и окупационе војске. Једина чланица Савјета за проведбу мира, а која није против Српске и отворено се не залаже за њено укидање – Русија је. Што се мене и објективног расуђивања о интересима тиче, све су маске пале.

Знање је предуслов за спознање.