Марш на Рио Тинто: Како смо од протеста дошли до приче о грађанском рату?
Хибридни режим, као свака прикривена диктатура, ослања се у првом реду на поделе у друштву. С једне стране, он узима сву власт и прави непријатеље на свим деловима идеолошког спектра, али са друге стране, он настоји да потпирује поделе међу различитим опозиционо настројеним идеолошким групацијама.
Пише: Александар Ђокић
На почетку предстоји теоријски објаснити две појаве у политичком животу: прва, режим који сконцентрише сву власт у својим рукама и који нема намеру да икада преда власт демократским путем против себе увек има противнике различитих идеолошких усмерења; друга, демократија подразумева толеранцију према свим идеолошким усмерењима, укључујући и све нијансе либерализма, осим оних која су непријатељи демократије.
Против хибридног режима Александра Вучића протестују националисти, конзервативци, умерени и радикални либерали. Једнима смета неиспуњење националних интересима, другима нарушење демократије, трећима националистички дискурс Вучићевог режима, четвртима загађење и еколошки проблеми. Будући да је хибридни режим само наизглед демократски, а на пракси није, ниједна од ових страна не може да буде адекватно представљена, отуда протести.
Важно је разумети да се хибридни режим не руши да би једна идеологија дошла на власт, ма која од четири наведене била, већ да се ослободи политички простор за фер конкуренцију међу различитим идеологијама. У слободној политичкој утакмици, очишћеној од свеприсутног таблоидног терора и клеветања, уцена и поткупљивања бирача, означавања сваког вида опозиције као издајничког експонента тајне белосветске кабале, грађани Србије ће моћи да се изјасне која им је партија најближа у складу са њиховим личним идеолошким преференцијама.
Пошто у Србији дејствује чист пропорционалан изборни систем противно је теорији изборних система да иједна партија може самостално да освоји апсолутну већину мандата у Скупштини. То је под фер и слободним изборима немогуће. Једино већински изборни систем, или систем који садржи елементе већинског, може на тај начин извитоперити вољу бирача да једној странци пружи апсолутну власт.
Хибридни режим, као свака прикривена диктатура, ослања се у првом реду на поделе у друштву. С једне стране, он узима сву власт и прави непријатеље на свим деловима идеолошког спектра, али са друге стране, он настоји да потпирује поделе међу различитим опозиционо настројеним идеолошким групацијама. "Нећеш ваљда са оним педерима сорошевцима на протест" или "нећеш ваљда са оним примитивним фашистима на протест" је основни модус операнди диктаторског режима.
Усађује се идеја да је диктаторски режим, такав какав је, бољи од алтернативе у виду опозиције која се идеолошки разликује. Притом се испушта из вида да ниједна опозициона идеологија не може сама да свргне хибридни режим, јер је свако савремено европско друштво идеолошки фрагментирано. Како би режим био срушен, неопходна је сарадња људи различте идеологије, али истог циља – враћања демократије у Србију, онакве какву памтимо од 2003. до 2012. године када су различите стране могле да дођу до изражаја, када се власт без икаквих проблема смењивала на изборима, када су владале коалиције, а не једнопартијске владе.
Када та одавно освојена слобода буде враћена грађанима Србије, онда се демократско политичко надметање наставља и нема разлога да националисти, конзервативци, умерени и радикални либерали буду на истој страни. Враћају се спорови и дискусије, разноврсна политичка агитација, протести око конкретних питања, избори и смене власти, претумбавање коалиција – сва она природна динамична флексибилност једног демократског политичког система, коју хибридни режими приказују као незамисливу нестабилност. Србији се враћа политички живот, са свим својим манама и узбуђењима, које једно слободно друштво које не маршира у строју са собом носи.
Како смо од борбе за основно демократско функционисање политичког система дошли до ширења страха и панике о грађанском рату? Тренутно се у Београду, као политичком епицентру Србије од кога све зависи, одвија неколико различитих протеста, на којима су присутни представници различитих, већ поменутих, идеологија. Неки од њих су у форми окупљања и шетњи, они су најмасовнији и броје око десетак хиљада демонстраната, а постоје и они који попримају форму грађанске непослушности. Режим страхује и од једних и од других, јер једни добијају на масовности, други на интензитету, али му грађанска непослушност задаје више проблема. Пред таквим моделом протеста режим може или да покаже слабост и да се преда, допуштајући демонстрантима да блокирају саобраћајнице, или да примени силу, чиме ризикује омасовљење протеста и једног и другог типа.
Како би избегао обе ове варијанте, режим поступа и поступиће двојако: прво, већ је задејствовао све своје пропагандне канале да приказују протесте као увод у грађански рат (до чега не може доћи јер немамо две оружане формације спремне за сукоб); друго, направиће наизглед уступке (спровешће недемократски референдум о промени Устава, али ће одложити усвјање Закона о експропријацији).
Први инструмент треба да унесе пометњу у друштво, да уплаши мање одлучне демонстранте, да окрене породице једне против других ("куд си кренуо, тамо је опасно, лудаци су на улицама"), да поколеба превише идеологизоване људе, који су ионако били на граници да одустану од протеста јер тамо има и неистомишљеника. Други потез је практичан, све се пребацује после априлских избора, осим референдум о промени Устава, и демонстранти губе мотивацију. Ови инструметни имају реалне шансе да избаце из игре грађанску непослушност, која већ сада, као што се да видети, доноси резултате, тако остављајући активним једино шетње и окупљања.
Конкретан окидач за лансирање наратива о могућем грађанском рату био је напад СНС активиста с криминалном прошлошћу на демонстранте у Шапцу. Десиле су се две типичне ствари за хибридни режим: ситни феудалци, који служе Вођи на локалу, почели су да делују самостално, навикнути да као Шериф из Нотингема располажу својим провинцијалним кметовима, егзистенцијално зависним од њих, послали су своје разбијаче на демонстранте који су решили да их спрече да оду на подворење Великом вођи у његовом престоном граду; грађани Србије ван Шапца су били сведоци једног бестијалног феудалног дивљања, али нису за то окривили месне режимске мафијаше (које и не познају), већ самог Великог вођу. Једно локално багерисање и чекичање, услед заразног незадовољства, изазваног самим постојањем хибридног режима, произвело је ефекат интензивирања протеста у Београду.
Наравно, сваки иоле моралан човек осудио је то понашање режимских кабадахија (не помињући никакве две стране, јер ту је крива само једна страна), али су лојалистички маркетиншки стручњаци одмах схватили да тај инцидент може, обртом ироније, ићи на руку режиму. Иако је режимски феудалац замало изазвао крвопролиће, режим је баш то искористио да започне наратив о грађанском рату.
"Нећемо ваљда да се бијемо и убијамо као некад" је крилатица пуштена из режимске чаробне лампе, како би забашурила чињеницу да је режим тај који је на грађане замахнуо чекићем, а да се грађани нису организовали у герилске бригаде и кренули да праве заседе на режимске жандарме, у ком би случају позиви на мир имали неки смисао. Без обзира да ли ће режим још једном успети да обескуражи демонстранте, имајмо толико достојанства да осудимо ону једну једину страну која је за претње насиљем крива, а да се не срамотимо пред лицем историје патетичним лелекањем о измишљеном грађанском рату.