Марко Шикуљак: Сарадња са Србијом мало у блокади, мало у ромингу

Сарадња са Србијом је једна од неупитних циљева које све партије спомињу у вријеме изборних кампања.

Њој уз раме су економски напредак и очување Српске, и баш као и ова друга ставка уопште се не елаборира нити се конкретизује. Кажеш да си за очување Српске и за сарадњу са Србијом, и довољно. Баш као и све што је предвиђено да буде фраза, и сарадња са Србијом постоји само на ријечима.

Последње квалитетно улагање из Србије било је отварање Хемофарма у Бањој Луци. Било је неких улагања која су попут овог на линији поријекла власника из РС, као што је Свислајон у Требињу, али их је тешко рачунати у успјешне, имајућу у виду последња дуговања на име пореза. Куповина трговинских ланаца и приватизација Телекома није улагање (за Српску) већ промјена власништва.

Последње споменуто је посебно знаковито кад је у питању сарадња. Након почетних акција и појефтињења међубратских импулса, власник телефона са припејд картицом из Српске данас је у мрежу у Србији мало повлаштени странац. Плаћа мањи роминг него остали странци, што и даље нема смисла, јер је у питању иста фирма и иста мрежа.

Плаћа и неколико пута скупље поруке него што их плаћа код куће, а скупље него што их је плаћао прије пар година, након чега је услиједило домаће појефтињење. Потпуно бесмислено, имајући у виду да није у питању велики удио у броју корисника, нити су у питању корисници који троше велике суме. У пракси, само загорчава живот корисницима, а да неки профит доноси телекому Србије, не доноси.

О томе да међуградски позив Власеница – Београд треба да кошта као и рецимо, Ниш – Краљево, не вриједи говорити.

Сви знате за причу да су Тадић и Додик у Вишеграду дочекали воз ускотрачне пруге, а да се њиме до сада није превезао ни један туриста. Требало је то учинити у септембру. Али примјер моста на Сави је баш згодна прича: Сви знате да је започет пред изборе 2008. па је завршен за годину дана, након чега се до избора 2010. чекао завршетак приступних саобраћајница дугих 20 метара.

Кад би ту био крај приче, било би баш згодно. Са стране Србије те саобраћајнице нису урађене, већ се са тим почело овог прољећа. Саобраћај је враћен на стари мост, и саобраћајница је завршена. Саобраћај се до прије неки дан одвијао старим мостом, јер изгледа да покрајинске власти сусједне Војводине никако да нађу термин кад би их отворили. До тада, већ седмицама су стајале препреке које бране пролазак завршеним путем.

Јасно је да је сарадња са Србијом дисциплина која се упражњава само пред изборе, и њу не чине ни квалитет ни потреба, већ медијски одјек. Дуг је списак свега што би се требало или могло урадити да та сарадња буде боља. Претпоставка је свакако да желимо да односи буду бољи, те да се из сарадње извуку и економске, и политичке и културне користи за Србе са обе стране Дрине.

По мени, прво би требало повећати информисаност једних о другим, гледано за најшире масе. Стога би по сат телевизијског програма седмично на два јавна сервиса требало посветити „родбини“. Мало мање политике, а мало више зашто скијати на Јахорини а не у Бугарској или Словенији, шта то има Бања Лука а није седам жена, гдје су ти Скелани гдје се тално откривају античке ископине, гдје се може улагати, и ко су ти људи који живе „тамо у Босни“, шта раде, како живе… Исто важи и у супротном смјеру, стим да све то важи за подручје изван Београда, чије постојање је и научно доказано.

Потом свакако долази економска сарадња. Мом разуму је неспознатљив феномен да у граду на граници са Србијом могу купити производе из те земље увезене преко фирме са сједиштем у Широком Бријегу или Сарајеву. Разгледам некад и производе са ознаком „хрватска квалитета“ и нисам видио другог увозника сем са територије покојне Херцег Босне.

Упоредно тим примјером, Српско Сарајево би могло бити зона у којима су смјештени увозници робе из Србије, који у кругу од 50 километара имају скоро полумилионско сарајевско тржиште. Требало је на вријеме направити јефтинију индустријску зону него у сусједству, и показати мало економског патриотизна тако што ћеш „својима“ дати нешто да раде (а теби није на штету, већ у корист). Но већина увозника је данас адресирана на Мостарском раскршћу, неколико километара западније.

Временом би требало направити и боље саобраћајнице које ће нас повезивати, јер се на сваком граничном прелазу види да на њих у давним временима није рачунано. Сваки прилаз Србији је углавном лош пут, који се наставља лошим путем са друге стране, док се не дође на неки бољи, који води даље. Скоро сваки пут који из Србије води за Српску је друге категорије, који су значајно добили на важности и промету историјском игром судбине.

Можда треба више говорити о економији, али ево, убацићу и један приједлог из културе. Кад погледате колико се у америчким филмовима о свему води пажња, фрапира колико је код нас битно само да се надлежни министар слиак са великим глумачким именом. Неки дан ми колега скрену пажњу како у филмовима и серијама снимљеним у београду никад нема ликова из Српске, док из Србофобне Црне Горе увијек има неки лик, који је можда мало смијешан, али никад исмијаван као јужносрбијанац.

Ако некад има Босанаца, онда су скроз недефинисани Босанци, какви су били и прије 30-0 година у свим филмовима, кад су били благо блесави и увијек долазили из Добоја. И по један кримос и трансвестит у филму Наташа. РТС се похвалио да им стижу гомила писама из Рашке, јер је у серији Рањени орао лик Сафета приказан тако лијепо, романтично и позитивно. Пошто је наше министарство у фазону да снима филмове ратне тематике, и ми ћемо морати посати писма, не би ли нас