Марко Шикуљак

Овако ја видим натезања око аутопута

Марко Шикуљак за ИН телевизију седмично опосли један гостујући коментар, па је новина да овај коментар можете не само прочитати, већ и чути. На тему трасирања аутопута Београд Сарајево коментарисао је 6. новембра.

Након састанка предсједника Србије и Српске у Београду, поново је обновљена прича о изградњи аутопута Београд Сарајево. Нешто прије тога, огласио се замјеник предсједавајућег Представничког дома ПСБиХ Младен Босић, који је изнио став БиХ институција. Аутопут треба ићи линијом Београд, Бијељина, Тузла, Сарајево.

Из отужно театралног наступа Вучић Додик треба издвојити чињенице везане за аутопут. Вучић вели да му је свеједно. Они су планирали дотјерати аутопут до Вишеграда, а од Кузмина до Сремеске Раче им је још лакши посао. Додик је поручио да се само Република Српска пита кад је у питању градња на њеној територији, и да ће аутопут ићи преко Романије, и никако другачије.

Требамо се сјетити да се на турски приједлог финансирања пута јавио мали милион комбинација. Предлагао се пут од Зворника истоком Српске, а на Палама су мудровали како аутопут мора прећи преко њихове општине. Дакле, у свима је прорадио дух црногорско – далматинских туристичких радника. И онај чувени шаљиви слоган: Драги гости, паре можете послати, а ви не морате ни долазити.

Прије свега, мoрамо размотрити логике ових приједлога, и досадашњих планова. БиХ гради аутопут 5Ц, који иде од Брода, преко Добоја и Зенице до Сарајева, а од Сарајева до Мостара и луке Плоче. За сада је видљива изградња кроз Федерацију. Српска гради аутопут Бања Лука – Добој, који је још прије рата у кампањи обећавао Алија Изетбеговић. Тај аутопут се у Добоју спаја са већ поменутим 5Ц.

Логика у Федерацији је јасна. Кроз изузетно насељен Тузлански кантон треба трасирати аутопут који ће повезати Тузлу са аутопутем који води до Сарајева, чиме би ова економски снажна регија добила основ за даљи развој, и то све на поклон.

Босићева логика је да саобраћајно запуштенe Семберија и Посавина добију пут, који се уклапа у планове Републике Српске да се из Добоја настави пут који ће повезати са Србијом.

Додикова логика је та да је обећавао мрежу аутопутева која ће доћи до Бијељине и границе са Србијом, и неће да му се други мијеша у те послове. Он би да турски пут усмјери кроз други крај Републике Српске.

Ваљда ова разрада није била предуга, јер вриједи споменути најважније. Нико од ових претходних се не пита, јер паре дају Турци. Њихова логика је у ономе што се најједноставније приказује скраћеницом Зетра – зелена трансферзала која повезује Сарајево са Санџаком, а одатле до постојећег аутопута и Стамбола града. И то није од јуче, већ је и на састанцима Тадића и Ердогана из 2010. помињана изградња аутопута у Санџаку.

Према ријечима министарке свих врста изградње у Србији, Зоране Михајловић, траса овог аутопута кроз Србију је позната. Наставиће се на постојећу трасу Коридора 11, који спаја Београд и Пожегу. Дакле, од Пожеге, преостаје да се изгради још 60 км ауто-пута који ће ићи преко Ужица до Котромана на граници са Републиком Српском.

Остаје само главно питање. Хоће ли аутопут од Вишеграда ићи према Рогатици и даље кроз Републику Српску, или према Горажду, па кроз федерални џеп према Сарајеву. Ово је свакако најлошије рјешење за Српску, и треба га спријечити по сваку цијену. Шта је најбоље рјешење?

Па, уствари, оно не постоји. Прича о турском финансирању је вјероватно еуфемизам за турски кредит, под оним што сe зову повољни услови, уз вјероватно њихов избор извођача радова. Други пар опанака је оно што је готово немогуће објаснити људима, који аутопут виде само кроз плаћање путарине и продаје ливаде која је на траси аутопута.

Тако се већина јавности, па и политичара односи према најавама изградње аутопутева код нас. Биће пара за ледине и биће пара од путарине, ето економског развоја. Прича није ни изблиза таква. Аутопут је прескупа ствар. Према првим процјенама изградња оног дијела ауто-пута од Ужица до Котромана, дужине 60 километара, коштала би око 830 милиона евра. Преведено, то је један годишњи буџет Републике Српске, прије него што су на њега пребачене пензије и плате здравствених радника. Од Вишеграда до Сарајева је више од 120 километара, дакле двоструко дуже.

Аутопут, доноси претпоставке развоја, његова градња се исплати, то је редовна мантра наших политичара. Но није тако, или није увијек тако.

Да би се аутопут отплатио, потребно је да њиме тече саобраћај, и то у одређеном просјечном броју. Питање је да ли том трасом уопште пролази толики број аутомобила.

Након што је Џон Перкинс, некада службеник међународних монетарних институција обајснио како је био плаћени економски убица, много је јасније зашто се форсирају пројекти неизвјесне исплативости. Потребно је убиједити сиромашне земље да се задужују и изграде нешто од чега се неће развијати, већ створити потребу за новим задуживањем. Једино ће политичке елите, које у њихово име заговарају такве пројекте, добити провизију, јер убјеђују народ да је све то за њихово добро. Тешко ћемо отплатити кредит изградње аутопута, а већ ћемо морати дизати нови јер је дошло вријеме да се аутопут обнавља, па ће се дизати кредит да се врати кредит, и тако док нас не принуде да продамо нешто што заиста прави паре и нову вриједност.

Имамо примјер Хрватске, која је направила аутопут дуж цијеле обале, али број туриста који љети дођу на море није довољан да би у просјеку аутопут цијеле године био одржив, па се стално најављује повећање путарина или давање аутопута под концесију.

Други је примјер Србије, која је на другачијем географском положају. Кроз њу прођу сви Турци који иду на рад у Њемачку, сви туристи који иду за Грчку, сав транспорт између, симболички речено, Беча и Цариграда. И то се некако исплати.

БиХ нема ништа од тога, нема ни море због ког би долазили туристи, нити је на важном положају. Сликовито се то видјело кроз путеве миграната. Милиони њих су прошли кроз Србију, кроз Хрватску тек кад је Мађарска затворила границу, а у БиХ их је залутало тек неколико.

Ми имамо слабашну привреду која ће морати враћати кредите за аутопут, а који на њу неће имати Бог зна какав ефекат. Посебно ако се гради кроз слабо насељене и сиромашне крајеве, какав је потез између Вишеграда и Пала. За нас би логично било да тај крај оживимо покретањем неких фабрика, искориштавањем природних потенцијала тог краја, како би се на њему задржало становништво.

У садашњим околностима, када неко из Рогатице или, Вишеграда добије неки новац јер му је аутопут прешао преко имања, шта мислите да ће урадити са њим, и зашто сте прво помислили да ће куповати стан у Новом Саду или Београду?