Марко Шикуљак: Додоле у медијима

Сјећам се да је једне јесени, биће да је била 2006. или 2007, један колега рекао: Срећа па је ово љето било толико пожара, па смо имали о чему писати. У љето лањско имало се штошта писати о поплавама. Кад су прошле, писало се о обнови, па о злоупотреби помоћи, па кад је све стало, […]

понедељак, април 20, 2015 / 21:35

Сјећам се да је једне јесени, биће да је била 2006. или 2007, један колега рекао: Срећа па је ово љето било толико пожара, па смо имали о чему писати.

У љето лањско имало се штошта писати о поплавама. Кад су прошле, писало се о обнови, па о злоупотреби помоћи, па кад је све стало, о најавама рекордних падавина. Био је то заиста догађај за цијелу годину, а богами и више.

Изгледа да се сви медији почињу понашати као црна хроника: За посао је најбоље кад се дешава нешто што није лијепо да се деси. Ако се већ не дешава, може се највљивати нешто лоше. Након трауматичне 2010. и 2014. године, чисти зицер за пажњу јавности је најављивати нове, огромне, рекордне и ко зна какве не поплаве.

Ко се сјећа, мјесец март је у неким прогнозама предвиђан као изузетно кишан, рекордно такорећи. А био је сасвим нормалан мјесец. Иста драматична прогноза приписана је и априлу. Колико до сада тече, у питању је један обичан, промјенљив период, са кишом и сунцем, ништа драматично.

Поплаве у 2014. почеле су пљуском. Таквих пљускова је и иначе буде пар пута годишње, али обично трају пола сата, а затим по који сат киша пада доста слабије. Напуни сливнике, вода пробије испод прозора, некоме уђе у подрум, и живот тече даље. А пљусак који је покренуо поплаве, умјесто пола сата је (у Бијељини) трајао два дана без престанка, дакле 80-90 пута него нормално. А падало је свуда.

Разумљиво је да је након наших траума са поплавама скочило интересовање за временску прогнозу. Наша традиција и искуство у праћењу временске прогнозе ограничена је на људе који пате од реуме. Прогнозе које су емитоване углавном су били штури изводи из извјештаја хидрометеоролошког завода. Са информацијама страних метеоролошких сервиса сналазимо се као на почетку великих Ђоковићевих успјеха – не разликујемо баш најбоље бекхенд од форхенда.

Зато би са вијестима временског карактера требали бити много опрезнији. Стално пумпање глава највама катастрофа које се не десе, учиниће, а већ је чинило, да се људи понашају као да се ништа неће десити кад се стварно деси. На крају крајева, те вијести мало значе. Боље је да извјештаје на столу имају они којима је то у ширем опису посла, него на тв за оне којима не треба више од тога да ли ће их сутра бољети кости или не.

Одвајкада је љето је незгодан период за медије. Сви су на одморима, а новине и тв програм морају да се пуне. Будући да је све мање телади са двије главе и светачких ликова у пресјеченим пањевима (некада заштитних знакова новина у љетњем периоду) измишљамо си посла дижући панику природним катастрофама. Није да нема тема, само о њима не смијемо.



0 КОМЕНТАРА

  1. U novinarstvu je kao sa kafom. Počneš sa produženom sa šlagom a završiš sa superkratkim espresom. Niko nije sa kraće prešao na dužu.

    Kad se konzument navuče na velike vijesti i senzacije – svako ko mu servira realnu i svedenu slike gubi tržišnu utakmicu. Tržišna se utakmica svodi na tiraž, broj klikova i pregleda. U takvim uslovima stvarna slika stvari i objektivna informacija gube. Stvarnost je dosadna…

Оставите одговор