Маринос Рицудис: Све почасти припадају српском народу, он ме је инспирисао да учиним то што сам учинио

Иако многи цитирају његову изјаву да као православац не може учествовати у нападу на православни народ, о Мариносу Рицудису се подаци морају склапати из различитих извора.

понедељак, мај 13, 2019 / 07:49

Доста тога је било погрешно преношено, попут детаља да је био капетан брода. Стога смо покушали да повежемо причу и изјаве које је дао за различите медије. Од новина са Космета Јединство, портала Еспресо, сајта Грчка и Србија, а највише једног грчког блога.

Из његових одговора осјети се да је истински вјерник и скроман човјек, који у други план ставља себе. На питање о томе шта му је донијела одлука и како се све одразило на његов живот, очекујући детаље о тешким тренуцима, он одговара да му је одлука донијела "много благослова у животу”. Током цијелог случаја кроз главу му је пролазило да одлуку треба спровести до краја, да се на разбије под притисцима и свиме што одлука носи са собом. Све је доживио са великим миром, није очекивао никакве похвале ни тражио потоњу славу. Каже да се за њега зна у Србији јер су га прије неколико година неки људи пронашли преко електронске поште и фејсбука.

Рођен је 18. фебруара у Фарсали, Лариса, у земљорадничкој породици која је имала јаку везу са црквом и хришћанством. Прије 1999. Никада није био у Србији, ни послије, све док није примио одликовање СПЦ, орден светог цара Константина. Истиче да је на његову одлуку није утицало то што су у питању били Срби, већ неправда.

– У почетку није било лако дубље разумјети срж свега што се дешавало са НАТО снагама. Пропаганда, интернет и лоша комуникација довели су до потешкоћа у схватању структуре тог рата, и шта се дешава… Тако смо у мојој земљи имали само западну пропаганду и понеку вијест од људи из Савезне Републике Југославије. Оно што сам урадио није било само због вас. Оно што се десило, била је последица мојих увјерења и система вриједности. Тај рат је огроман злочин и чудо је да је официр са нижим чином попут мене имао моћ да каже да је тај рат био нелегалан, али ја нисам могао да идем против моје православне браће из Југославије. Тај глас за ваша људска права био је гласнији од злочиначког рата и обишао је цијели свијет. Тачно је да је истина увијек гласнија.

Као поручник грчке ратне морнарице, одбили сте наређење да се укрцате у брод Темистоклис и да учествујете у НАТО агресији на СРЈ 1999. године. Нисте могли "окренути брод” како се негдје тврди, нисте били командант, како се негдје тврди?

– Као што сам већ неколико пута рекао, ја нисам био капетан брода ХС Темистоклис, мада се то помиње у медијима. Био сам поручник у грчкој морнарици, млади 30-годишњи официр, који је одбио да се укрца на брод који је припадао НАТО снагама, а против Срба. Нисам желио да се укрцам, био сам ухапшен и одведен пред војни суд. Као палубни официр присуствовао сам свим састанцима током припрема те смо били обавијештени од стране ХС Кимон да се исти придружио НАТО снагама у Јадранском мору. Ја сам у ствари знао прави циљ мисије и никад нисам осјећао да припадам тој и таквој мисији. Идеја је била да останем храбар и пронађем снагу да не учествујем у тој мисији. Тако сам припремио личну званичну примедбу коју сам прослиједио свом капетану ратног брода у којој сам објаснио да ми моја савјест не дозвољава да учествујем у таквој мисији. Уз Божју помоћ рекао сам Не и нисам се укрцао на Темистоклис.

Извор Мондо, фото Горан Сивачки

Какав је био значај тог брода у војном смислу?

– Темистокле је био брод вишеструких поморских операција, тако да је био користан за многе поморске мисије НАТО снага које су дјеловале на Јадрану, укључујући ратне бродове и копнену војску. Прије одласка, обавијештени смо да ће брод учествовати у ембаргу на Србију, из Јадранског мора. Тиме би се спријечила било каква помоћ Србији морским путем. И то је само по себи посебан непријатељски чин према Србији, који је забрањен међународним уговорима.

Да ли Вас је посада подржала?

– Не никако. Посада није могла да ме подржи јер су се плашили последица. Наравно, нико није желио учешће у том походу. Међутим дисциплина војне службе и став владе о строгом учешћу Грчке у операцији НАТО-а, а праћене најавама строгих посљедица, промијениле су њихово мишљење. Влада је послала јасну поруку посади ратног брода да свако ко би и помислио да се удаљи са Темистоклиса чини противзаконито дјело, те да ће сносити најгоре последице по своју каријеру. Неки од њих су ми у приватном разговору рекли да имају фамилију и да се не могу супротставити наредбама. Разумио сам њихову одлуку. Никада их нисам критиковао. Било је врло тешко рећи не.

Коме сте прво споменули за вашу одлуку?

– Напуштајући моју кућу, за службу, дан када је брод отпловио из морнаричке станице Саламис на Јадран, дана 18.4.1999. у 08:00, моја супруга ме је питала која ће бити моја коначна одлука. Рекао сам јој: "Нисам још одлучио шта да радим .." И док сам напустио кућу, упутио сам се у морнарицу, али нисам отишао у Темистоклес, већ сам отишао у команду говорећи: "За православну свијест не могу учествовати – уопште не могу – и летјети против Православаца, у овом рату."

Ви сте се позвали на "православну савјест” приликом изношења ове одлуке?

– Као православни хришћанин, ја не бих био против друге државе, других православаца, које нису угрозиле географски интегритет Грчке. Процес је једноставан, али пут постаје недоступан. У себи осјећате издају коју чини ваша влада, а ви се радикално не слажете. Временом, ова унутрашња реакција је подстакнута чињеницом да се, корак по корак, игра игра на Балкану. Игра рачуна на све врсте фобија, и то игра велику улогу. Али сваки пут Исусово име је донијело разликовање, просвјетљење и вјеру. Сви Хелени вјерују у велике вриједности, традицију и православље. Имао сам свеце небеске Свете Цркве, као своју подршку.

Приликом суђења Маринос је имао подршку јавности и грчке православне цркве

Како сте се осјећали док сте били у затвору и чекали суђење 1999. године?

– Изненађујуће је то да док сам био у затвору, био сам одушевљен, не знам зашто се то догодило, то је био неки унутрашњи снажан осјећај попут прољећа. Било је то као снажна ријека која долази из мог срца и свуда је кренула ка мом тијелу у моју душу, у моје лице, и тјерала ме да се осмјехујем. Било је невјероватно, и не могу да објасним зашто ме је обузела толика срећа. Осјећао сам да је то Божји унутрашњи дар, јер сам у име Исуса Христа рекао да се ту ради о терористичким акцијама НАТО снага. У видео записима испред Морнаричког суда, нисам ни схватио како се то догодило, појавио сам се с осмијехом. Овај је чудан, "осуђен и насмијан", коментарисали су телевизијски новинари. То је био и "печат" да је мој избор био исправан и искрен.

Како су изгледали притисци прије суда, како суђење?

– Прво су покушали да ме наговоре, говорећи ми да нисам добар примјер за своје војнике, о важности алијансе са Америком, о пријетњама Турске и тако даље. На крају, кад су видјели да не попуштам, саопштили су ми да слиједи Војни суд и избацивање из службе. Судило ми се пред девет судова, али је одлука о прекиду каријере у морнарици донијета за један дан. Осим тога, осуђен сам на условну казну од двије и по године затвора. Био сам три дана у војном затвору. Жалио сам се и апелационом суду преко својих адвоката, али они су подржали првостепену пресуду. Наравно то је била незаконита одлука. Такав је систем. Тако је свуда. Прокажен сам, осуђен на најтежу уставну казну, проглашен издајником отаџбине.

Како је изгледао живот након отпуштања из морнарице?

Шест мјесеци сам био незапослен, без ичега, моја жена је исто била незапослена. Тражио сам посао на јахтама, ишао сам да дајем испите на Економском факултету како бих могао да узмем диплому економисте, али нисам успио да прођем испите. Након шест мјесеци од рашчињења нашао сам стабилан посао, био сам скипер на јахти. Након тога сам завршио и добио чин капетана, тако да сам данас капетан на великој јахти.

Због чега вас није било много у грчким медијима, да ли сте сами одабрали тишину, или нисте били задовољни како су пратили ваш случај?

– Новинари у Грчкој су пратили читаво суђење, покушавајући увијек кроз стална питања, да ми извуку признање да сам погријешио, и да покажу моју депресију и жаљење. Али ја сам знао да идем правим путем који они нису хтели да покажу.

Било је приједлога да вам се додијели орден Републике Србије, због чега није дошло до тога?

– Генерално, био сам негативан према насловима и свечаностима од старјешина, градоначелника и осталих клубова. Неко ме је чак питао за банковни рачун да ми пошаље новац. Одмах сам му одговорио негативно. Одбио сам и понуду да добијем пензију из Србије. Мој став је био познат од почетка. Ако од нечега имате корист и славе вас, тиме на неки начин умањујете значај, и на на крају то губите. Српска амбасада у Грчкој ме је контактирала у намјери да сазна да ли би прихватио орден државе Србије. Рекао сам им да не желим ништа и да све заслужује ваш храбри народ који је водио борбу против свих и без шансе. Због храброг карактера српског народа осјећао сам се веома поносан што га подржавам иако је било веома тешко ићи против грчке владе и западног света. Хвала вам, драги Срби, што сте ме инспирисали и што сте показали свету право значење стварне борбе.

Орден Српске православне цркве ипак нисте могли да одбијете?

– То је била велика жеља православне Србије. Немам шта да кажем… Осјећаји које сам осјетио, оно што су Срби осјетили према мени, то је неописиво. Схватио сам тек кад сам посјетио Србију. Није мала ствар кад вам монахиње љубе руке. И тамо, сам на почетку рекао не, али на крају сам се предомислио јер нисам желио да презирем вољу свих људи у Србији. Зато, иако се нисам сматрао херојем, награду сам добио од Српске патријаршије зато што је српском народу то било потребно: Срби настоје да придобију међународно јавно мнијење и да су поносни што их је војни официр ван Србије подржао у рату. За мене је то била велика част.



3 КОМЕНТАРА

Оставите одговор