Маријан Бенеш: Највећи коцкар ринга

Никада нисам престао да се бавим спортом и бавићу се докле год сам жив, рекао је Бенеш и данас дефинитивно отишао у сјећање савременика и љубитеља бокса. Од боксера, мислили смо, најбоље се опростити нокаутом.

петак, септембар 7, 2018 / 14:08

Ово је мој други сусрет са Бенешом. Први се збио у четвртом разреду основне школе, када сам се са гомилом дјеце играо испред кафића европског првака у боксу. Бенеш ме тада из неког разлога зовнуо да сједнем крај њега. Испитивао ме како се зовем, ко су и чиме ми се баве родитељи.

Он је тада важио негативан за примјер спортисте. Човјека којем је спорт дао славу, а менаџери одузели здравље и новац. Понудио ме је соком неколико пута, што сам ја одбио, будући да смо тако били васпитани. Устао сам од његовог стола са збуњеношћу и страхом, али сам касније вршњацима хвалисаво препричавао тај изненадни сусрет. Од оних из којих ме издвојио и међу које сам се вратио, до данас.

Маријан Бенеш се тога данас, природно, не сјећа. Одувијек је волио дјецу и таквих сусрета је било безброј. Како сам каже: Дјеца су дивна, док не постану људи. Нашли смо се у сасвим другом локалу, јер је његов одузет и за поврат се води судски поступак. Говори са муком и отежано се креће, али на његовим рукама се и данас оцртавају мишићи на каквим би му позавидјели и они пар деценија млађи. Након толико година одсуства из Бање Луке, прво питање се само наметнуло: гдје је и шта данас ради?

– Може се рећи да не радим ништа. Пошто сам 1995. године протјеран из Бања Луке, бавим се већином повратом имовине. Вратио сам се у стан, док за кућу и локал још увијек водим судски поступак. Био сам приморан да се иселим у Хрватску са двјесто марака у џепу, али сам мислима непрестано био овдје у Бања Луци. Сада сам буквално на платном списку моје сестре Љиљане која живи у Шведској, али не могу рећи да било кога кривим за то. Мене су протјерали лоши људи који су се крили иза српске националности.

Сигурно да не могу рећи како су то учинили Срби, поготово што сам двије године провео у Војсци РС. Ја сам био уз народ међу којим сам се затекао, без обзира што сматрам да је тај рат био глупост. Из такве сам породице у којој се никада није водило рачуна о националном поријеклу, тако да сам распад СФРЈ доживио веома болно. Међутим, мени је најбитније да сам поново у Бања Луци, јер се ја у њој осјећам као најбогатији човјек.

У прошлости сам имао на стотине невјероватних понуда да за живот одаберем неки други град, али сам их ја одбијао без обзира што је то значило много боље услове за наставак боксерске каријере. Мислим да то довољно говори о љубави коју осјећам према овом граду.

Послије тако горког искуства, какав је осјећај што се у Бања Луци снима филм о вашем животу?

Након свега што су ми лоши људи учинили прије, за вријеме и послије овог несрећног рата, ја сам снимање тог филма доживио као једну реалност. Управо зато што сам свјестан начина на који сам ту славу задобио, а тај пут је био тежак и крвав. Оно што се сада види јесу та одликовања, медаље и плакете, док мука, зној и лоше ствари остају заувијек по страни. Људи виде само представу, а оно што јој претходи и што остаје за њом, ријетко је коме занимљиво.

Увијек сам био инаџија и због тога имао и још више проблема уз оне које су ми приређивали људи који су само хтјели да се окористе од мене. Приказати ту другу страну је тешко, скоро неизводиво ономе ко то све није лично искусио. Није бокс ни фудбал, ни одбојка, ни рагби ни било који други спорт, велика је ту разлика.

Да ли сте видјели сценарио и јесте ли њиме задовољни?

Сценарио још нисам видио, али имам повјерења у људе који га раде. Наравно, ја сам ту финални стручни консултант и ништа неће бити снимљено док ја не потврдим аутентичност сцена.

Након свих тих животних тешкоћа, да ли вам је данас жао што сте постали боксер?

Није ми жао што сам постао боксер. Жао ми је због избора људи који су били уз мене. Нисам имао среће са менаџерима, јер сам налијетао на оне који су само хтјели да се окористе о мене. Да узму новац и комадић славе. Са те стране сам знао испасти права будала. Али опет не могу рећи да за било чим жалим.
Људи се рађају добри или лоши и у животу само повећавају ту особину, не могу се поправити или погоршати. Добри остају добри, а лоши лоши.

Шта вам је био најтежи тренутак у каријери?

То питање ћу подијелити на каријеру и живот, јер мислим их могу посматрати одвојено. У спортској каријери ми је најтеже што сам 1978. године грешком мог менаџера остао ускраћен за титулу првака свијета.

Менаџер је калкулисао, и невјерујући да могу побједити Елишу Обеда са Бахама, који је једанаест година био непоражен, покушавао је да одгоди уплату улога. Тај његов трик је откривен и судије су одбиле да озваниче моју титулу свјетског првака, без обзира што сам противника нокаутирао у осмој рунди. Истовремено, у животу ми је најтежи тренутак кад сам морао напустити Бања Луку.

Кога сматрате највећим боксером свих времена?

Што се тиче аматера, несумњиво да је то Мате Парлов. Све што је постигао, постигао је искључиво надчовјечанским радом и одрицањем. Када су професионалци у питању, мислим да је то ипак Касиус Клеј. Није у питању само техника и снага, јер неко може да буде већи и јачи од њега, али никада бољи. Касиус Клеј је непревазиђен као појава.

Пратим и ововремени бокс, али не претјерано. Што се тиче данашњих бораца, не бих могао одредити ко је тренутно најбољи, јер свако може свакога побиједити. Има некакве чари и у тој неизвјесности, али се некада неизвјестност заснивала на томе како, а не да ли ће Мухамед Али побиједити свог противника.

Да ли сте активни у боксу данас, помажете ли млађим нараштајима?

Активан сам једино индивидуално, јер сам са својим бившим клубом БК Славија завршио још давно. Исти они људи који су ме уздизали у небеса, послије нису хтјели ни да ме погледају. Нико од њих није реаговао на мој прогон за вријеме рата, а камоли да ме питају уколико ми нешто треба.

Стога сам ја одустао од те врсте рада, без обзира што ова земља има изузетне потенцијале за бокс. Нажалост, са таквим људима у руководству клубова неће никада моћи исказати свој пуни потенцијал, јер су ти људи неспособни да створе будуће европске шампионе.

Како сте поднијели престанак активног бављења спортом?

Никада нисам престао да се бавим спортом и бавићу се докле год сам жив.

***

Е, па Маријан Бенеш није више жив. Сахрањен је данас у 14 часова на гробљу Свети Марко у Бањој Луци.
Родио се у браку Стјепана Бенеша и Марије Вукић, 11.06.1951. године у Београду. Отац му је рођен у Суботици, прије рата професор музике, а послије рата официр ОЗНЕ, тако да се породица често селила. У Тузли полази стопама старијег брата и са десет година улази први пут у ринг. Врло брзо се истакао, јер је већину борби добијао нокаутом.

Данас, неумитно, одлази у спортску историју. Занимљиво је да је прва права видео-вијест на Фронталу, из априла 2009. године, спомиње Бенеша у наслову. Борац којег је он тренирао нокаутира противника минут прије него је дигиталном снимачу покретне слике истрошила. Да се то десило, причу о Бенешу Фронтал.СРБ не би могао завршити нокаутом, међу аудиовизуелним прилозима сопствене производње. Интервју изнад је из 2003. године, а разговор је обавио Дани(ј)ел Симић.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *