Марија Милић

Марија Милић: Збиља, нађосте ли кад представништво?

”Истраживање јавног мњења које је рађено за ЈЕДНУ међународну организацију, а које је радила РЕНОМИРАНА АГЕНЦИЈА… ”

среда, септембар 12, 2018 / 00:21

Овако је, не шалим се, јуче започела једна врло, врло озбиљна вијест националнe новинскe агенцијe.

Када се у прошлом вијеку појавила телевизија и кад су, након тога, масовни медији у потпуности заживјели, схваћена је и њихова истинска моћ. Политички лидери борили су се за наклоност уредника, финансијски моћници плаћали су, наводно, рекламе, али и први и други борили су се за утицај. Који је на концу водио у власт.

Тамо, у том већ давном 20. вијеку паметан и учен свијет схватио је да се штошта може кроз медије. Зато се временом, и кроз теорију и праксу, развила и манипулација, као посебан, али помало искривљен облик извјештавања. Можда са мрвицом жмирења у новинарски кодекс, али сасвим законски и по свим правилима.

Маестрална куповина медија

Апсолутистичка власт у Републици Српској, чији су носиоци у два наврата покуповали наклоност медија парама из буџета, осилила се и мало заиграла. Истина, новац Републике Српске – пет милиона марака пута два, један је од маестралнијих, у најави тоталитаристичких, потеза тадашњег премијера Милорада Додика.

Кроз наводну бригу о стању у које је, кобајаги, тадашња свјетска криза довела медијске куће у Републици Српској, без икаквих критеријума (читај: мимо прописа) паре је подијелио – како му се ћефнуло. Министри, можда не баш сви (а можда чак и само један) тада су сјели, и од силне бриге паре зачас подијелили – неком милион, неком шесто хиљада, теби је доста триста, овом свом би, видиш, могао и милион и по. И тако двапут, још једном догодине, злу не требало, да се подебља.

Једини услов, да не буде да баш ништа у тој Владиној одлуци тада не пише, био је да се не отпуштају новинари. Новинари су ипак отпуштани, негдје су од осиљених надзорника из власти – и сами одлазили.

Све оно што је услиједило послије 2009. године – одговорност је на свима једнако. На власти која је свакојака чуда чинила мимо закона, на медијима (али не новинарима!) који су кроз прсте у то гледали.

Аматерска манипулација

Данас је 2018. Двадесетпрви вијек увелико траје. Не знам да ли им је ко када рекао, али за успјешну манипулацију у медијима, по теоријама из прошлог вијека, ипак требају добри новинари.

Добрих новинара је све мање, а оно што је остало бори се, видјели смо прије неколико дана у случају напада на Владимира Ковачевића, са главом у торби. У неријетком броју случајева, са платом која не прелази троцифрен број, а приупитајте новинаре јавног сервиса Републике Српске могу ли да овјере здравствену књижицу.

Власт у Републици Српској, навикла на вишегодишње мажење и пажење, играјући се са новинарским професионалним животима, данас је саму себе довела до тога да испада – искључиво глупа. Ову бесмислицу с почетка текста не може ништа да оправда. Али ако поруку ”Додик и Цвијановићева и сви око њих су најбољи” већ треба даље пренијети, онда је боље и, рачунам и озбиљније, покушати са извором – рек’о ми један чо’јек, не знаш га ти.

Стварна истина је да српски народ ипак није глуп. Као ни други који живе овдје с нама у Републици Српској и помажу нам да, пописом, пређемо тек милион. Нас самих је, у дневницима и на Срни, у економски чудесној и пресавршеној Републици Српској, ипак остало само 900 хиљада.

Медији и обојене револуције

Манипулација у медијима и лаж у медијима двије су сасвим различите ствари. Првом се крши само етички кодекс, а другом, често, и Кривични закон.

Примјера ради, ово с почетка текста је глупост и, као у случају измишљања савршених и економски историјских резултата ове владе, спада у ноторно кршење етике. Ипак, специјални ратови против Републике Српске, страни плаћеници, наранџасте и друге револуције разних боја који искачу из медија дио су, ипак, Кривичног закона.

Замолила бих посланике из опозиције у Народној скупштини Републике Српске да ову ствар имају у виду. Ред је да приупитају министра унутрашњих послова је ли кад саслушао уреднике ових медија, који узнемиравају јавност и шире панику, или макар обојене куповне аналитичаре, који вапе за останком ове власти.

Кабинети и деск

Тако вам је то, мили моји, кад кабинети засједну у деск. И кад побркају шта је манипулација, а шта би можда могла да буде, у свијету модерна, та лажна вијест. Успут заборављајући, у силној лидерској жељи за одржавањем на власти кроз политички искривљено приказивање стварности, докле сеже одговорност јавних медија.

А кад смо код лажних вијести, није ни чудо шта раде медији, када их пласирају и сами кабинети. Сјетимо се само Министарства за економске односе и регионалну сарадњу кад је ономад, има томе и година и по, саопштило да је тајанствено представништво у Јерусалиму нађено. Али не заправе, него на интернету.

И на крају, ако се већ не сјете други, ево мене да пруипитам: збиља, нађосте ли икад то представништво?



Оставите одговор