Мало о кампањи, прије завршне ријечи

Овогодишња кампања је доста другачија од других, поготово у поређењу са посљедња два изборна циклуса. У условима поларизације, најгоре је медијима као Фронтал.СРБ, јер у Српској док се двојица туку, трећи награјише.

понедељак, октобар 8, 2018 / 20:46

Уколико нисте ничији, и трудите се помирити лична мишљења слободних мислилаца и новинара који се окупљају око Фронтала, а да то све личи на уређивачку политику коју смо прокламовали прије десет година, онда не ваљате никоме и свако на вас сумња. Што би рекао Мухарем Сербезовски: Чија ли си, чија ли си?

Већ смо на почетку кампање рекли да ћемо са свима сарађивати и тога смо се и држали. Они који су одбили да помогну једини ћирилични портал гдје се могу прочитати озбиљне политичке анализе, сад нека се мисле око резултата избора. И што су плакате штампали азбуком. Ове који нијесу, ми ни не разматрамо.

Издвојили смо неколико разлика у кампањи, а ви у коментарима можете додати нешто ако мислите да смо пропустили.

Седам или безброј?

1. Оба блока наступају са позиције власти. Републичкој опозицији никако није ишло у прилог што су институције у Сарајстану заправо непотребне, окупаторске и наметнуте; те што су у циљу хватања предаха из сталне опозиције, запошљавањима и ојачавањима те туђинске администрације, заправо наносили себи штету у подручју националне реторике, која се (опет се показује) једина рачуна на изборима.

2. Опозиција стартовала раније, избацивањем обе кандидатуре, са Жељкином се неприродно дуго чекало. То је одговарало Говедарици, јер се дуго прије Жељкине кандидатуре сам истицао као кандидат, што је једну релативно анонимну политичку личност у односу на Жељку, поставило одмах у ранг једног од два избора. Овај пут, чак по извјештајима америчких НВО као што је транспаренси, утрошена су већа средства за кандидате опозиције за појединачне функције, док је власт била принуђена да више него раније користи ресурсе државе. Која је осиромашила од продаје Телекома Српске до данас.

3. Страно мијешање стављањем на црне листе и редовно мијешање доласком Лаврова у предизборном периоду и Додиковим пријемом код Путина, уз стазу Формуле 1 у Сочију. Вучић који је једним саопштењем јасно стао на Додикову страну, одустао је од доласка у И. Сарајево на крају. И још није саопштио податке о мијешању Запада које је обећао у предметном саопштењу. Зато је, као и за прошле опште изборе и импровизовано отварање скаредно лошег споменика Стефану Немањи у Бањој Луци, дошао и патријарх. И то да освети цркву у родном селу Милорада Додика.

4. Повећане количине националних тема и то од стране опозиције, што раније није био случај, јер се копирала кампања Александра Вучића. Тако је Додику замјерана предаја Јасеновачке грађе, потписивање Прудског споразума (потписао и Босић), заговарање трећег ентитета што је тумачено као жртвовање преко 60.000 становника Српске.

Оно што оставља бојазан, јесте што Додику ни близу нијесу замјерани његови стварни гријеси против Српске, како у овом, тако и у првом мандату. Из првог мандата је довољно издвојити његову улогу у смјени Николе Поплашена, док у другом мандату опозиција не помиње грб, химну, те уградњу арбитражне одлуке о Брчко Дистрикту у тзв. Устав, тзв. БиХ. У свим овим огрешењима, морају се споменути и странци. А добро знамо да су разни шифтунзи и ејдови немилице помагали опозицију ове године, као СНСД прије осам, па је нападно било то што их се не помиње.

5. Далеко већи уплив интернета и битност истог при опредјељењу бирача, него када смо ми 2009. године почели са Фронталом, када је интернет био предмет спрдње уколико га поменете већини политичара. Извјештавање је опредјељено на два блока. Имамо ситуације када се не само прича о једним, а не прича о другим темама, што је до одређене мјере дозвољено и подводи се под уређивачку политику. Много је опасније што смо у овој кампањи имали увођење лажних вијести и то од озбиљних медија. Такође овај пут то није била особина само већ чувеног преношења порталоида (нешто налик на портал) од стране РТРС и Срне, или неких таблоида који пишу наручене текстове из Србије, већ је и БН ТВ, поготово њен портал, имали исту ту праксу.

6. Антикампања као суштина. Занимљиво је да је антикампањских непотписаних плаката и летака било много више са стране опозиције, док су прошле изборе 2014. обиљежили антикампањски напори који су одговарали власти.

7. Правда за Давида као политички концепт за преузимање власти. И овдје би завршили нумерацију. Случај нерасвијетљене смрти Давида Драгичевића, коју Окружно тужилаштво Бања Лука истражује са основом сумње да је НН лице или више њих убило Драгичевића, послије заиста неопходног грађанског притиска и показивања свег дилетантизма полицијског и судског апарата, претворио је случај Давида Драгичевића у случај Давора Драгичевића.

Инциденти су у сваком случају много мање одговарали позицији, него опозицији, па је на површину испливало сво незадовољство и људи који су спремни да се поставе као његови носиоци. Проблем је што је то, очигледно, много више погодовало само једној политичкој партији (ПДП) и то у само једном граду (Бања Лука), него што је донијело користи Савезу за побједу, а понајвише у бирању инокосних функција, које по дефиницији морају имати наступ који укључује што шири спектар гласача.

Од сијенке грађанског рата, до инцидента

Од антикампањских чудеса, осим два главна – Правда за Давида и Афера Зоља, имали смо и покушај убиства Владимира Ковачевића, те многе друге нападе на новинаре, који су се сви редом, без судског и полицијског епилога, приписивали власти. Не само подтекстуално, већ и отворено. Посљедњи са Николом Марићем је најпластичнији примјер оних напада који су се слабије осуђивали, па је требало чекати ваљда да неко неком разбије главу, да БХ новинари и слична удружења покажу на чијој су страни. Да камера није била укључена, питање је како би прошао Ниџо Цврчак у солидарности еснафа. Многи су издали и професију и своје име, пропуштајући једино да се јасно сврстају на неку од страна.

Казне за прекршаје у изборној кампањи су смијешне, у односу на новце који су утрошени за представљање и другу врсту куповине гласова. Амерички Транспаренси је објавио да се потрошило 8 милиона КМ на рекламирање политика, тако да десетак – петнаест хиљада марака за кандидата који помиње породицу или пријети бирачима, те њихову неку странку, дође као убод комарца. Боли и сврби, али суштински не убија.

Но, комарци преносе и неке болести, па читава та екипа у ЦИК и шире, прави је показатељ окупиране земље у којој влада крајњи јавашлук и неорганизација, када то одговара страном фактору. У то иду и бирачки спискови, који су чиста спрдња као и посљедњи попис који смо имали. И једнако тако тачни. Што се то све не ажурира, што се не омогући нека врста електронског гласања у данашњем свијету, видеонадзори и забрана уношења било какве врсте снимача слике иза паравана, па да на сигуран и веома брз начин сазнамо ко је побиједио. Без простора да се сјећамо да су прије 05.10.2000. године, избори у Србији заправо одржани 24.09.2000. године. И враћамо друштво у поновно пребројавање лудила.

За све друге озбиљније анализе, будући да смо окупирана земља у којој данима стижу гласови из иностранства толико година након рата, чекаћемо да се огласи та и таква ЦИК. Друге институције нема.

И то је наша завршна ријеч.



12 КОМЕНТАРА

  1. Заборавили сте споменути да није било тимског рада.
    Никада неће доћи до промјена док се на листи може гласати за више кандидата. При оваквом систему странке ће добијати сличан број гласова, а права борба је борба за сигурне гласове унутар странке. Нико не иде да лови неодлучне, нико не нуди програм који би мотивисао писменији дио популације да се заложи за њега итд.

    Персонификација је Станивуковић. Дјечко је радио за себе, мало помогао партију, а сјебо СДС.

    http://www.rtvbn.com/3924937/drasko-ostvario-najveci-uspjeh

  2. У данашњем изборном систему имамо да на листи од 20 кандидата гласамо за њих 19 и да се броји да сваки од њих има по један глас умјесто да се каже да има 1/19 гласа. То су тзв. преферанцијални гласови.

    Потребно је да се у изборни закон уведе да можеш заокружити само два кандидата на једној листи, па онда и није проблем да се сваком од њих призна по један глас.

    Шта је радио Станивуковић?

    Пошто је тајкунски син, има лове, он оде у неко мјесто и направи “перформанс“, откине комад асфалта, понесе камен, пресијече “врпцу“, оде на трг, протествује испред МУП-а, донесе Давору ракије, изда инструкције Шукалу и плати медије да то пропрате и он је звијезда.

    Када тако припреми терен оде код свих са ПДП-листе у својој изборној јединици и прави дил по принципу “нека твоји гласачи поред тебе гласају и за мене, а моји ће поред мене гласати и за тебе“. Овај којем је та понуда дата наравно да неће одбити да се удружи са познатим кандидатом са телевизора, очекујући да ће Станивуковић испунити обећање и донијети том неком глупану престоничке гласове јер је глупан свјестан да не може рачунати ни на један глас у Бањој Луци јер га нико не зна.

    И тако Станивуковић узме гласове свих из ПДП-а, а врати сваком од њих курчину јер ни један његов гласач није гласао за никог осим њега.

    Наравно да је Драшко сваком од њих рекао да до избора држе тајну и да су они једини са којима има такав дил.

    Типична превара…

  3. Како рече уважени КалДрого, више је Пејо донио гласова Жељки него Говедарици.

    Наравно да се у политици користе и те форе око породице, али то никад не саопштавају лидери странака него дворске луде. Свака паметна странка при врху (али никад на врху) има такве луде које управо служе за овакве потезе.

    СДС је имао одшколовату дворску луду у лику Др Агана Мехтића и никоме није јасно зашто њему није препустио да пучанству он саопћи ту вијест

    1. Тако је Вукота преузео улогу дворске луде и за то је кажњен.
      Умјесто да Пејо њему донесе гласове, народу се то згадило и у инат гласао за Жељку.

    2. Погледао сам мало прије резултате. Три партије (СНСД, ДНС, СП) које су имале заједничког кандидата за предсједника Српске (Жељку) су добиле заједно доста гласова више (преко 50.000, видјећемо на крају) него заједнички кандидат за предсједника.
      То се на претходним изборима раније није догађало, увијек би било обрнуто.

      И то нам говори да овај заиста мизеран напад на Жељку јесте одвратио један број симпатизера ових партија да и њој по аутоматизму дају глас (људи су осјетљиви на усташтво, имало то покриће или не, док зец докаже да није во….).
      Међутим, у праву си, ти гласови можда јесу, али не у жељеној мјери отишли Вукоти, већ ту има и доста неважећих листића.

      Са друге стране том ипак некоректном (да не кажем прљавом кампањом) СзП није баш профитирао. Бацили су све карте на избор предсједника који јесте најважнији, али тај омјер не прати и политичка снага и подршка од бирача (http://www.izbori.ba/Rezultati_izbora?resId=25&langId=2#/6/0/0/0/0), и ако равнамо са другим блоком (СНСД/СДС, ДНС/ПДП, СП/НДП) имају готово дупло мању подршку.
      Видјећемо са компензационим мандатима, али извјесно је да ће блок СНСД/ДНС/СП имати сигурну већину у скупштини Српске.

      Остаће горак окус због тог мизерног напада у предизборној кампањи који им по мени није требао, и за који немам разумијевања.
      Профитирали нису, напротив. Да буде горе по њих, пожуруи су да закмече како је превисок број неважећих листића (6,85%, није, имајући у виду прљаву кампању за мене је неочекивано што је мање од 10% неважећих листића) за ниво предсједика Српске, а сада резултати за скупштину Српске показују колико је то кмечање бесмислено и без покрића.

      Ваљда су ови из ПДП-а закмечали да се поновно ручно броје листићи (неопјеван кретенизам), па они оно да дају подршку.
      По мени само се бламирају.

    3. ДНС је гласао за Додика, али не за Жељку. Ту је квака.

      ДНС ће увијек гласати против кандидата ПДП-а јер се они боре ко ће бити трећа странка која је обично језичак на ваги.

      То Додик добро зна и због тога је још прије узбора дао јасно до знања да премијер неће бити из ДНС.

      Јак ПДП умањује уцјењивачки капацитет ДНС-а.

      Владу ће како сам још давно најавио формирати Додик ПДП и СП, са Стевандићем.

  4. С обзиром да је и СДС пао испод 15 мандата саветовао сам Додику да у РС понуди коалицију СДС-у умјесто ПДП-а.

    ДНС ако сада не уђе у владу иде у расцјеп.

    Чубриловић не може опростити Павићу што му је овај увалио Радовића у његову изборну јединицу и довео до тога да Чубрин мандат виси о концу.

    Ако Чубриловић од 13 ДНС-ових мандата успије исконтролисати 5-орицу онда ПДП отпада. Из СДС-а Додик има Обренове и Мићине и то је то.

    Како год, Миле Це Тунг има пун хастал папковине.
    Његово је само да изабере.
    Цар…

Оставите одговор