Маланхолија (Melancholia)

Филм Ларса фон Трира, који је на Канском Фестивалу замало пао у сјену редитељеве непомишљености. Било би штета да је остало тако.

Пише Драган Угреновић

Ух, одмах на почетку морам констатовати да ће ово бити тешка, ако не и немогућа мисија – написати нешто довољно добро да представи неки од бриљантних филмова једног од највећих режисера модерног доба, 100 % аутентичног и посебног Ларса фон Трира. Готово све што је овај Данац урадио у својој три деценије дугој каријери било је у најмању руку одлично, али у већини случајева ипак се радило о чистим ремек-дјелима филмске умјетности. А овај човјек је дефинитивно једна од дефиниција појма умјетност, поготово у ово модерно доба када је све мање исте и када је квалитетан умјетнички филм на маргинама (или боље речено на ђубришту) свјетске не-културе.

Читава ова ситуација је само још један примјер шта нам са протоком времена доноси човјекова д-еволуција. Апсолутно ништа добро, а само још један доказ те тврдње је чињеница да је Меланхолија, као један од најбољих филмова 2011. године, широм свијета видјело само толико фанова да је успио зарадити биједних 7 милиона долара. То је , наравно, било и за очекивати, јер ипак није ово предвидљива и бизарно глупа тривијалност за релаксацију најширих народних маса као што је то данашњи холивудски филм.

Али, на другој страни, најновији пројект филмског месије фон Трира је и добро прошао, пошто је његов предходни филм Антихрист (2009) који је осјетно бољи, али и неприступачнији, мрачнији и екстремно експлицитан, завршио своје материјалистичко бивствовање на свјетским „бокс офисима“ са дебелим минусом, и ту унаточ хвалоспјевима у Кану.

А што се тиче Канског филмског фестивала, и Меланхолија је тамо прошла одлично, унаточ „неспоразуму“ између фон Трира и новинара због чега је и удаљен са фестивала, а вјероватно је због тих незгодних и погрешно протумачених „антисемитских“ опаски и изгубио награду за најбољи филм и потенцијално за најбољег режисера. Ипак, Кирстен Дунст је добила награду за најбољу глумицу. Такође, Меланхолија је на додјели Европских филмских награда проглашена за најбољи филм 2011. године.

Овај дио рецензије је довољан за неупућене у лик и дјело чудесног фон Трира да се одлуче да погледају његов задњи подухват. Наравно, ако имају храбрости за један употпуности умјетнички филм, са много оригиналних рјешења, управо меланхоличном атмосфером, посебан од почетка до краја. Ипак, морам напоменути да је Меланхолија, унаточ свему, један од вон Трирових исполиранијих и лакших за гледање филмова, чак са додирима мејнстрима.

За оне који су већ имали прилике да се хватају у коштац за имагинариумима и кошмарима Ларс фон Трира слиједи „авангарднији“ дио рецензије. Меланхолија је филм о крају свијета, али не на онај класичан начин. Ово је напета и емотивна психолошка драма, а не епски СФ спектакл. Док је на једној страни спектрума блијед и неувјерљив покушај на примјер Стивена Спиелберга у холивудском мејнстрим филму без повода (осим зелених новчаница) и смисла (осим лаке забаве, која мени лично није била уопште забавна) под именом „Рат свјетова“ (2005), на другој страни је овај дубок, грациозан, осјећајан, „чили“, контеплативан покушај данског умјетника. У овом филму се траже одговори на питања како ће се то десити и како ће ликови које пратимо реаговати на то, а не шта ће се десити. Зато фон Трир открива крај на почетку филма да би се гледатељи фокусирали на психологију главних ликова, а не на то шта ће се десити на крају.

Све почиње са медитативним уводом као езотерично-меланхолични наговјештај и објашњење шта ће се догодити, али можда чак и као упутство за употребу или упозорење за избјегавање. Ларс се бави умјетношћу због ње саме, а не због публике, славе или зараде, па је и овај филм, као и све и један прије овога, урађен без компромиса и уступака. Фон Трир истражује, готово као научник, људску психу у стресној ситуацији и током катастрофе, искрено и природно, онако како треба да буде. Меланхолија је мала, искрена студија о томе како би се људи понашали у оваквој ситуацији, све више од овога би било патетично, све мање недовољно и неувјерљиво. Иако је познат као редатељ који често иде у екстрем, овај пут је нашао идеалан баланс.

Ово је прилично умирујући филм у свом своме неспокоју и скривеној позадинској напетости у ишчекивању краја. Могло би се рећи да је ово „умјетност меланхолије нестајања“, али и већ поменута студија људске симпатије према бесмислу и пролазности. У једном тренутку видимо Јустин (лик Кирстен Дунст) како лежи на једној стијени употпуности гола, са сјајем у очима, и милује се док гледа у планету која ће ускоро уништити Земљу, као да јој је она љубавник.

Та емпатија према планети „убици“ и сама естетика женске љепоте у оваквом тренутку је гротескна, па чак и психопатска, али ипак помаже у изградњи праве атмосфере и осјећаја нелагоде. Са аудио-визуелне стране, колико су слике и „жива“ камера у готово „реал тиме-у“ очаравајући, толико је музика сабласно обузимајућа, и као таква природна симбиоза чине „паклени коктел“. Иначе, та сабласна главна музичка тема која се кроз читав филм интелигентно измјењује са још сабласнијом тишином је Прелуд за славну оперу Тристан и Изолда још славнијег Рихарда Вагнера.

Меланхолија је подијељена на два дијела. Први дио, „Јустин“, је раскошан, гламурозан, свечан, али лагано како Јустине пада у депресију и атмосфера се „распада“, а њена емпатија према крају свијета је све израженија и од тога тренутка па све до пред краја филма константно расте, а онда на своме врхунцу се претвара у индиферентни мир. Кроз бекграунд (позадину) филма, кроз његове ситне детаље, пролазимо кроз различита људска понашања, различита осјећања и есенције њихове свакодневне и еволуцијске пропасти.

Такви сиви обриси људске ароганције и себичности конфронтирају се са њиховом крхошћу и беспотребношћу. У том бесмислу њиховог космичког безначаја и краткотрајности трага који (не)остављају за собом, отвара се огроман простор за суптилну и дјеломично скривену критику људске илузије и комплекса величине. За тако мала и безначајна бића, наш комплекс значаја за свијет и за космос је енормно велик, са чиме долазимо до класичне људске самоироније и самопародије, а у тим ситуацијама је видљив и сразмјеран контраст нашег умишљаја и реалности.

У другом дијелу, „Клер“ (лик Шарлот Гејнсбург), отвара се готово безграничан простор за истраживање психологије људи као животиња које размишљају изван граница инстинкта за преживљавањем, а такође се отвара простор за дизање напете атмосфере, не до кључања, већ до средњег стадија константне језе и нелагоде. У овом дијелу још више до изражаја долазе главни глумци и портрети ликова које глуме.

И Кирстен Дунст и Шарлот Гејнсбург су одличне. Кирстен је симпатична као и увијек, само сада показује и све своје расположиве глумачке потенцијале. Вјероватно први пут у својој каријери доказује да може да глуми и јако захтјевну улогу у озбиљном филму. Шарлот нема много простора да се докаже (као што је то имала у предходном вон Трировом филму Антихрист), али зато овај пут тренира умјерену анкциозност често скривену „уочљивом непримјетљивошћу“. И као сваки пут до сада, одлична је у томе.

Ову по мени предугу рецензију завршио бих једним цитатом из филма који би требао да нас све натјера на размишљање о нама самима, смислу нашег постојања на овој планети, нашој безразложној, а често нескривеној ароганцији. У једном тренутку, када су и Јустин и Клер прихватиле неминовност краја свијета, Кирстен Дунст умјесто ријечи утјехе изговара овај бруталан „лајн“: „Земља је зло. Живот на Земљи је зло. Не требамо туговати због ње. Никоме неће недостајати.“