М. Филиповић: Принцип се борио за слободу, а БиХ беспотребно аболира окупаторе

Члан Академије наука БиХ Мухамед Филиповић тврди да је Гаврило Принцип био борац за слободу и против окупације своје родне земље

Један од најпознатијих бошњачких интелектуалаца и члан Академије наука БиХ Мухамед Филиповић тврди да је Србин Гаврило Принцип, атентатор на престолонасљедника Аустроугарске Франца Фердинанда, прије готово 100 година у Сарајеву, био борац за слободу и против окупације своје родне земље.

Филиповић у интервјуу Тањугу указује да би било апсурдно да Фердинанд добије споменик у Сарајеву, јер је био представник земље окупатора, а БиХ, каже, нема никаквог разлога за пијететом према њему.

"Спомен плочу са ликом заслужује Принцип и то на мјесту гдје су биле некада његове стопе, које су током рата уништене", каже Филиповић и истиче да не разумије потребе БиХ да аболира своје окупаторе.

Филиповић подсјећа да је принц престолонасљедник у Сарајево дошао како би надгледао маневре аустроугарске војске, који су се изводили на граници са Црном Гором и са Србијом.

Он, такође, подсјећа да је својевремено, чини му се, каже, 2007. године, оштро критиковао предсједницу Градског вијећа Сарајева, која је Оту фон Хабзбургу уручила повељу почасног грађанина пријестонице БиХ.

Не мислим, каже Филиповић, да државе које су иницирале да се на Видовдан 2014. низом манифестација у Сарајеву обиљежи 100 годиина од Првог светског рата, желе добро ни БиХ, ни народима који у њој живе.

"Мислим да они желе да оперу свој образ и своје руке, јер су они такође саучесници и произвођачи Првог свјетског рата", рекао је Филиповић.

Он сматра да је обиљежавање те годишњице требало да организују босанске институције, симпозијумом који би био посвећен искључиво односу Босне и Аустрије и освјетљавању дјеловања младежи и других политичких фактора у том периоду. У том контексту био би, додаје, освијетљен и атентат и сама личност Принципа.

Говорећи са свог становишта и са одређеном историјском дистанцом, Филиповић наводи да се око Сарајевског атентата ствара апсолутно непотребна и, како каже, нажалост лоша атмосфера у којој се јављају различити интереси.

"Гаврило Принцип је са мог становишта и становништа односа и ситуације из које настаје и на коју реагује – борац за Босну и Херцеговину. Он је борац против аустроугарске окупације његове родне земље. Он је борац против политике Аустроугарске која је била прозелитска и експлоататорска", рекао је Филиповић.

За њега је Принцип млади идеалиста, који је веома волио своју земљу и мрзео њеног окупатора, а Фердинанд је био симбол свега тога. Принцип се томе успротивио актом лишеним личне мржње, што је јасно из докумената сачињених током његовог исљеђивања, прецизан је Филиповић.

Сарајевски атентат се, додаје, не може поредити са тероризмом, јер је у то вријеме атентат био легитиман начин борбе против оних који су угњетавали једну земљу, односно њен народ.

Опширно описујући тај период, Филиповић истиче да аустрогарска окупација БиХ није била "посљедња ријеч Аустроугарских амбиција" на простору Балкана, већ се она пројектовала и на друге просторе – долину Лима, долину Ибра, долину Мораве и, вјероватно, долину Вардара.

"То је политика, која је имала свој израз у изградњи тзв. багдадске жељезнице, повезивањем њемачког политичког интереса са Турском", прича Филиповић.

Притом се, каже, заборавља да је Аустроугарска насилно ушла у БиХ, да је побила велики број људи приликом окупације БиХ, да јој се велики број грађана БиХ супротставио, као и да је изазвала велики егзодус када је, у први мах након окупације, БиХ напустило око 300 хиљада људи.

Заборавља се, додаје, и да је Аустроугарска у БиХ уселила 200.000 католика и да је велика средства уложила у обнову католичких цркава на подручју БиХ, које су, након што су ојачале, почеле да спроводе политику присиљавања становништва на католичанство.

Зато су, истиче Филиповић, постојали велики разлози за људе који су живјели у БиХ да се противе Аустроугарској владавини и да се противе њеној политици.

"То противљење је имало неколико основа. Прије свега, Аустрија је дискриминисала православно становништво у погледу развоја, тако да је настао покрет за национално просветну аутономију Срба. Потом, настаје и покрет за тзв. просветну аутономију Муслимана коју је водио муфтија босански Џабић", прича Филиповић.

Истиче да у том периоду настаје тенденција заједничког дјеловања Срба и Муслимана, али исто тако било је и разлога да се развије опозиција са становишта социјалних прилика и настанка градске сиротиње када се јавља и раднички покрет и социјалдемократија.

То је, прича он, период и када широм Европе настају револуционарни покрети младих, међу којима је била и Млада Босна. Сви они су тада и данас смарани националним револуционарима против туђинске владавине или против социјалног и националног угњетавања.

"Млада Босна је била босански, а никако српски покрет. Било је стога нормално да Срби БиХ сматрају својом земљом, јер су у њој живели вијековима и никада није било постављано питање њиховог издвајања", навео је.

Истиче да се управо у таквом амбијенту изродио Принцип који је, иако малољетан, био веома огорчен због владавине Аустроугарске, не само због тога што је то била страна сила, већ и због начина на који је она владала. Зато је, додаје, постојала велика солидарност међу људима против Аустрије.

Говорећи о вези између атентата у Сарајеву и Првог свјетског рата, Филиповић је рекао да је то најобичнија спекулација која је давно одбачена у историјској литератури.

"Након Првог свјетског рата настала је огромна литература о узроцима његовог настанка и у свим релевантним историјиографским анализама одбачена свака суштинска повезаност између атентата и узрока његовог почетка", указао је Филиповић, истакавши да је Први свјетски рат дуго година уназад "припреман" у политикама тадашњих сила.

То је, додаје, била жеља Њемачке и Аустрије да и они добију своје колоније, које су до тада биле у рукама Енглеске, Француске, Шпаније, Поругала, Холандије и Белгије.

А чињеница да је и Аустрија жељела рат прозилази из начина на који је поставила ултиматум Србији, тако да, како каже, на њега није било могуће одговорити.

"Ултиматум је садржавао такве захтјеве који би значили негацију српске суверености. Ниједна озбиљна држава која држи до себе не може пристати да преда аспекте суверености, који припадају исључиво тој држави у руке друге државе, па према томе ни Србија није могла дати право Аустрији да на њеној територији врши истраге, јер би то била пенетрација националног простора", закључио је Филиповић.