Лоши услови за излагање

Осврт на изложбу Бојане Баралић у Банском двору.

Пише: Жана Вукичевић

У малом салону Културног центра Бански двор 28. марта отворена је изложба Бојане Баралић под називом „Слика тијела и простор медија“. Ради се о циклусу дјела која су настајала током 2011. и 2012. године, као дио мастер рада који ова умјетница брани на бањолучкој Академији умјетности и којим је у свом опусу направила одлучан заокрет из дотадашњих, првенствено сликарских домета, у поље интермедијалних истраживања и концепцијског продубљавања умјетничког израза.

Наслањајући се на тековине боди арта (body art) опредјељује се за људско тијело као основно средство или предмет процеса и интервенција које спроводи, разматрајући га на више нивоа, у биолошком, физиолошком, психолошком и социјалном смислу. У овом случају фокус је на женском тијелу, па је тиме укупан циклус смјештен у уско одређен полни и родни оквир.

Када се говори о тијелу жене, неминовно се отвара питање стереотипних виђења и вриједносних квалификација у односу на актуелне естетске стандарде физичког изгледа, успостављене путем масовних медија и тржишта козметичке и текстилне индустрије, за које се може рећи да функционишу као устаљен социолошко-културолошки образац.

Естетски идеал савременог доба подразумијева низ норми, које се посебно односе на женско тијело намећући му императиве виткости и вјечне младости. Међутим, умјетницу не занима наглашено критички однос према овом феномену нити изоштравање проблема са феминистичког становишта, већ прије свега његов сложен и дуготрајан утицај на изградњу свијести жене о себи и квалитет сопственог доживљаја, у којем незанемарљиву улогу има управо физички изглед особе.

Подстицај за бављење овом темом произашао је из вишегодишњег рада са групама жена различите старосне доби којима је умјетница била инструкторка зумба аеробика, па тиме непосредно посвједочила психо-физичким процесима самодисциплиновања са циљем властитог естетског усавршавања, а које је најчешће изразито захтјевно или чак мукотрпно. Из сарадње са полазницама фитнес тренинга произашле су инсталације „Незавршено тијело“ (2011), „Незавршено тијело I“ (2012), цртеж „Мјерење идентитета“ (2012.) и објекат „Мјера идентитета“ (2012).

Обликовање тијела у складу са одређеним владајућим идеалом, односно тежња ка његовом модификовању и уклапању у димензије 90х60х90 cm, које оличавају савршену пропорцију обима груди, струка и бокова, по правилу се одвија кроз ритуал редовног и упорног понаваљања специфичних радњи и покрета, као и мјерења тјелесне тежине и упоређивања добијених резултата.

Стога није случајно што се управо мјерење јавља као константа и типичан сегмент у свим дјелима из циклуса посвећеног женском тијелу. Мјерење је издвојено као чин у којем је садржана сва значењска вишеслојност овог проблемског конструкта, а његово понављање, које је најчешће доведено до опсесивности, транспоновано је у поље умјетности као особен принцип рада.

Бављење феномененом глобалног минимализовања људског субјекта на објекат и његовог третирања првенствено као тијела одређених димензија и љепоте, које су изложене критичком вредновању унутар система униформности и диктата модних трендова, Бојана Баралић не реализује као вањски посматрач, већ као непосредни учесник.

Она је, такође, дио сложеног механизма кориговања тијела, који захтијева много труда и одрицања, а по правилу се одвија са циљем стицања самопоуздања и побољшања друштвеног и личног статуса, што јасно подвлачи перформансом „90х60х90“ (2012), у којем понавља радњу мјерења и записивања димензија својих груди, струка и бокова. Укупан циклус дјела дубоко је утемељен на личном искуству умјетнице и њеном суочавању са унутрашњим, интимним процесима доживљаја себе као жене, односно овим умјетничким чином спроводи „мјерење“ властитог идентитета.

У случају изложбе Бојане Баралић неопходно је осврнути се и на (не)услове излагања у Банском двору, који нарочито долазе до изражаја приликом покушаја реализовања једне мултимедијалне поставке. Непостојање одговарајуће техничке опреме и незаинтересованост институције за набављањем исте, озбиљно доводе у питање смисао излагања у овом простору и нажалост знатно умањују потенцијал изложених радова.

Због тога је већ сљедећи дан након отварања изложбе било немогуће погледати видео рад, док је то на самом отварању обезбијеђено искључиво напором и средствима саме умјетнице.

Равнодушност Банског двора према пројектима који се у њему остварују, за шта је типичан примјер ова изложба, указује на апсурд функционисања ове установе, која умјетнику уступа само своје зидове без икавог учешћа у изради пратећег промотивног материјала и стварања најминималнијих услова да се изложба несметано одвија од почетка до краја.

Свођењем једног визуелног догађаја само на чин отварања који ће евентуално забиљежити медији, потпуно је обесмишљена функција изложбе као основног средства комуникације умјетника/умјетности и публике.

Ако се има у виду да су у Бањој Луци активни и функционални изложбени простори права ријеткост, овакво стање у институцији која носи предзнак културног центра крајње је алармантно и поражавајуће.