ЛОБЕРЖЕ ЕСПАЊОЛ (L´AUBERGE ESPAGNOLE)

Чари студентског живота, уз помоћ фондације Еразмус; односно прилог за стварање еуропејског идентитета. Надасве уједињеног.

Гледајући то све, млад човјек из Дејтонске Долине Плача заиста прераста у огорчену бабу. У смислу шта пропушта у животу, док се неки размажени грађани ЕУ проводе. Када Енглескињи Венди у посјету дође брат Вилијам, ту ваљда требамо препознати свој ограничени ум.

Уопштавамо ствари, које су препуне финеса и ваздушастих детаља. Само недорасли затуцанци, који то никада нијесу искусили, могу ударати у мултиетничку светињу. Једини је проблем што смо ми приморани на то, и тек гледајући овај филм; схватате колико смо заиста, као народ, у рату са Европском унијом и тим обликом цивилизације; коју на окупу држе овакви хуманисти, у дубини себе знајући да нас њихови „одрасли“ злостављају, да би се они могли проводити.

Иначе, врло симпатичан филмић са поетиком убрзаних и накамараних кадрова. Духовит, младалачки и забаван. Са пар фантастичних визија и доста ангажованости.

Ксавијер не зна шта ће од свог живота, и одлучује се да путем Еразмуса оде на постдипломске студије у Барселону. Тамо среће Данца, Шпанкињу, Енглескињу и њеног брата-госта-незрелог-досадњаковића, лезбо-Францускињу, Италијана и Нијемца.

Они проводе своје животе, и свако има своју причу. Већу или мању, али је Ксавијер овдје главни. Још у авиону, спази га тужног млада жена. Тек удата за доктора који ради на мозговима у Шпанији. Он (доктор) га замоли да излази са његовом женом, да јој не буде досадно.

Ксавијера лезбејка научи како се пипка са женама, и ту се роди сексуално искуство. Након њега, Ксавијера назове дјевојка и каже му да га је преварила. Свијет му се сруши. Врло је то духовито, када му Данац каже да не може више тако, да све нервира својим понашањем; да би му се у сљедећем наставку придружио, пошто је дошла плавокоса Данкиња са дјететом. За које ни он, а још мање његова шпанска цимер-љубав нијесу знали.

На крају за шврљање сазна муж, све се заврши за наше појмове врло цивилизовано, без шакетања, чак му уради ЦТ мозга. Представљено визијски. У којем он каже како се не сјећа више свог матерњег језика. Чак му и на опроштајну журку дођу, гдје је најдопадљивија запослена у локалу, која је све вријеме заљубљена у њега.

Нема пуно учења. Више културолошко сондирање учењачког живота, када се предавања заврше и на сцену ступи студентски парламент. Има ту љубави, другарства, учења нових и занимљивих ствари; али то је заиста у фрагментима. Крупним и ваљаним фрагментима, али чије везивно ткиво је у пионирима маленима.

Таман када помислих да је добро, што се није све окончало његовим одласком, него ће првим даном на послу – филм се потпуно усере у слаткорјечивом УНИЦЕФ-срању, гдје Ксавијер говори реченицу: Ја сам Енглез, Шпанац, Данац, Нијемац…

Тјера ме да нервозно лупкам ногом кроз деценије.

(Редитељ и писац: Седрик Клапиш)