Љубиша Савановић: Мој код је дубоко у Крајини

Прошли интервју за Фронтал нам је дао у функцији умјетничког директора Народног позоришта РС, сада се истим бавимо више као глумцем, те најављујемо улогу у новој представи ГП Јазавац.

Љубиша је у свом ранијем интервјуу за Фронтал причао о системским проблемима и стратешким рјешењима у култури Републике Српске и то врло отворено и храбро, за некога ко је у том тренутку имао „функцију“. Многи се у то доба нису усуђивали да учине то исто и то је оно што се мора поштовати.

Са његове адресе је овај пут стигао један другачији интервју. Готово изненађујући. Као прекретницу у каријери истиче управо своју оставку на мјесто умјетничког директора у националној позоришној кући, настојећи да се што више бави собом као глумцем.

Но, старе навике тешко одумиру, па су упућени у културне прилике у престоници Српске могли примјетити да Савановић активно помаже Градском позоришту Јазавац у организационом и репертоарском дијелу посла. Ако је судити по успјесима и наградама које су овјенчале НПРС за вријеме Љубишиног мандата, онда су све прилике да су пред готово поклеклим позориштем Јазавац свјетлији дани.

Како су тренутно у току пробе за нову представу „Арт“ у којој глуми и Савановић, то је било наше прво питање:

Почетком прошлог мјесеца почели смо рад на представи АРТ по тексту Јасмине Резе и у режији Слободана Перишића у Градском позоришту ЈАЗАВАЦ. У представи играју и моје колеге Борис Шавија и Бранко Јанковић. Ово је сигурно подјела која обећава добру представу.

Градско позориште ЈАЗАВАЦ овом представом наставља рад и потенцирање идеје да сарађује са домаћим ствараоцима: сценограф је Марко Билбија, костимограф Јелена Видовић, композитор Петар Билбија, лектор Милорад Телебак, а дизајн промотивног материјала ради Саша Ђорђевић.

Све ово не би било могуће без оног што нам већина новинара избаци кад говоримо о представама – подршке људи који у овом времену кад сви бјеже од културе као ђаво од крста помажу наше представе – прије свих МИКРОФИНА, МЕТРОМЕДИЈЕ и Града Бања Лука.

На који начин сте доживјели и како градите улогу у овој представи?

АРТ је сад већ чувени комад који је преведен на десетине језика. Игран је и у Србији и ја још памтим ту представу, иако сам је гледао прије петнаестак година. Комад говори о пријатељству тројице људи који долазе у сукоб око једне слике.

Њихово пријатељство у том тренутку долази пред један тест. Ја играм једног од њих тројице, човјека са маском тврдоглавог традиционалисте, а у суштини је то један тип који се боји да не остане сам.

Све ово редитељ Слободан Перишић поставља кроз једну веома духовиту призму тако да ће се публика сигурно препознати у многим ситуацијама и репликама ове представе.

По чему је за вас специфична представа „Арт“ и колико вам је блиска тематика?

Након дуго времена радим нешто што ме истински занима. Тема о којој говори ова представа мени је блиска јер сам и сам у неким годинама кад моји пријатељи и ја сам крећемо неким својим путевима, долазе бракови, дјеца, нови послови…неки одлазе заувијек. С друге стране, постоји и једна ствар која ми је значајна на ширем плану. Градско позориште ЈАЗАВАЦ у последњих пар година ради у отежаним условима.

Заједно са свим колегама који раде на овој представи и оснивачима ЈАЗАВЦА прихватили смо се овог посла са ентузијазмом не желећи да дозволимо да се у ово вријеме кад се за културу брине само декларативно угаси једна позоришна сцена у нашем граду који има скоро 300 000 становника и само једну вечерњу позоришну сцену.

Европски просјек је једна сцена на 50 000 људи. По мени, овакве позоришне куће које су конципиране по принципу трупа, будућност су позоришта.

Колико је сарадња са великим именима наше глумачке сцене допринијела развијању ваших глумачких способности?

Сигурно да је то искуство имало позитиван утицај на мене. Било је ту дивних и великих, племениитих људи. Али и оних другачијих. Мени је битнији утицај људи са којима радим сваки дан, са којима сам одрастао, завршавао академију и свакодневно преиспитивање и разговор са њима.

Мој код је дубоко у Крајини. Да се разумијемо, драгоцјен је утицај свих импулса који долазе са разних страна, али док их ја не пропустим кроз себе, они немају значај за мене.

Постоји ли тренутак који сматрате пресудним за своју каријеру?

Тренутак кад сам дао оставку на мјесто умјетничког директора Народног позоришта РС. То је тренутак кад сам, по мом мишљењу, стао у одбрану мог посла и професије не желећи да идем против њих.

За мене је Народно позориште РС други дом и нисам хтио да један успјешан период на који сам поносан, упрљам на било који начин. Након тога, осјећам се пуно слободније и имам пуно више времена да се посветим искључиво глуми.

Дало се примјетити да глумите у доста реклама код нас и у региону, а чини се да нашим глумцима ту баш и не цјветају руже. Како сте се ви успјели пробити на то тржиште?

Рекламе се раде највише због новца. Нико није уписао академију да снима рекламу. Бар док сам ја студирао…

Нису то баснословни хонорари, али су за наше услове врло добри. У посљедњих годину дана радио сам две рекламе. Прву, за Лутрију БиХ, радио сам преко сарајевске кастинг агенције ЗОНА, са којом годинама сарађујем. За другу рекламу, која је рађена у продукцији бањалучког АQУАРИУСА за М:ТЕЛ, ишао сам као и сви остлали глумци на кастинг.

Драго ми је да у реклами за М:ТЕЛ играју глумци које познајем. Много је лакше радити с људима са којима се добро знаш и с којима си већ доста тога радио.

На коју улогу сте највише поносни?

Чиним све да будем поносан на сваку коју радим. Некад ми успије, некад не.

Можете ли издвојити неку представу, у којој вам је било најдраже глумити?

Има неколико представа које су ми значиле као човјеку и као глумцу. Неке од њих су још живе као нпр. КРИВИЦА, КУХИЊА, НАРОДНИ ПОСЛАНИК, а неке више не играју: ГОСПОЂА ОЛГА, ГОСПОЂИЦА ЈУЛИЈА, КУЋИ, ГАВРИЛО, БАЛОН ОД КАМЕНА…

Драге су ми успомене на људе са којима сам радио те представе и теме које су се обрађивале у тим представама.

Ако се осврнете данас на позоришну и укупну културну сцену Бање Луке, како је оцјењујете?

Што се позоришта тиче, једино што је добро јесте појава више формалних и неформалних трупа које се баве позориштем као и константан рад и борба оних који већ егзистирају (ДИС, Студентско позориште). Издвојио бих НЕВИД ТЕАТАР који је нешто сасвим ново за наше просторе. Надам се да ће екипа која стоји иза ове приче истрајати.

Однедавно се у Бањој Луци организују и станд уп вечери са домаћим комичарима. Све су то ствари које треба подржати. Имам осјећај да је у граду сваког дана све више бендова који озбиљно раде. За разлику од других већих градова у окружењу, чини ми се да недостају умјетничке организације које би захтјевале више простора и средстава за рад својих евентуалних чланова.

Оно што је за похвалу да напримјер, на Старчевици постоји галерија (мада нам је битнија нова школа), позориште у Обилићеву, библиотеке у више насеља, простор за младе у Новој Вароши…

Из вашег угла, колико се даје шансе младим глумцима у Бањој Луци?

Академија уписује глумце сваке друге године, а у РС имате три професионална позоришта: Народно, Дјечије и однедавно приједорско позориште. Годишње у пензију један или два глумца, а у једној класи изађе по осам нових у просјеку. И? Куд са младима? Притом, студенти су већином дјеца која су дошла из Србије и не пада им на памет да иду у мање градове у РС и да се тамо боре.

И ја их не кривим, они траже најбоље за себе. И ту долазимо до одговора на ваше питање: нема мјеста за младе, шанса се даје неселективно, редом или према личним симпатијама кад је ријеч о позориштима. Не би ме чудило да ускоро заживе и приватне Академије које школују глумце…

Поставља се питање због кога постоји Академија: због професора или студената? И зашто нико неће да се позабави тим питањем већ годинама?