Љиљана Чекић: Поплаве по Шекспиру
Све мање имам жељу да полемишем са људима, да их нешто убјеђујем. Ионако нема помоћи. Ко је шта наумио и урадиће. Неће урадити само ако наум није био чврст. У противном – све ти је џаба. Пуштам да се догоди оно што нико не може спријечити. Пуштам и оне које волим да се разбију тамо […]
Све мање имам жељу да полемишем са људима, да их нешто убјеђујем. Ионако нема помоћи. Ко је шта наумио и урадиће. Неће урадити само ако наум није био чврст. У противном – све ти је џаба. Пуштам да се догоди оно што нико не може спријечити. Пуштам и оне које волим да се разбију тамо гдје знам да их чека удес. И мене су пуштали. Само тако научиш шта је живот и гдје ти је мјесто у том животу. Јер јао оном који нема своје место на овом тргу, јао оном ко буде мерио себе својом сенком… Ово је био стих, па ко препозна – препозна…
Све мање имам потребу да полемишем са људим, а све више са Богом. Иако нисам сигурна колика је моја вјера, ипак имам јаку потребу да га питам, свашта да га питам, чак и да се свађам и да се љутим на њега. Како нисам лиценцирана вјерница, не знам да ли претходном реченицом хулим. Ако то чиним, знам да ће ми Он опростити. Ови што не праштају, а имају сертификат да су бољи и њему ближи од мене и мени сличних, за њих ме и није брига.
Дакле, Боже, морам признати да те ништа не разумијем. Можда је наше страдање на земљи дио твога искушења, можда твоја провјера има смисла, можда је тачно да per aspera ad astra, а можда ти ипак више волиш ове што не поштују твоје заповијести, а насборанију фарбаш како би били покорнији и помирљивији.
Дакле, Боже, као прво: Шта ти би да нам пошаљеш поплаву? Већ смо је имали. Ваљда је сад на реду пожар. Не сјећам се више када је све ово почело. Прије осам, девет дана. И никако да престану несрећа, смрт, хуманост, паника, манипулација, страх… Прво смо чекали шта ће бити с нама, са нашом кућом, нашом мјесном заједницом. У телевизоре су гледали и они који то никада не чине. Поред Врбаса се направио корзо. Сви су ишли да виде шта је било и шта ће бити.
Онда се први чин трагедије завршио и почео је други. А уз трагедију почеле су и хуманитарне акције. Толико добре енергије као да нико не памти. Људи скупљају свашта, све што може да затреба, од воде до играчака. И ништа није вишка. Много људи покушава да помогне. Нико није очекивао да ће се играчи Реал Мадрида молити за нас, да ће Александра Лима апеловати да се помогне, да ће Били Ајдол одвоји дио своје зараде… Хвала ти, Боже.
Хвала ти што имамо Нолета, Џеку, што је онај шеик дао онолике паре, што је Халид Бешлић примио несрећнике и обећао им обновити имовину… Хвала ти што су добри људи из Македоније, Црне Горе, Русије, Израела, Хрватске, Шведске, Њемачке, Азербејџана, Словеније, Швајцарске послали авионе, камионе, аутобусе помоћи.
Гледамо поплаве на телевизору. Очевици кажу да је то блиједа слика пакла на терену: младић са Косова који је остао сироче са шест година изгубио је жену и дијете, а и даље помаже људима, баба преживјела двије ноћи везана кецељом за јасен, читава породица пронађена удављена у аутомобилу, бујица отргнула бебу из наручја, новинар дао своје чизме пред камерама, начелник општине због неодговорности или неспособности уништио цијели град. И није крив он него онај који је балавцу и његовом брату дао овлаштење да руководе животима. Што то допусти, Боже?
Помоћ стиже са свих страна, наша емиграција апелује на своје нове сусједе. Волонтери разносе намирнице, помажу у рашчишћавању. Хуманитарне представе, концерти, бесплатни интернет… Хвала ти, Боже. Напишите фломастером слово Х на намирницама да их не би вратили у продавнице. Наша дјеца из Беча послала помоћ. И ред је. Школују се од наших пара. Све је то овај сељак, гољо, од својих уста одвојио. Позната списатељица искористила овај јад да се о њој пише, па макар и лоше. Број мртвих се не зна. Штете се не могу процијенити. Помоћ такође. У Србији најављују радне акције. На друштвеним мрежама се шири паника: још један талас киша, крећу епидемије. Волонтери се потукли око подјеле помоћи. Ко је послао пакет тетку који није угрожен? Ко је крив? Јесмо ли жртве завјере? Како дјелује ХААРП? Најезда змија и осталих водом протјераних животиња. Почињу клизишта. Помјерају се минска поља. Безброј видео записа кућā које земља гута. Боже, шта ти је?
Сјетих се рата и хуманитраних помоћи. И неких људи који се обогатише. Баш тада и баш на помоћи. Знају их сви, само ћуте. Надају се да ће им затребати, да ће им можда помоћи. Неће. Такви не знају за милост. Нико се није обогатио ко је давао, него онај који је отимао. Њима је опет дошао брат док је овај несрећни народ похарао још један рат. Зашто, Боже?
Политичари се сликају. Шетају у прескупим џемперима (они и немају јефтине). Нешто обећавају. Свађа се опозиција са позицијом. Не престаје предизборна кампања. Боже, реци им да прекину. А људима свеједно. Све су изгубили. Чекају милостињу. Чекају да им неко да оно што им не треба, да им купи храну и воду, да плати јефтин детерџент. И хвала томе ко је то купио, јер само се створити неће. Помажу људи како могу и како се досјете. Дају куће и викендице за смјештај, плаћају кафе СМС порукама, бесплатно нуде своје знање, на друштвеним мрежама отварају профиле за помоћ, шерују их, дају крв… Има добрих људи. Увијек их је било и биће их. Има их више него што се чини, али се не виде јер нису важни. Ти добри нису они са којима се хвалимо да их познајемо, да станују у нашем комшилуку, да су нам неки рођаци… Ко год је важан тај гази и отима. Не даје и не дијели. На жалост, овај народ више воли грабљивице. Уразуми их, Боже!
Кажу да је хаос био на терену док су трајале бујице. Ко ће да координише рад свих тих служби: војске, полиције, цивилне заштите, ронилаца, добровољаца – када нема вође који зна да организује посао? Како да се усагласе када незналице са партијским књижицама предводе боље од себе? А гдје си ти тада био, Боже?
Неспремни, неорганизовани, као и у претходним катастрофама, људе су спашавали они који имају срца, они који се не боје. И када прође олуја опет ћемо хероје замијенити лоповима и варалицама или, како их писац назва, Mörder und Falschspieler (убице и варалице) поново ће бити јунаци нашег доба и из ове катастрофе изићи ће богатији и моћнији.
Боже, ако већ хоћеш да нас побијеш јер нисмо добри, молим те, ударај по највећим и најљепшим кућама и најскупљим аутомобилима. Прво тамо. Нећеш промашити. Остави сиротињу, сачувај је од удеса. Требаће ти. То је стадо које ће пострадати за твоју вјеру. И не вјеруј грабљивицама ма како лијепо грактале. Не вјеруј, јер како рече Шекспир: И враг може цитирати Свето писмо за своје потребе.