Љиљана Чекић: Књига vs бијели лук

Под хитно се мора увести цензура у свим медијим. Што се то брже уради, мања је шанса да ће вирус глупости продријети у све капиларе живота. Цензура се мора направити на основу резултата IQ теста. Сви они чија је интелигенција испод 70 (екстремно ниска) морају бити елиминисани из јавног простора. И новинари и саговорници. Дозвољено […]

субота, 7 јуна, 2014 / 07:00

Под хитно се мора увести цензура у свим медијим. Што се то брже уради, мања је шанса да ће вирус глупости продријети у све капиларе живота.

Цензура се мора направити на основу резултата IQ теста. Сви они чија је интелигенција испод 70 (екстремно ниска) морају бити елиминисани из јавног простора. И новинари и саговорници. Дозвољено је само у емисијама о различитим облицима ретардације приказивати такве особе као научне егземпларе. Новинари који су и истој категорији морају отићи у инвалидску пензију, јер са таквим потенцијалом они су потпуно неспособни за обављање било каквог посла. Могућа је само промјена радног мјеста. Не знам шта тачно раде такви људи, али мислим да се за њих може наћи неко скупљање кромпира, залијевање и шишање травњака и сл.

Ма какву привидну каријеру остварио, нико не смије бити амнестиран од провјере памети. Поткраду се свакакве сподобе. И лупају. А ако то још прочитају они чији IQ није значајно већи, ето проблема на ширем плану, јер глупост почне да се преноси са кољена на кољено к’о народна пјесма.

Исти принцип би требало примјенити за гласаче. Ако ниси довољно паметан да имаш било какав свој закључак, треабло би ти онемогућити право да на основу непостојећег става имаш одлуку. Како будала може донијети прави закључак? Али када будала заокружи број, пресавије папирић-листић и убаци у кутију, такав има подједнаку тежину као и академиков.

Демократски принцип гласања мора се под хитно укинути и онда ћемо имати неку шансу за бољу будућност, јер док будале буду анулирале гласове умних људи којих је, авај, далеко мање, дотле ће будале управљати свима нама. Јер будала неће гласати за паметнога. Она га не разумије. Што би стари Латини рекли: „Сличан се сличном радује“, а богами и сличан за сличног гласа. Па какве су ту шансе умним и културним људима?

Ако на изборно мјесто дође истуширан и намирисан човјек који је управо одложио наочаре над једном од бројних књига које чита, он је за наша мјерила права педерчина. Мушкарчина мора да смрди на бијели лук и зној. Дакле, када онај наш умни човјек одложи књигу коју управо чита, он мисли. Често својом главом. И нема омиљену књигу. Термин „омиљена књига“ је једна од глупих синтагми преузетих из још глупљих женских часописа у којима вас форсирају да одаберете шта вам је омиљено. Замислите како је јадан човјек са омиљеном књигом? И шта то значи? Да само њу чита или јој се свако мало враћа, па ту као прочита десет пута док друге по једном?

Па онда омиљено јело. Замислите да морате само десет дана узастопно да једете омиљено јело. Мислим да би сте почели да повраћате и по фотографији те хране. Али, новинарке са запаженим IQ баш инсистирају на омиљеном свему. Ваљда немају ништа да питају, а особа са којом разговарају нема шта ни да каже. Па кад навали таква оскудица памети, онда уредништво свих медија, и електронских и штампаних, навали по рецептима. Никад мање куварица и никад више рецепата. Само се кува. На свим каналима. Даноноћно. А онда се рекламирају таблете за скидање килограма нагомиланих прекомјерним јелом. Нико се не сјети божије заповјести о умјерености. Блок о религијама уређују други новинари па колеге не желе да се преклапају и једни другима мијешају у посао.

Да се вратим оним тестовима. Ако је глуп саговорник, а и новинар, шта се десило са уредником? Од њега се ипак очекује неки ниво памети, ма шта то значило. Али чини се да уредника или нема или ништа не читају. Недавно сам бранила једног уредника, а није ми нимало драг. Кажем – није крив. Вјерујте ми. Не слаже се он са тим што је написано. Он то гарантовано није прочитао, а камоли написао. Исто тако читам неки препаметан интервју и сазнам да институција која је основана између два рата постоји задњих десет година, односно од када се ова из интервјуа тамо запослила. Новинарка се наравно слаже. Јер нико од ње не очекује да она нешто промисли. Не може. Мали јој IQ. Можда би она и хтјела нешто да мисли. Али не иде па не иде..

Докле тако ? Има ли краја? Сјетих се једног асистента са факса. Е, тај наш аситент је са позиције инжењера објашњавао као функционише систем. Он је говорио: "Кад изаберу шефа, он бира помоћника глупљег од себе. Онда кад помоћник постане шеф, он себи бира глупљег и тако редом све док на власт не дође потпуна будала и онда она у апсолутном незнању изабере неког паметног за кога мисли да би могао да извуче „кола из блата." Ја већ годинама чекам тог најглупљег, али изгледа да је низ предугачак. Ко зна. Можда, једном ипак осване нека будала која ће направити паметну ствар, како рече професор Софтић.



0 КОМЕНТАРА

  1. Jedan od boljih tekstova objavljenih u zadnje vrijeme na Frontalu. Dodao bi i notornu činjenicu da ineligentniji dio glasača ne izlazi na izbore. A sve u prilog tezi da:
    „Демократски принцип гласања мора се под хитно укинути и онда ћемо имати неку шансу за бољу будућност, јер док будале буду анулирале гласове умних људи којих је, авај, далеко мање, дотле ће будале управљати свима нама. Јер будала неће гласати за паметнога. Она га не разумије. Што би стари Латини рекли: „Сличан се сличном радује“, а богами и сличан за сличног гласа. Па какве су ту шансе умним и културним људима?“

  2. Sve pomenuto u tekstu je vrlo jasno ali jasno onima koji odavni sve vec znaju i ne treba im objasnjavati, a oni na koje rezim racuna,ne mogu (jer su ograniceni) ili nece(jer imaju koristi) da razumiju. Pametan covjek, buduci da je u manjini, ako nece da poludi treba da nadje nacina da se izoluje i da lovi ribu kao Ahmet Sabo.

  3. AndrejSvitnjak, 07.06.2014. 15:59:01 [11843

    Ja sam mali čovjek koji je zaboravio da je mali. Uvrijedio sam ih što se usuđujem da mislim.

    Život naroda je glad, krv, bijeda, mučno tavorenje na svojoj zemlji, i glupo umiranje na tuđoj. A velikaši će se vratiti kući, svi, da pričaju o slavi, i da preživjelima piju krv.

    А овај задњи је сурова стварност.

    Četrdeset mi je godina ružno doba: čovjek je još mlad kako bi imao želja, a već star da ih ostvaruje. Šteta što nemam deset godina više pa bi me starost čuvala od pobuna ili deset godina manje pa bi mi bilo svejedno. Jer trideset godina je mladost, to sad mislim, kad sam se nepovratno udaljio od nje, mladost koja se ničega ne boji, pa ni sebe.

  4. Loš tekst – iz loših premisa izvlači loše zaključke:

    „Кад изаберу шефа, он бира помоћника глупљег од себе“

    Znači, nije kriva glupost već je kriva pokvarenost. Nije problem u broju glupih već je problem u manjku pametnih. Nije problem u stepenu inteligencije već je problem u tome što svi mi, ama baš svi, ponekada volimo koristiti rupe sistema koji ne kažnjava pokvarenost. Mi svi volimo sebe svrstavati u gornju zonu jestvice i žaliti se kako su nas preglasale dvije budale. Jebeš pametnog koji nije sposoban ubijediti bar jednu budalu

Оставите одговор