Љиљана Чекић: Каталог племенитих излучевина

Прије извјесног времена у нашем граду, са десне стране Дрине, гостовало је једно позориште. Играли су представу за коју ни најстрожи критичар не би имао никакву примједбу. Текст, режија, глумци, тема… Бриљантно. Само једна грешка. У представи је играла једна београдска звијезда. Чим наша публика чује да такав неко игра – навали као поплава на […]

понедељак, јул 7, 2014 / 10:36

Прије извјесног времена у нашем граду, са десне стране Дрине, гостовало је једно позориште. Играли су представу за коју ни најстрожи критичар не би имао никакву примједбу. Текст, режија, глумци, тема… Бриљантно. Само једна грешка.

У представи је играла једна београдска звијезда. Чим наша публика чује да такав неко игра – навали као поплава на сиротињу. И не долази она што зна умјетничке квалитете дотичног људског бренда. Неее. Публика долази да види лице са екрана. Што се неки глумац више сликао по телевизији и филму – он има више публике. Мало кога ту интересује стварни умјетник. Важно је гледати познато лице. И наравно – одушевити се ма шта целулоидни титан приказао пред три стотине срећника који су се докопали карата за представу.

Е, тај титан је изишао пред нашу публику, шармантно, самоувјерено и самозадовољно изговорио своје реченице које нико даље од петог реда није чуо, ноншалантно прошетао кроз представу уз минимум глумачког напора, потцијенио колеге и гледаоце и завршио са овацијама. А можда нас и није потцијенио? Можда је нашој публици то заиста добро, можда је довољно да се појави београдска зивјезда и да наша Шумска публика падне у екстатични транс? Мени није.

Недавно сам била на промоцији једне књиге. Ишла сам јер сам имала обавезу. Није ме интересовала ни тема ни аутор, али ми је издавач улијевао повјерење. Сусрет са књигом чија литерарна вриједност граничи са квалитетом индијских серија био је отужан. Пуно слика које невјероватно личе једна на другу, веома мало текста, а и то мало боље би било да га нема. Маргине текста су тако постављене да је далеко више бјелине од писаног садржаја. Немојте помислити да то личи на сликовницу. Неее. Сликовнице имају садржај, поштују сва правила Фрајтаговог модела драме: увод, заплет, кулминација, преокрет, расплет. Нема тога ни у траговима. Нема као ни воћа у воћним соковима.

Не изненађује мене то што је књига лоша, а што је аутор или поручилац потрошио већи број новчаница на такво млаћење празне сламе. Мене изненађује велика, моћна и утицајна београдска издавачка кућа од које се очекује да објављује добру литературу. Бар ми папци са ове стране Дрине тако мислимо. И ту је гвинт. Нама је све што долази из престонице фантастично. А то престоница зна, па зато не бира, него нам шаље шта јој падне на памет. Мисли – ваљаће то онима тамо. Добро је то за оне Шумске људе. Код њих ће то да иде к’о халва. Е па неће, господо. Знамо ми да нисте гадљиви на наше шумске паре. Знамо да ви до нас држите к’о до лањског снијега. Знамо да смо за вас Елдорадо.

Извињавам се свима који о нама тако не мисле, али мало их је мало или се слабо виде.
Претходна прича не важи за све ван престонице без обзира на пол, узраст, расу и нацију. Можда се и њима ван престонице дешава слична ситуација, али не могу ја и за њих да дижем глас.

Слушам ових дана једну познату списатељицу како каже да се њени текстови скоро никада нису играли у БиХ. То „скоро“ значи: нису у Федерацији, а у њој мрском другом ентитету јесу, само јој се не да да се тога присјети. Наравно, паре од тог играња није одбила. Нису биле гадне ни смрдљиве, ни крваве, ни ратнопрофитерске, ни геноцидне. Биле су веома добре. И није их било мало, јер госпођа зна своју цијену.

Предлажем када се сљедећи пут пожелимо престоничког смећа да направимо маркетиншки бум. А бум мора да шокира, провоцира, да вас разбуди, изнервира, насмије, изиритира… Било шта, само не смије да вас остави хладнокрвним. Дакле, када се сљедећи пут пожелимо неког велеградског смећа требало бисмо да направимо изложбу ректалних излучевина престоничког селебритија. Експонати се морају слати у вакуумираним посудама са непробојним стаклом, са назнаком „ломљиво“. Обавезно се мора платити АТА карнет. То је, за неупућене, нека врста пасоша са којим изложба путује. Али прије тога се мора направити каталог племенитих излучевина. Мора се водити рачуна да се испод сваког експоната наведе тачно име аутора. Фотографије морају бити на вријеме прикупљене да би се направио каталог. Обавезно на црној и бијелој подлози. Тај исти каталог, који се код нас дијели за Џ, мора бити наплаћен да нам се браћа не би наљутила. Јер, ми, углавном, сваки њихов експонат прескупо платимо.



0 КОМЕНТАРА

Оставите одговор