Љиљана Чекић: Јуриш на чланство

Не постоји знање, звање или образовање које може бити значајније од чланства. Ред, рад, дисциплина, посвећеност послу, оданост, познавање свих сегмената функционисања неке дјелатности, праћење нових достигнућа у струци… Све је то мачији кашаљ у односу на чланство.

Бити друг члан значи улазити на сва врата без куцања, значи имати све могуће привилегије. Кад си члан ништа ти друго не треба. То је јаче од покера кечева, од велике квинте. То није џокер. То је као четири џокера. Само у картама нема такве игре. Али у животу…

Кад си члан твоје је да идеш средином улице. Остали нек се склањају. Кад си члан оних других онда можеш и ти да ходаш улицом али некако корак иза, мало са стране, да не сметаш, да твоја сјена на падне на кога не треба. Али, ако уопште ниси члан, ничији, али баш ничији, то је онда мало тежа ситуација. Мораш много да радиш, много да знаш и ништа да не питаш да би преживио. Некако, ако ниси ничији члан није добро ни крупно да дишеш. Уситни мало. Да не правиш буку. Ходај само куда је празно. Или кад другови чланови одмарају. Можеш кад упекне звијезда или кад замете снијег. Иначе, држи се стаза, путељака. Иду тамо куда други неће. Тамо је много лакше.

Ако се дрзнеш да станеш тамо гдје само њихове стопе могу блато да обришу „чућеш громове како тишину земље слободне…“. Ово су били стихови. Ко их није препознао нећу ни да му кажем чији су. Када се говори о стручним кадровима па се, ето, закључи да их нема није то стварно да их нема, него их нема у чланству. Ван чланства ништа и не постоји. Прегледа се чланство и установи чега има, а чега нема. Ван тих спискова нема људи. Када говорим о чланству мислим и на симпатизере, оне који, као, немају књижицу да су чланови а више су чланови и од оних који су је добили док су још скуљали потписе за регистрацију.

Прича ми пријатељица како се недавно пријавила на конкурс за Управни одбор једног државног предузећа. Није то неко предузеће. Више преживљава, него што живи. Више нема, него што има. И рачунала, та моја, да би могла да прође на том конкурсу. Послала документе. Све услове испуњава. Има чак и вишка. Некако је преквалификована. Они траже образовање степен, два мање него што она има. (И још је те своје дипломе стекла на државним школама.) Они траже да има неко искуство у тој струци, а жена има двадесет година стажа. Има и научних радова из те области, а не тражи се. И неких награда. Све у свему испуњава услове за чланство у Управном одбору те фирме далеко више од осталих кандидата.

Позвали је на разговор. Сви у многобројној комисији је знају сем неких који воде записник. То су били, ваљда, неки другови чланови. Испричала се са осталим члановима о свему и свачему. Знају се. Раде годинама на истим пословима.
И шта мислите ко је прошао на конкурсу? ЧЛАНИЦА АКТИВА ЖЕНА из мјеста у коме нема те дјелатности. Ваљда жена воли да буде члан Управног одбора фирме о којој ништа не зна. Или готово ништа. Ваљда хоће нешто да сазна тој струци? Могла је питати ту моју пријатељицу да јој одржи краћи курс о тој области, о пословању, организацији, маркетингу, историјату… Џаба наравно. Хоће она то. Знам је. Стално нешто ради џаба. Али, како није члан не може ни џаба да ради и подучава. Видим ја, ђаво однио шалу, морам јој рећи се дозове у памет. Одавно није дијете. Крајње је вријеме да нешто научи. Рекла ми је да је научила. Научила је како да их препозна, па да им убудуће не смета.

Чланове и чланице сви ходају високо подигнуте главе. Средином улице, наравно. Нико од њих нема кифозу. (То је она болест кад вам се кичма савија као кифла). Углавном су добро расположени. Имају неку радост у погледу и на лицу. Има ту неког унутрашњег задовољства. Њима овај свијет није туробан и сив као што заправо јесте. Они су оптимисти, визионари… Можда они и не знају да је економска криза. Они имају рјешења за све проблеме. Само се они о свему питају и само они о свему одлучују. И тако годинама…Овдје је главна струка чланство. То је струка над струкама. Нешто као почасни академик. То је ту негдје, ако није и јаче…

Ја зато предлажем да се свима који нису чланови сашију траке или закаче неки беџеви да се одмах види ко је ко. Да не би долазило до забуне. Чисто да се због мимикрије не би јављали неспоразуми. Овако је незгодно. Можда би неко неког ударио на цести, а не зна да ли је друг члан, па закочи. Можда би неког не-члана избацили из какве чекаонице, а нису сигурни које. Можда и неки члан понекад понегдје понешто сачека. Овако би било лакше. Била би отворена сезона лова на све који нису чланови, па ко преживи. Јурииииииш.