Љиљана Чекић: Духови балканског поштења

Кажу да награде треба презирати, али их прије тога треба добијати. Ова тврдња и има и нема смисла. Има смисла када би се награде добијале поштено. Додуше, има и поштено добијених признања. Деси се – није да се не деси. На школском такмичењу из математике у неком пасивном крају лијепе нам отаџбине, рецимо. Или на било ком такмичењу гдје се дијеле дипломе без коверте.

Тамо гдје се коверте пребројавају, тамо друга правила важе. Посљедњих година све мање је поштених награда и међу најмлађим такмичарима. Воле родитељи да им се дјеца оките одличјем, па не жале кесу да дријеше. Како ивер не пада далеко од кладе, а властити примјер је најбољи примјер, свима је јасно куда плови овај брод.

Исти случај је и са конкурсима. Све је намјештено, унапријед договорено. Нема никакве дилеме ко ће бити изабран. Само ми није јасно зашто плаћају објављивање конкурса у дневној штампи. Џаба бацају паре на новински простор. Или можда гријешим? Сигурно има и ту нека квака. Има нека фора по којој се профитира. Ма, мора да има, не може да нема. Код нас нема да нема. У наше би се марифетлуке и Худини упетљао к’о пиле у кучине.

Сјећам се једног избора за мис Републике Српске и дјевојке која је касније веома поносно понављала како је она прва пратиља. Знала је да је круна одавно излицитирана, па је добијање признања да је друга потпуно реално процијенила као највећи могући успјех и лични тријумф.

Ових дана у граду у коме живим, међу људима са којима се дружим, актуелана је прича о свађи у вези са неком од бројних годишњих награда. Пресједник удружења именовао комисију, дао паре подобним члановима жирија и они њему дали награду. Све јасно к’о дан. И чисто да се чишће код нас не може ни замислити. Има ли ишта нормалније на Балкану него када си предсједник нечега да у томе нечему све себи додијелиш, а понекад и својим најмилијим? Ко то не уради средина га сматра будалом. „Није са њим нешто у реду“ – то је наша дефиниција поштења.

Поменути предсједник се није показао најинтелигентнијим. Требало је да награду додијели сестри, швалерки (или швалеру), свастици, братанцу, сестричини, кумићу, старом куму, старом свату, комшиници, брату по млијеку, другу из клупе, било коме из најужег круга рођака и пријатеља. (Тај круг је обично ужи када ниси на позицији.) А када се ови његови засједну у неку фотељу, онда они њему врате услугу. И вук сит и овце на броју. То би некако било прихватљивије, мада подједнако прљаво.

Код нас углавном не постоје удружења која раде за опште добро, за заједницу, него искључиво за појединце. Зато је веома важно да си на врху неке организације, јер тада потпуно природно отимаш све што је заједничко. И не само да отимаш, него то и јавно обзнањујеш. Отмеш награду, па онда даш интервју о тој награди. Отмеш народне паре, купиш све што ти падне на памет, од завичајних њива до престоничких вила (може и иностраних) и хвалиш се како си све зарадио са својих десет прстију. Јер зарадити значи доћи на чело нечега и тамо отети све што се отети може. То је овдашњи принцип живљења и сматра се потпуно легитимним. Ако се случајно појави неко ко би покушао да заведе ред, да растјера банду лоповску, да побије Вилотиће, такав мора бити хитно одстрањен. Као канцерозно ткиво. Брзим и ефикасним хируршким захватом, да се не би шириле малигне ћелије. Замислите какав би хаос настао када би се појавио већи број поштених предсједника и када би се рааширили као метастазе?

И када у таквој средини неки мали предсједник сам себи додијели награду, онда то стигне у централне вијести. Додуше, да има бар мало образа дао би оставку, али да га има не би ни био ту гдје јесте. Зашто да се повуче са позиције моћи када може и идуће године сам себи додијелити награду. Шта га брига? К’о да је он први или једини. На све стране превара, пљачка и сад баш од њега очекивати да буде поштен?! Није него. Дигла се прашина, мало се заталасала жабокречина. И шта? Ништа. Хоће ли се ишта промијенити? Хоће ли се награде удубуће поштено добијати? Неће. Нема теорије, а богами ни праксе.